Сваког јануара, по диктату истих центара моћи и кроз уста једне те исте „грађанске” касте, креће хорски напад на темеље нашег идентитета. Самопроглашена елитна каста повилени растргнута између два циља од животне важности: што глупље и пакосније напасти светосавце и што боље и квалитетније доказати палом Западу да су оним првим прегалаштвом зарадио улазницу у Четврти рајх. И доиста јесу, за све те гадости које су у стању да изрекну место им јесте тамо.

Напад на светог Саву који често бива мултипликован нападом на светог владику Николаја Велимировића није тек „слобода мишљења” – то је стратешка припрема терена за потпуно духовно и материјално развлашћивање српског народа.

Савиндан је специфична мета као тачка пресека државе, цркве и школе. Напад на светог Саву је напад на срж српског идентитетског континуитета. Свети Сава је мета јер је симбол српске државотворности и суверенитета. Ако сруше његов култ, Србија престаје да буде држава са Заветом и постаје територија којом управљају корпорације и страни интереси. Централна фигура српског образовања је духовник, а не неки просветитељ по западном моделу. Они који га нападају игноришу историјске чињенице да је свети Сава био дипломата, законодавац и оснивач првих болница у Срба јер би признање свега тога значило признање да су темељи наше државе дубоки и аутохтони. Уместо тих чињеница, светог Саву покушавају да представе као симбол ретроградног, клерикалног и националистичког. Њихов отпор је перформативан и служи да потврди њихову припадност „просвећеном западном свету“ у сопственим очима. Редукцијом Савиндана на флоклор и рецитовање покушавају да му одузму суштински значај и када то не успе, наступа фрустрација која се прелива у медијске објаве о „мрачном средњем веку“ насупрот модернизацији коју користе као батину јер не можеш имати рачунар и паметни телефон и веровати у вредности које је поставио свети Сава. Вештачки сукоб између технолошког напретка у духовног идентитета је једна од кључних тачака њихове манипулације.

Овакво деловање има конкретне последице које се огледају у култури порицања и стварању атмосфере у којој се млади људи стиде сопственог порекла како би били прихваћени у „урбаним“ срединама. У већ напола убијеној српској држави чије су иснтитуције увелико под окупацијом и под спољном контролом, рушењем култа светог Саве удара се на саме темеље и концепт српске државе (која није настала са тренутним режимом) као самосвојног пројекта. У случају потпуног урушавања српске државе као такве, шта остаје? Љуштура која чека да буде попуњена туђим идеологијама и интересима. Зато се свети Сава упорно представља као некакво митско биће или црквена фигура при чему се намерно прећуткује Законоправило. Сава је донео први Устав, врхунац правне мисли тог времена, оличење друштвене правде којој и данас тежимо (бар неки од нас), савршен спој византијског права и наших домаћих друштвених прилика. Управо је таквим Савиним деловањем Светосавље постало у својој сржи православни хуманизам прилагођен нашем народу. Како признати да смо у XIII веку имали уређен правни систем, шта ће у том случају бити са идејом да су Срби „дивљаци“ које „просветљени“ Запад треба да цивилизује и научи „владавини права“? То је, признаћете, идеја у коју многи Срби данас верују. Та малобеограђанска каста не сме ни да помисли да је у време светосавске друштвене правде, европска инквизиција спаљивала живе људе. Како се суочити са чињеницама да је Сава у то време био прави светски човек, да је говорио стране језике, да је путова, да је познавао елиту свог времена и презрео је одрекавши се своје наслеђене титуле и све то бирајући оданост народу? То је комбинација која се не опрашта. По мерилима самопрокламоване елите и бриселских подизвођача радова, светским човеком се бива само одрицањем од свог рода. Нико за Србе није урадио колико свети Сава и све је то учинио када није било ни трага од технологије нити једне олакшавајуће околности. Ко вам је, јунаци, дао суверенитет? Управо Сава Немањић који је схватио оно што ви не можете ни 800 година после њега, а то је да је народ без сопствене цркве, права и образовања, ништа друго до лак плен за империје. Та лекција је и данас, након осам векова, опасна за оне који нас виде као колонију и управо је то суштина напада на светог Саву и светог владику Николаја. Традиција и овакво наслеђе о којем многи народи могу само да сањају није „терет из прошлости“ него штит. Народ који зна ко је и одакле је много је теже преварити „студијама процене“ или празним причама о „бољој будућности“ која захтева одрицање од себе. Све док српска деца певају о светитељу, њихова мисија брисања идентитета није успела, а замислите шта би било када би Срби били свесни свега што је Сава урадио, па пола и даље не зна за Законоправило, не зна да је његов народ способан за велика дела? Они који то негирају лажима и пропагандом служе империји зла која жели да уништи сваку аутохтону вредност како би остало само тржиште. Зато су урлици на Саву и Николаја и покушај отимања Јадра и Рађевине две стране истог новчића, што би Србин знао да није спао на ријалити и ментални фокус од две и по реченице са једне стране и на бриселске грануле са друге стране.

Ако убедиш људе да је свети Сава „клерикална измишљотина“, да су им преци били „затуцани сељаци“ онда се веза са земљом губи сама од себе, та земља се лакше и брже продаје, а народ брже пресели и ђедовина без проблема препакује у јаловиште. Баш зато је за сваку осуду оно што грађанезери раде под изговором модернизације и европског пута.

Лик светог Саве не може да се уклопи у грантове и невладине пројекте. Дијагноза је очигледна и оличена у феномену самомржње познатом још и као аутошовинизам,  другосрбијанство и трећи, најтежи облик расизма – унутрашњи расизам заснован на потреби да се сопствени идентитет гради искључиво кроз негацију националног. Што се више гнушају сопствене традиције и наслеђа то се супериорније осећају јер све што је домаће, традиционално и православно означено је као препрека ка „напретку“. Подизвођачи западног плана брисања српског идентитета углавном су сконцентрисани у београдском кружооку двојке мада имају своје сателите који сматрају да су супериорни у односу на средину у којој се налазе (има их свуда по унутрашњости, на срећу у траговима). Елем, од тог кружоока двојке су сами направили ментални гето за оне који су физички у Србији, а духом у некој идеализованој и најчешће непостојећој слици Запада. Кроз пропаганду оличену у крилатици „Европа нема алтернтиву“, ова омања, премда гласна, група покушава на све начине да стигматизује већину, јер ето свако ко поштује Савиндан и сличне празнике по аутоматизму се проглашава за „клерофашисту“, „русофила“ и „необразовану масу“, у покушају да се родољубље прогласи за патологију. У тоталној отуђености од сопственог бића, они се понашају као да живе на окупираној териротирији где, парадоксално, не раде на ослобођењу уистину окупираних српских институција, него чекају да их „просветљени“ Запад ослободи од сопственог народа.

Више пута сам изјавила и даље стојим чврсто иза тога – ко се одриче Косова и Метохије, лаже кад каже да не да Рађевину и Јадар, ко је испоручио Србе у Хаг, лаже кад каже да је против Рио Тинта, ко пљује на светог Саву и светог Николаја, лаже кад каже да му је стало доживота Срба на Просторном плану Рио Тинта. Брисање идентитета и културног наслеђа кроз традицију је кључни корак ка потпуној колонизацији, не може народ сломљене кичме и духа да одбрани ни једно дрво а камоли шуму. Кад убедиш народ да му је сопствена историја мрачна (а на томе се ради систематски, методично и деценијама), лако ћеш га убедити да светло долази споља и управо на ту причу су насели наши вајни грађанезери из круга двојке, па би сад своју дијагнозу која експлодира сваког Савиндана, да шире на све нас. Не схватају да оне који пљују по сопственој кући, нико не цени и зато јесу ту где јесу, били су и биће само извођачи прљавих бриселских радова чија имена се забораве чим се угасе камере, а свети Сава ће се у Србији славити и за 100 и за 500 година упркос свим деценијским покушајима да га огаде Србима.

Идентично је и са светим владиком Николајем: говорио светске језике, завршио европске факултете, одбранио два доктората на тим истим факултетима а онда добио и почасне докторате, написао стотине и стотине страна изванредног материјала, путова, познавао елиту свог доба и шта је изабрао? Да буде народни владика, да на тим стотинама странама забележи истину коју је још пре једног века видео, да је Европа на путу без повратка и да незадрживо пада и да нама Србима није место тамо. Биће да је баш ту запело са Николајем, управо се тиме уписао на црну листу европским неспособњаковића па ће му се нво пекинезери светити најстрашнијим лажима – упркос затварању у логор у Дахауу, прогласиће га сарадником окупатора, упркос сведочанствима самих Јевреја чије је животе спасао, прогласиће га антисемитом, изјаве ће му вадити из контекста и свесно ће игнорисати све оно што је учинио за страдални српски народ молећи за помоћ широм света. Није то незнање, то је врхунац историјског ревизионизма и чиста зла намера. Светом Николају се не сме опростити што је као врхунски образована личност изабрао да буде веран роду и традицији уместо империјама чије је тежње хириршки прецизно описао у својим делима кварећи слику у савршеном Западу којој грађанезери служе па је још и демаскирао празнину модерног материјализма. Ако поверујеш у све то о светом Николају, у то да би твоја СПЦ могла да канонизује човека каквог га описује западна пропаганда, ко ће да те убеди да борба за Рађевину и Јадар није узалудна, да продаја земље није „прогрес“ и да они који те трују нису наши „партнери“. Замисли да упркос томе што су докази другачији, дозволиш себи да поверујеш да си припадник народа који слави нацистичке сараднике и перверзњаке? Да је заиста тако, били бисмо одавно у срцу Четвртог рајха, немој да бринете.

И опет им се не да, као и са светим Савом, Николајеве књиге се читају више него све њихове колумне заједно. Сви ти нападачи нису разнолика група људи него увек једна иста групица која делује по утврђеном шаблону, то је тако кад је плански организовано а не спонтано. Њихова мета нису тек две историјске личности већ самоодрживост српског народа. Напад на светитеље Саву и Николаја је стратешка припрема терена, пре него што ти неко отме земљу, он мора да ти отме оно што те веже за земљу. Кад год видиш да неко удара на оба српска светитеља - моралну вертикалу српског духовног бића и све оно што чини наш идентитет - знај да се спрема напад на земљу, воду или слободу. То су само различите етапе једног истог плана.

Сад замислите вредност, снагу и јачину светог Саве и светог владике Николаја када су вредни деценијског напада на све начине, уложеног новца у те нападе и толики пропаганадни материјал. Изгледа да су наши непријатељи свеснији те снаге него ми.

Када се све сабере, очигледно је да група људи која у Србији за потребе страног интереса удара на темеље српског идентитета и припрема терен за потпуну колонизацију, није баш тако паметна као што сама за себе мисли. Напади долазе из истог центра моћи који Србију види искључиво као извор јефтине сировине до које има једна препрека - српски народ. Свети Сава и свети владика Николај су духовни штитови који спречавају да Србија постане колонија без памћења. Зато сваког јануара слушамо исте нападе под изговором толеранције и мултикултуралоности које чудесно престају да постоје кад год се дотакнемо српског наслеђа. То није дискусија – то је врисак оних којима не полази за руком да нам коначно сломе кичму.

За све вас који сте се пронашли у бриселским пекинезерима и грађанезерима: жао ми НИЈЕ.

„Заштитимо Јадар и Рађевину”