26. јануар/8. феб (2026. године).  Сабор Светих новомученика и исповедника руских (покретни празник који пада у недељу између 22. и 28. јануара, по старом календару).

 „У присуству невиђеног прогона и страдања наше верујуће браће у поробљеној Русији, где је људска помоћ немоћна, побољшати ситуацију може само небеска помоћ молитвама Светих мученика,која се може и мора привући њиховим прослављањем. Такав начин примања небеског заступништва у периоду невиђених потреса, страдања и колебања које доживљавамо је посебно корисно...“

Председник комисије за припрему канонизације архиепископ Антоније.

„Ka прослављењу нових мученика руских“, Лос Анђелес. 1974).

(Прослављење се догодило у РПЗЦ у Њујорку,1981.)

„Велики и многобројни је хор руских новомученика. Њих предводе пре свега света имена Његове Светости патријарха Тихона, побијених митрополита Владимира и Венијамина; митрополит Владимир (Кијевски и Галицки) у њему заузима посебно почасно место као први мученик који је започео стварање овог славног хора новомученика. Истовремено, сасвим посебно место у хору новомученика заузима царска породица, на челу са царем-мучеником, Николајем Александровичем, који је једном приликом рекао: „Ако је за спас Русије потребна жртва, ја ћу бити та жртва“.

Свети Митропилит Филарет Њујоршки

1918. године  у Русији је било 150,000 свештенослужитеља. До 1941. године је стрељано и мученички убијено 130,000 њих и милиони православних хришћана. Само до краја 1922. године убијено је 2,691 свештеника, 1,962 монаха и 3,447 монахиња.

Приликом конфискације црквених драгоцености погубљено је око 25,000 православних верника те исте године. Од почетка 1930-их, истински православни јерарси, налазећи се у логорима и затворима, почели су да позивају православни народ да сиђе у катакомбе по узору на ране хришћане. До краја 1930-их, сви истински православни свештеници и верници који су остали живи и на слободи били су приморани да оду у дубоко подземље.

У тим страшним годинама, практично сви јерарси и већина свештеника који су били верни Истини били су ухапшени. Сви су примили мученичку смрт за Христа и Православље.

1943: Још једна занимљива чињеница је да је више од 100 епископа за које се 1943. године знало да су још живи по логорима, узурпатор митрополит Сергије је могао да на своју страну придобије само 18 (од којих су већина били тек рукоположени), да би те године, по лукавом плану Стаљина, изабрали патријарха и тим чином основали савремену Московску Патријаршију.

Трагедия Русской церкви, 1917-1953: Лев Регельсон

Према речима Светог Јована Шангајског и Сан Францисканског, који је живео ван домашаја безбожних Совјета, у својој краткој књизи „ Руска Загранична Црква: кратка историја“ он пише о Совјетској лажној цркви: "У самој Русији било је храбрих исповедника међу затвореним епископима, а такође и међу онима који су остали на слободи, који су митрополиту Сергију изјавили да одбацују његов споразум са безбожним режимом који је прогонио Цркву. Многи од њих су прекинули молитвено општење са митрополитом Сергијем, као оним који је „пао“ (тј.раскол) и ступио у савез са безбожницима, а део свештенства и лаика у Русији је кренуо за тим исповедним јерарсима. Безбожни Совјетски режим је сурово прогонио такве непоколебљиве јерархе и њихове следбенике. Совјетски режим, не испунивши своја обећања митрополиту Сергију, која су га подстакла да ступи у споразум са безбожним режимом, истовремено је лишавао слободе, протеривао, па чак и погубљивао многе који нису признали његову декларацију."

1918. година: 19. јануара патријарх Тихон је написао посланицу упућену новој комунистичкој власти: „Уразумите се, лудаци, зауставите та крвава погубљења. Ваши поступци нису само окрутни већ и истински сатанске природе, због чега заслужујете вечни огањ у будућем животу и страшно проклетство на ваше потомство у садашњем. Влашћу коју нам је Бог дао, забрањујемо вам да примате Христове тајне, анатемишемо вас, ако још увек имате хришћанска имена и по рођењу припадате Православној Цркви. Позивамо сву вас, верну децу Православне Цркве, да не ступате ни у какву заједницу са тим олошем земаљским...“ 

Церковна ведомост, бр. 10/1925.

1922. година: 29. јула војници безбожник комуниста дошли су да ухапсе Оптинског старца Анатолија (Потапов) млађег. Старац их је замолио да му дају 24 сата да се припреми. Следећег јутра, по повратку, војници су питали старчевог дежурног келијника Варнаву да ли је старац спреман. Он је одговорио: „Да, спреман је!“ Када су ушли у његову келију, затекли су га како лежи мртвог.

1927. година: У својој „Декларацији“, митрополит Сергије је захтевао да Руски Загранични епископи морају да се заветују на лојалност Совјетском режиму, претећи им суспензијом. Такође је изјавио да се сви свештеници и верници који пате по затворима хапсе због своје контра револуционарне активности, а не због своје вере. Из литургије је искључио помен законитих утамничених епископа и укључио помен Совјетске владе. Затим је створио нови Синод без благослова легитимног чувара трона Руске Цркве, митрополита Петра Крутицког. Већина чланова овог Синода били су, као и он, бивши епископи „Живе Цркве“. 

Пре своје смрти, патријарх Тихон је саставио удредбу о његовом наследнику, именовавши митрополита Кирила [Смирнова из Казањска], митрополита Агафангела [Преображенског из Јарославска] и Петра [Поланског из Крутицка], као своје изборе за место местобљуститеља тј. чувара патријаршијског трона. Пошто су и Кирил и Агафангел још увек били у прогонству , митрополит Петар Крутицки је проглашен за вршиоца дужности чувара трона Цркве на сабору од шездесет епископа, пре Сергијевог чина издаје и раскола када је издао своју злогласну декларацију безбожним Совјетима у којој је предао целу Цркву њеним прогонитељима.

Ова потпуна предаја Руске Православне Цркве њеним Совјетским прогонитељима није била ништа мање од чина раскола, равноправног са издајом бившег апостола Јуде Искариотског, који је поништио сваки легитимитет Сергија и ставио га ван Цркве.

1928. година: 29. априла упокојио се Свети старац Нектарије Оптински. Канонизован је 1981. године од стране Руске Заграничне Цркве. Упокојио се у егзилу. Примио је последње причешће од свештеника Адријана (Римаренка), будућег архиепископа Андреја Новодивејевског (РЗЦ), који је у то време био међу онима који су прекинули општење са митрополитом Сергијем, као и старац Нектарије. Старац није дозволио Оптинским свештеномонасима да га причесте због њихове невољности да схвате погубнст и значај "декларације" и одлуке митрополита Сергија.

1929. година: До краја ове године ухапшено је следећих 15 епископа који нису хтели да помињу митрополита Сергија:

•Митрополит Јосиф Петровградски — прогнан у Устјуг у Новгородској губернији.

•Архиепископ Углички Серафим — у Соловке.

•Архиепископ Варлаам (Рјашенцев), раније Пермски — у Јарославски затвор.

•Епископ Гдовски Димитрије — у Лењинградски затвор.

•Епископ Уразовски Алексије (Буј) — у Соловке.

•Епископ Вјатски Виктор (Островидов) — у Соловке.

•Епископ Серпуховски Максим (Жижиленко) — у Соловке.

•Епископ Сквирски Атанасије (Молчановски) — у Соловке.

•Епископ Јарански Нектарије (Трезвински) — прогнан у Казањ.

•Епископ Иларион (Бељски) — у Соловке.

•Епископ Јалтински Павле (Кратиров) — прогнан у Харков.

°Епископ Василије (Докторов) Каргопољски — прогнан, место становања непознато. 

•Епископ Сергије (Николски) — прогнан, место становања непознато. 

•Епископ Јосиф (?), раније из Бирска — прогнан, место становања непознато. 

•Епископ Дамаскин (Цедрик) — у затвор у Москви.

1936. година ће: 29. августa Митрополит Петар Пољанов (Крутицки) , местобљуститељ (чувар) Патријаршијског трона, погубљен је стрељањем. Канонизовао га је Сабор епископа Руске Заграничне Цркве 1981. године.

1937. година: Митрополит Кирил (Смирнов) Казањски, један од највећих теолога Руске Цркве, је стрељан. Канонизовао га је Сабор епископа Руске Заграничне Цркве 1981 године.

1937. година: Митрополит Јосиф Санктпетербуршки је погубљен стрељањем  у јарузи близу Шимкента (Казакстан) 20. новембра 1937 године. Свети Јосиф је неправедно оптужен за заблуду, раскол, јерес и гордост. Његови следбеници, погрдно названи „јосифовцима“, означени су као контрареволуционари и били су изложени интензивном прогону од стране Совјетске владе и од Совјета створене Московске Патријаршије а која до данас одбија да призна његову канонизацију од стране Руске Православне Заграничне Цркве под Светим Филаретом Њујоршким 1981. године. Само помињање имена митрополита Јосифа за непријатеље и издајнике Православља је страшно и оно ће увек остати бесмртни симбол истинског Православља и Катакомбне Цркве. Њега Московска Патријаршија и данас презире као оснивача и предводника "расколничке" истинске Православне Цркве, што се тумачи као контрареволуционарна делатност, због које је од совјетских власти осуђен на смрт као политички криминалац.