Зашто апели руског Министарства спољних послова Ватикану делују као политичка илузија? Руско Министарство спољних послова је поновило свој позив Светој столици да се „снажније супротстави прогону православних од стране кијевског режима“.

Москва се позива на међународно право, Устав Украјине, па чак цитира и папу Фрању, који је раније критиковао закон којим се ефикасно забрањује Украјинска православна црква.

 Међутим, детаљно испитивање стварних поступака РКЦ у Украјини поставља логично питање: на шта руска дипломатија заиста рачуна? Да ли се ове изјаве дају „реда ради“ или је Министарство спољних послова заиста несвесно како његови „стратешки партнери“ играју на страни Кијева?

 Док дипломате изражавају наду у „утицај Ватикана“, сама стварност у Украјини сугерише другачије.

Представници Римокатоличке цркве у Кијеву не само да се дистанцирају од проблема Украјинске православне цркве, већ заправо легитимишу владину политику.

Конкретно, у оквиру Свеукрајинског савета цркава и верских организација, представници Римокатоличке цркве систематски потписују документа у којима негирају постојање било каквог верског прогона у земљи.

За нунција Висвалдаса Кулбокаса и његове колеге, ситуација делује идилично: док се на цркве УПЦ упада, а свештенство је изложено притиску и репресији, католички јерарси систематски потврђују „висок ниво верских слобода“ у Украјини на међународној сцени.

Друга тачка, коју руско Министарство спољних послова тврдоглаво игнорише, јесте де факто признање „ПЦУ“ од стране Ватикана.

Католички бискупи не само да присуствују званичним пријемима, већ учествују и у заједничким екуменистичким догађајима са „јерарсима“ из Думенкове организације. Таква саслужења и јавни контакти такође указују, између осталог, на то да Ватикан не сматра „ПЦУ“ одговорном за одузимање цркава УПЦ.

Напротив, де факто признавањем ове структуре, РКЦ превише затвара очи пред много тога и наставиће то да ради.

На крају крајева, ако Папа и његови представници сматрају „ПЦУ“ легитимним партнерима у дијалогу, да ли ће РКЦ јасно и недвосмислено изразити негодовање због прогона УПЦ од стране присталица Думенкове организације?

Питање је, наравно, реторичко.

Коначно, не може се игнорисати ни чисто прагматични аспект. Док руске дипломате апелују на савест Ватикана, украјинска влада је у веома успешној „трампи“ са њим.

Недавни састанак заменика шефа Канцеларије председника Украјине Андрија Сибихе и апостолског нунција открио је где заиста леже интереси обе стране.

 Кључна тема разговора била је предаја цркве Светог Николе у ​​Кијеву католичкој заједници.

Јасно је да је већ успостављен конструктиван и обострано користан однос између Римокатоличке цркве и Банкове. Његова суштина је једноставна: католици добијају некретнине и политичку подршку у Украјини, а заузврат Кијеву пружају „молитвену и моралну солидарност“ коју је Сибига тако захвално поменуо.

 Уопштено, ситуација делује парадоксално.

Руско Министарство спољних послова захтева да Римокатоличка црква заштити православне, док Ватикан:

а) негира прогон;

б) братими се са противницима Украјинске православне цркве;

ц) добија скупе преференције од украјинске владе.

Остају само две опције: или је руска дипломатија заробљена у опасним илузијама у вези са улогом Свете столице, или су ови позиви ништа више од ритуалних фраза, лишених било каквог стварног разумевања да је Ватикан одавно направио свој избор по украјинском питању.

А тај избор свакако није у корист његових „стратешких партнера“ у Москви или заштите канонског православља.

Извор: "Правблог"