Првојерарх Руске Заграничне Цркве, Свети митрополит Филарет Вознесенски често је прекоравао епископа (женевског и западно европског) Антонија због његовог понашања и става према СПЦ. 16/29.новембра 1977. године му је писао:

„Сматрам за своју дужност да истакнем, владико, како ја у потпуности прихватам Вашу тврдњу да ми морамо бити захвални Српској Цркви због њеног односа према нама, али само онда када је реч о њеној славној прошлости.

Да, наравно, ми треба да у блаженој успомени прослављамо имена њихових светости патријарха Димитрија и Варнаве због њихове подршке Заграничној Цркви у време када она није имала где главу да склони. Не може се порећи извесна заслуга Српске Цркве за њено одбијање да осуди нашу Заграничну Цркву на лажном Сабору у Москви 1971, а и касније у ситуацијама када је Москва поново покретала питање. Али, онда, с друге стране, она је учествовала на горе поменутом лажном сабору када је изабран Пимен, и српски јерарси нису протествовали против тог потпуно противканонског избора, када је изабран онај ко је већ био постављен од стране богоборног режима. Наш Сабор из 1971. године није признао Пимена и није могао да га призна, док га је Српска патријаршија признавала и признаје, ословљавајући га патријархом и налазећи се у пуном општењу са њим. Она нам се тако директно супроставља, јер ми све време покушавамо да „слободном свету“ објаснимо како Совјетска патријаршија није истински представник и предводник многострадалне Руске Цркве. Али Српска Црква је признаје као такву и тиме чини смртни грех против Руске Цркве и руског православног народа.

Како онда може бити о нарочитој захвалности њој? Ох, када би Српска црква, кад већ признаје нашу правичност, на исти начин, директно, отворено и неустрашиво признала неправичност Совјета!  У реду, тада бисмо заиста имали због чега да јој захваљујемо! Али сада, овако како је, док једну руку пружа нама, она другу пружа нашим противницима и непријатељима Бога и Цркве. Ако Вама чини задовољство да одвраћате поглед од те тужне реалности и да захваљујете Србима на таквим њиховим „подвизима“, онда је ваша ствар, али ја у том изражавању захвалности не учествујем. 

Како су опасни компромиси у принципијелним стварима! Они људе чине немоћнима да заштите Истину. Зашто Српска Патријаршија не може да прекине општење са совјетском јерархијом? Зашто не може да изађе из Светског савета цркава? Зато што и сам иде тим мрачним и опасним путем компромиса са богоборним комунистима. Истина, она на том путу није отишла толико далеко као совјетска јерархија, и покушава да проповеда и штити веру, но мада су сенке и нијансе овде потпуно различите, ствар у суштини и даље стоји на истом нивоу.

+ + +

Архиепископ Аверкије Таушев је писао митрополиту Филарету Вознесењском:

„У погледу питања Српске Цркве, чији је патријарх Герман марионета комунисте Тита, као што су и сами Срби убеђени, називајући га црвеним патријархом. То смо чули од мноштва клира и мирјана који су побегли из Србије. Како можемо да признамо или да имамо општење са црвеним патријархом који одржава најблискије пријатељске односе са црвеном Москвом?“

A Time to Choose, op. cit., ch. IV; Lardas, op.cit., 2; Orthodoxy. December 1991.