Верска ситуација у Украјини улази у фазу брзог и, очигледно, оркестрираног расплета. Константинопољска патријаршија је интензивирала свој закулисни рад са епископатом УПЦ. Циљ је јасан: коначно одвојити Украјинску православну цркву од Руске православне цркве.

Међутим, цена ове „транзиције“, коју је поставио патријарх Вартоломеј, подразумева потпуну духовну и административну потчињеност.

У црквеним круговима се све више дискутује о условима под којима је поглавар Фанара спреман да „милостиво“ прихвати УПЦ под свој омофор. Као што указују недавни сигнали – посебно суштина предлога патријарха Александријског Теодора митрополиту Агатангелу одеском, како је емитовано на каналу „Виче“ – просто помињање турског првојерарха на богослужењима неће функционисати.

Константинопољ поставља строги предуслов: покајање.

Шта се крије иза овог побожног израза који користе фанариоти? Једноставно је: то је чин потпуне канонске капитулације. За јерархе УПЦ, покајање пред Фанаром данас значи:

Прво, признавање апсолутне исправности Истанбула у свим његовим поступцима, укључујући легализацију украјинског раскола;

Друго, одобравање еклисиологије Фанара, према којој патријарх Вартоломеј држи власт над целим православним светом;

Треће, прихватање наредних корака Грка, било да се ради о присиљавању митрополита Онуфрија на пензију или легализацији раскола у Црној Гори и Босни.

Истовремено, мора се признати да се фанариоти журе. Јачање контаката са епископатом УПЦ и све чешће јавне изјаве указују на то да Фанар жели да обезбеди резултат док је УПЦ у критично рањивом положају. Усред политичке нестабилности у Украјини, Истанбул настоји да се представи као „филантропска мајка црква“, наводно спасавајући вернике од „сурових руку Москве“.

Разматрају се два главна пута за спровођење овог плана.

Први је да се убеде поједини епископи УПЦ да „на формалан начин“, без саборске одлуке, помињу патријарха Вартоломеја.

Други је да се одржи сабор (Теофанија 2.0), који би, под слоганом „спасавања Цркве“, легитимисао прелазак УПЦ под власт Фанара.

Штавише, учешће фанариота у припреми таквог сабора гарантује да ће клаузула о „покајању“ бити кључна.

За Руску православну цркву ситуација изгледа, благо речено, суморно.

Тренутно Москва практично нема начина да утиче на епископат у Украјини. Реакција на прву „Теофанију“ била је минимална, што је омогућило Фанару да се нада да ће се и овог пута мере РПЦ ограничити на пуке формалне протесте.

Штавише, ако се УПЦ нађе под „канонским кишобраном“ Фанара, чак ни проглашење њеног свештенства расколницима РПЦ неће променити глобалну ситуацију. Хиротоније ће се наставити, а Грци ће демонстративно укључити украјинске епископе у своје делегације, задајући Москви болан дипломатски ударац.

На основу тога, Синод РПЦ је приморан да изабере један од два изузетно тешка сценарија: или признавање аутокефалности УПЦ (што није званично затражила) или проглашење раскола по 15. канону Другог сабора.

По нашем мишљењу, кључно је да РПЦ задржи кијевски трон, барем номинално, као гаранцију могућности да „опорави“ ситуацију у будућности.

Међутим, док Фанар користи прилику да „узме Украјину док је још топла“, канонско православље ризикује да се нађе у ситуацији дубоке поделе, чије ће се последице осећати деценијама, ако не и вековима.

Превод: "Борба за веру"

Извор: ТГ George_D