Како је митрополит Тихик постао још један пример

 Увод ипођакона Нектарија Харисона

Изнова и изнова видимо како конзервативни новокалендарци играју улогу исповедничких клирика против надекуменистичких псеудојерарха којима се заклињу на верност — чак и док их истовремено одбацују као јеретике због њиховог континуираног учешћа у екуменском покрету.

Узмимо, на пример, оца Теодора Зисиса, познатог непомињућег клирика у Грчкој. Он је прекинуо општење са својим јеретичким епископом пре много година због упорног учешћа његове локалне Цркве у екуменизму. Упркос томе, никада му није суђено нити је свргнут — јер његови бескичмени јерарси добро знају да је он теолошки компетентнији од њих.

Још један пример је отац Матеј Вулканеску, непомињући у Енглеској, који је прекинуо општење са својим јерархом у Антиохијској православној Архиепископији уједињеног краљевства на основу тога што су они практикујући екуменисти и остају у општењу са васељенски осуђеним монофизитима – због евхаристијског споразума из 1991. године, који је потписала Грчка православна патријаршија Антиохије. Чудно – могло би се рећи идиотски – он и даље тврди да је свештеник те исте Патријаршије, упркос свом отвореном одбацивању њених јереси и његовом каснијем свргавању од стране те исте Патријаршије.

Затим, ту је и „Геронда“ са Јутјуба и крунски драгуљ покрета „борба изнутра“, отац Питер Хирс. Без епископа или јурисдикције, он отворено признаје да су све патријаршије на неки начин компромитоване свејересју екуменизма, да је Критски сабор (којем се већина њих покорава) потпуно јеретички и да је њихово чланство у Светском Савету цркава такође јеретички. Па ипак, упркос свему томе, он непрестано позива лаике да се „боре изнутра“, да се боре против сопствених пастира да би се променили, јер, према његовим речима, напуштање тих пастира чини некога „небитним“ и „изван борбе“.

Дакле, имамо једног непомињућег и суспендованог на неодређено време без суђења; другог рашчишћеног од стране јурисдикције којој парадоксално и даље тврди да припада; и трећег трајно без епископа или канонске јурисдикције – што их чини ирелевантним за стварну борбу против екуменизма – све зато што званичним православним патријаршијама управљају укорењени екуменисти и перенијалисти (јерес) којих је баш брига шта ови псеудоисповедници говоре или раде.

У најновијем случају, видимо митрополита Тихика са Пафоса, који је, због свог „традиционализма“, прво смењен са своје катедре, а затим и са дужности од стране јеретичког синода Кипарске цркве. Као и други пре њега, кажњен је због „таласања на броду“ и нарушавања „статуса кво“ – „ради како ти кажемо - или“.

Али оно што његов случај чини горим од осталих јесте то што се он покорио. Прихватио је клевете против себе, да је увео неку врсту јереси, док је истовремено бранио оне који су га оптуживали. Већ чујем повике из покрета „борба изнутра“, која га упоређује са светим Нектаријем, који је тихо прихватио неправедни прогон. Али будимо јасни: свети Нектарије никада није оптужен за јерес, нити је свргнут због тога. Митрополит Тихик, с друге стране, изгледа да је смењен управо под том оптужбом и због других „злочина“ традиционализма против свог јеретичког синода.

У Тихиковом случају, видимо да он прво апелује на сопствени јеретички Синод, затим на архијересијарха Цариградског – који је, по свим мерилима, гори од његовог сопственог Синода – и коначно објављује јавну изјаву у којој признаје да канон 15 постоји управо за ову врсту ситуације. Па ипак, он затим тврди да су они који се на њега позивају, а да нису „божански просветљени“, расколници и на крају се потчињава одлуци Синода.

Да будем јасан: верујем да је оно што су му лично урадили било потпуно погрешно — иако не и неочекивано, с обзиром на то да долази из Сабора официјалних православних Јуда којима, у ствари, није стало до теолошки чисте православне вере. Међутим, његов одговор отелотворује дефиницију плашљиве особе  и служи као још један пример зашто је покрет „борба изнутра“ бесмислен, неефикасан, „уклања вас из борбе против екуменизма“ и, што је најважније, и антипатристички противи се учењу Светог Писма.

Чланак Димитриса Хаџиниколауа (бившег доцента Универзитета у Јанини) о исповедању вере

У „исповедању вере“, коју је епископ Тихик поднео „светом Синоду Кипарске Цркве“, лако је схватљиво да је он против ограђивања од јеретика јер, наводно, два услова које је поставио 15. канон Првог-Другог сабора под Фотијем Великим (861) за ограђивање пре свеправославног саборског суда не постоје, наиме: (1) да се екуменизам наводно не проповеда смело и јавно, и (2) да то наводно није јерес коју су већ осудили Сaбори или оци! Он сам, штавише, додаје трећи услов, имплицирајући да оци Првог-Другог сабора нису истакли то, наиме: (3) да одлука да се неко огради од јереси или не, треба да буде „божански просветљен“! То јест, ко год размишља о ограђивању мора прво да се запита да ли поседује „божанско просветљење“ и да пређе на ограђивање само ако на ово питање одговори потврдно!

Што се тиче првог услова, наиме, да ли се екуменизам проповеда или не званично, гласно и на глобалном нивоу, и делима и речима, питам господина Тихика и све оне који су се радовали овом „исповедању вере“:

1) Да ли су екуменисти анатемисали патријаршијску енциклику из 1920. године и учешће Православне Цркве као равноправног члана у „Светском Савету Цркава“ (ССЦ), прихватајући да сама по себи није потпуна и да ће само у свом сједињењу са стотинама јеретичких „цркава“ постати потпуна („Торонтонска изјава“, 1950), тиме одбацујући – индиректно, али јасно – Симбол Вере, који каже да је Црква Христова, Православна Црква, Једна?

2) Да ли су екуменисти анатемисали заједничке молитве и саслуживања са јеретицима, унијатске споразуме са Монофизитима (Шамбези, 1991) и папистима (Баламанд, 1993)?

3) Да ли су екуменисти анатемисали „укидање“ раскола из 1054. године, који су званично спровели 7. децембра 1965. године ? [...] и „Њујорк Тајмс“ од 8. децембра 1965. године, који наводи да се „стање прекида општења укида“, односно да се раскол укида?

4) Да ли су анатемисали псеудо-сабор у Колимбарију [Критски сабор] (2016), на којем су горе поменуте псеудо-цркве признате „по њиховом историјском имену“, као што је, на пример, папизам за „Саборну Цркву“, док је такво име и идентитет Православне Цркве?

5) Да ли су анатемисали антихришћанске декларације, као и оне који су их изнели, као што је, на пример, изјава да се „застареле грчке одежде“ морају укинути – то јест, доктрине о Божјем Тројству, о Његовом Оваплоћењу итд. – и заменити новим које су веродостојније савременом човеку? (Јаков из Америке, „Њујорк Тајмс“, 25. септембар 1967, стр. 40); да Христос није имао безгрешност од почетка, већ ју је стекао (Стилијанис из Аустралије, часопис Свете архиепископије Аустралије, „Глас Православља“, вол. 9, бр. 12, децембар 1988); да се „у светим џамијама Бог слави кроз Куран“ (Теодор из Александрије, 2020); да је Куран „свети“ (Вартоломеј, 2005); да су све религије различити „путеви“ који воде ка Богу (Атинагора, Вартоломеј, Елпидофор, итд.), чиме индиректно, али јасно вређају самог Христа као лажова и обмањивача, Онога који је учио да је Он једини Пут којим човек може доћи до Бога (Јован 14:6)? И хиљаде других таквих ствари. Да ли су анатемисали нешто од овога, господине Тихик? Сигурно не! Дакле, да ли постоји први услов за ограђивање или не?

Што се тиче другог „услова“, наиме да ли је екуменизам осуђен као јерес од стране Сабора или Отаца, питам господина Тихикоса:

1. Да ли је он несвестан анатема Васељенских Сабора против појединачних јеретичких доктрина екуменизма?

2. Да ли је он несвестан анатеме против екуменизма коју је изрекла Руска Православна Загранична Црква под Светим Филаретом (РПЦЗ, 1983), као и анатеме старокалендарског [ГОХ] Синода (1998)?

3. Да ли је он несвестан препознавања екуменизма као јереси – или боље речено као „свејереси“ – од стране савремених светитеља и отаца, као што су Свети Хризостом Флорински (+1955), Свети Јован Максимович (+1966), Свети Јустин Поповић (+1979) и многи други православни теолози?

Дакле, господине Тихик, да ли постоји други услов за одвајање или не? Што се тиче трећег „услова“, наиме да ли онај ко се суочава са дилемом да ли се одвојити или не, поседује „божанско просветљење“ – услов који, наравно, поменути свети канон не помиње – верујем да је ово обмањујући додатак, који подсећа на „Морфуа“ (познати епископ новокалендарске Кипарске цркве), који је изјавио да је одвајање за малобројне, попут оца Теодора Зисиса, који „зна границе“! Међутим, закључак да неко сматра себе да поседује „божанско просветљење“ знак је да је већ преварен и стога ће екуменисти „бити у праву“ када „оне који су се одвојили“ назову превареним и опседнутим луциферијанским поносом!

Али Господ просветљује све оне добре воље који имају чисто срце да разликују истинског пастира од лажног: „Који улази на врата, пастир је оваца. Њему вратар отвара, и овце слушају његов глас… и овце иду за њим, јер познају његов глас. А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца“ (Јован 10:2–5).

Зато Свети Атанасије Велики каже: „Сваки човек, примивши расуђивање од Бога, биће осуђен ако следи неискусног пастира и прихвати лажну славу као да је истинита; јер какву заједницу има светлост са тамом?“ (Patrologia Graeca, или укратко, PG, 26, стр. 1321). Стога, господине Тихик, чак и трећи „услов“ који сте произвољно додали канону заиста постоји.

Закључак

Ваша осуда ограђивања од јеретика у вашем „исповедању вере“ коју сте поднели екуменистима, господине Тихик, је погрешна. Нажалост, на овај начин водите у проклетство (према Светом Атанасију Великом, као што је управо поменуто) и оне који након тога одлуче да остану у заједници са свејереси екумениста. „Јер је Златоуст јаким и снажним гласом објавио да непријатељи Божији нису само јеретици, већ и они који са њима заједничаре“ (Свети Теодор Студит, PG 99, стр. 1049).

Нека вам да Бог добро покајање.

Извор: https://www.orthodoxtraditionalist.com/