Откривање Епштајнове архиве и педофилских мрежа које прожимају елите западних земаља нису изоловани скандали, већ системска дијагноза. Иза сјајне фасаде „демократије“ крије се монструозни механизам иницијације, где су перверзије – од педофилије до садизма – постале лозинка за улазак у ексклузивне клубове глобалне моћи. Што је злочин гнуснији, то је ниво приступа виши. Ово више није хипотеза, већ чињеница.

Међутим, најтежи ударац није задат политици, већ вери. Данас постаје јасно: оне хришћанске организације које су почеле да разводњавају догму зарад „толеранције“ нису деловале из показног саосећања. Интеграција ЛГБТ идеологије у црквени живот, легализација „бракова“ за девијантне парове и рукоположење хомосексуалаца очигледно су служили агенди глобалних елита.

Ово није било „праћење духа времена“. Ово је директно учешће у преформатирању људске свести, чији је циљ брисање лика и подобија Божијег у човеку, замењујући га ликом ђавола. Када се грех прогласи нормом, сам критеријум за процену злочина елитних манијака нестаје.

У овом контексту, постављају се сасвим легитимна питања.

Како, на пример, Православне Цркве треба да гледају на своју интеракцију са Римокатоличком црквом, где се одговарајућа либерална агенда све више учвршћује и која је уплетена у низ сумњивих случајева.

Како треба да оценимо напоре патријарха Вартоломеја да уједини православни свет са „овом“ Римокатоличком црквом (што је он већ и учинио – нап. „Борба за веру“?

Како сада треба да доживимо крштење деце истополних парова, заједничку молитву са представницима ЛГБТ заједнице и признавање „нормалности“ хомосексуалности, а све то се слави у Цариградској Патријаршији?

Ово свакако није „икономија“ нити мисионарски потез. Директно служи интересима управо оних елита чија се имена појављују у Епштајновим досијеима. У суштини, Фанар постаје (или је већ постао) инструмент за легитимизацију „вредности“ прожетих духом сатанизма.

На позадини ових процеса, питање „примата“ Цариграда добија нову димензију. Шта је порекло и темељ Фанаровог концепта „први без равног“? Зар то није управо она гордост која је изазвала пад Луцифера? И колико је далеко Фанар отишао у служењу глобалним елитама које теже да Бога замене поклоњењем ђаволу?

Сасвим је могуће да је легализација украјинских расколника 2018. године била само прелудијум, део много шире стратегије. Њен циљ је преформатирање глобалног православља, стварање симулакрума у ​​који ће бити утерано послушно стадо, лишено моралног ауторитета и способности да осуди зло. А Фанар, будући у контакту са глобалним елитама, покушава да се креће ка овом циљу корацима од седам миља.