Увод

Контекст и значај богословског питања о причешћу

Када је 1989. године у Београду било велико окупљање верног народа, нас неколико младих људи присуствовали смо молебану за наставак радова на цркви Светог Саве. Тада смо након завршетка  молебана   чекали код семафора, у нади да ће ауто у коме су били Атанасије, Амфилохије, Артемије и Иринеј Буловић стати на црвено светло, само да их видимо и евентуално добијемо благослов.

У том тренутку нисмо знали да ће се један од њих, тадашњи јеромонах Атанасије Јефтић, касније профилисати као контроверзна фигура у српском богословљу.

Тада се ширила парола да Српска црква има будућност која  ће се  заснивати  на четири стуба: Атанасије Јефтић, Амфилохије Радовић, Артемије Радосављевић и Иринеј Буловић. Они су били нада и будућност српског богословља. Међутим, како је време пролазило, јавили су се елементи у понашању и учењу епископа Атанасија који су указали на  његово одступање од православне традиције и литургијске свести.

У наставку ћемо се бавити једним од најважнијих питања православне вере — Светим Причешћем, и анализирати зашто став епископа Атанасија Јефтића у вези са неприпремањем  за Причешће није у складу са православним учењем.

Православна вера је у својој суштини живо и непрекидно предање и учење.  Она није само скуп правила, већ жива стварност Цркве која се преноси кроз литургијску праксу, духовно искуство, и верско васпитање народа. Евхаристија је у том смислу централни чин црквеног живота, јер је у њој присутно и видљиво оно што је најважније у православном учењу: заједница са Христом, Црква као Тело Христово, и вечни живот као циљ човека.

Због тога је сваки покушај релативизације причешћивања без припреме, било да долази од свештеника, епископа или патријарха, стварна опасност, јер утиче на саму литургијску свест народа. Свето Причешће није „обичан“ обред или ритуал, већ тајна у којој се човек сусреће са живим Богом. Према томе, питање поста, молитве, покајања, опраштања, трпљења и исповести као припрема  за причешће није „папирологија“ или формалност, већ начин на који се верник уводи у дубину Тајне.

1.                Јавна природа проблема: од личности до учења

Током година службовања Атанасије Јевтић уочене су бројне контроверзе које се односе како на његово понашање, тако и на поједина тумачења православног учења. У јавности су изношене тврдње да је на једном предавању у Нишу 2013. године, посвећеном цару Константину Великом, ударањем руком о сто наглашавао исправност сопствених ставова, што је код дела присутних оцењено као непримерен начин академског излагања. Такође су се појављивали наводи да је у олтару цркве у Врњачкој Бањи физички укорио ђакона, као и да је његово деловање повремено задобило изразитију политичку димензију. Поред тога, у појединим београдским медијима објављивани су текстови у којима се његово име доводи у везу са претњама и прогоном епископа Артемија Радосављевића. Ови наводи, без обзира на различита тумачења и оцене, представљају значајан део јавног дискурса који прати његово службовање и доприносе сложености процене његовог пастирског и теолошког деловања.

Са друге стране, др Миодраг Петровић нас обавештава да епископ Атанасије Јефтић „није имао предуслове за избор у епископа, јер не разуме језик Псалтира (више пута у свом преводу каже „потрпех те Господе,“ уместо „очекујем те Господе“), а 2. правило Седмог васељенског сабора изричито забрањује да се рукоположи неко ко не разуме језик „Псалтира…“ (видети како је то Свети Сава пренео у Законоправило, Жича 2004, стр. 476);

 - постао је јеретик, зато што је, по његовим речима, „доказивао да Христос није име(ница) него „придев,“  што нико до сада није изрекао, због чега сам писао Светом архијерејском синоду Српске православне цркве (заведено под Бр. 28 од 4. 01. 2002. године).“^[1]

Након свих ових појава, епископ Атанасије Јефтић је, како се тврди изјавио да Каноне  Цркве Христове треба окачити мачку о реп,^[2] а потом кад му одговара, позива се на те  исте Каноне   на  тему о светом Причешћу.Тако се позвао на Трулски сабор и канон овог сабора под бр. 66, кад је  говорио како треба приступити светом Причешћу. Он  каже:  „Господо, нигде нема у канонима да је предуслов причешћа - пост и исповест. Нигде, нигде! Ја вам гарантујем, ја сам превео, протумачио... То не значи да не треба пост, исповест. Свака част свакоме. Али, може поп да једе увече и да се причести, а остали не могу...све су молитве у множини,  литургија води светом причешћу, ко је достојан, Златоуст је рекао да нисмо достојни  ни једном да се причестимо у току године, па како онда можеш да кажеш...а посебно што канонски, упутства Трулског сабора,  светле  недеље свих седам дана идемо у цркву певамо и причешћујемо се, па како да постиш на  Ускрс.“

Овакве појаве нису само питање личности, већ указују на начин у којем се, кроз ауторитет епископа, обликује верска свест народа. У том контексту, његова јавна изјава о Светом Причешћу добија додатну тежину, јер се ради о тајни која је центар црквеног живота, која се тумачи на  један теологуменски начин.

Важно је схватити да у православном учењу и  традицији пастирска реч и поука имају огроман утицај, јер народ најчешће не чита теолошке књиге, већ се кроз њихов живот и веру управља управо кроз јавно учење и понашање свештеника, епископа и патријарха. Због тога је посебно опасно када се износи став који релативизује припрему за Свето Причешће. Такав став, ако се прихвати у пракси, може довести до смањења евхаристијске свести у народу и до схватања Светог Причешћа као „обичног“ чина, без духовне дубине и страха Божијег. То се посебно односи на одобравање конзумирања меса уочи причешћа, без одговарајућег аскетског и духовног приступа Светој Чаши.

2. Питање поста као припреме за Причешће: канонски и богословски оквир

Епископ Атанасије Јефтић тврди да у канонима Цркве не постоји изричито правило које прописује пост као предуслов за приступање Светом Причешћу. На основу тога он закључује да је допустиво да се причестимо и након једења меса, па чак и у ситуацијама када верник није имао никакву духовну припрему.

Формално-правно посматрано, тачно је да у корпусу канона Васељенских сабора не налазимо норму која експлицитно прописује пост као обавезан услов за причешће. Међутим, та констатација сама по себи не решава питање, јер претпоставља да је канонски корпус једини или примарни израз црквеног предања и поретка. Овакво једнодимензионално тумачење одводи  епископа Атанасија на  неправославно  тумачење да се верник може причестити чак и ако је вече пред причешће јео месо, јер то, по његовом схватању, није забрањено канонима.

Међутим стварно стање није онако како то епископ тумачи или како жели да прикаже. Наиме, Васељенски сабори сазивани су превасходно ради решавања догматских спорова и очувања јединства вере. Канони су често одговор на конкретне проблеме, док оно што је у пракси било општеприхваћено није захтевало посебну нормативну формулацију.   То што припрема за Свето Причешће није формулисана као „канонски закон“ не значи да не припада живом предању Цркве. Односно, припрема за свето Причешће никада  није била проблем, него је  увек деловала као устаљена  пракса, које се и дан данас верници придржавају.

Ово је кључно за разумевање православне свести: у Цркви се не живи само по слову, већ по духу. Канони су део црквеног живота, али не и једини, јер су они, како смо већ казали, само решавали спорна  питања.  Живо предање, вера, литургијска пракса, и светоотачко наслеђе чине срж православног живота. Дакле, ако се нека пракса није писмено формулисала у канон, то не значи да није обавезна или да није важна, јер је она део живог, непрекинутог предања и учења.

Постоје бројни примери у историји Цркве где је пракса била општа и обавезна, а да није морала бити формулисана у канонском тексту. То је управо оно што чини православну традицију живом: она није правнички систем, већ духовна заједница која се у пракси утврђује и преноси.

Управо у том смислу, питање припреме за Свето Причешће припада црквеном животу као органски део литургијске свести. У Цркви није реч о „административном“ приступу, већ о духовном, где се човек припрема за сусрет са Христом. Према томе, тврдња да „не постоји канон који прописује пост“ не значи да пост није део православне праксе, јер је он део саме духовне структуре Цркве.

3. Пост као део литургијске и подвижничке свести

Припрема за Свето Причешће је установљена преко поста, молитве, покајања, опраштања, милосрђа и исповести од времена установљења Цркве Христове, које је заживело у Светом Предању и самој пракси Цркве и које као такво никад није било спорно. Пост није схватан као „услов“ или заслуга, већ као аскетски израз унутрашње припреме, евхаристијске свести верског поштовања и достојанства у приступу светој Чаши.

Апостолско упозорење да се Чаши приступа „достојно“ и са расуђивањем (1 Кор 11, 27–29) постало је темељ црквеног разумевања одговорности пред Тајном. У том оквиру је постепено обликована пракса поста као дела шире евхаристијске припреме. Она није спољашњи закон, већ је органска срж која извире из литургијског и подвижничког искуства Цркве.

Јован Златоусти о Евхаристији говори као о „страшној и великој тајни,“ истичући да приступање Светим Даровима захтева дубоку духовну трезвеност и страхопоштовање. Слично томе, Григорије Палама наглашава да Евхаристија није „обичан обред,“ већ живо и стварно учешће у Богочовеку, које подразумева унутрашњу припрему и очишћење верних.

Стога, иако канонско предање не формулише пост као строго јуридички предуслов за причешћивање, пост као вид аскетске припреме несумњиво припада живом Предању и историјско-духовној пракси Цркве Христове. Он представља израз евхаристијске трезвености и свести о светости Тајне, а не произвољну или либерално схваћену норму, већ духовни етос који произлази из саме природе евхаристијског сабрања.

Пост као духовна дисциплина има више нивоа: он је и телесно суздржавање, али и духовно очишћење. У православној духовности пост није само питање хране, већ питање целокупног живота: како човек улази у дан, како се моли, како се односи према ближњем, како се држи у миру, и како се припрема за сусрет са Христом. У том смислу, пост је најбољи помоћник за  „духовни корак“ ка Евхаристији, јер нас учи да се не ослањамо на земаљско, већ на духовно.

У православној пракси, пост и молитва иду руку под руку. Пост без молитве постаје само дијета; молитва без поста постаје само осећање. Због тога је припрема за Свето Причешће увек и духовна, и телесна, и морална. То је разлог зашто Црква не може допустити да се евхаристијски приступ схвати као нешто што је „само по себи“ доступно без припреме, јер тајна није само чин већ сусрет са Богом, који захтева  озбиљну припрему.

4. Канон Трулског сабора (бр. 66) и његово погрешно тумачење

Епископ Атанасије Јефтић се позвао на Трулски сабор и канон под бр. 66 као оправдање да се Свето Причешће може примати без припреме, па чак и након једења меса. Међутим, овај канон се не односи на питање припреме за Причешће у смислу поста и исповести, већ на посебност Васкрсне седмице као времена радости и учешћа у Светим Тајнама.

Канон 66:

„Од светога дана васкрсења Христа Бога нашега па до нове недјеље, уза сву седмицу морају вијерни да у светим црквама непрестано проводе у псалмима и појању и пјесмама духовним, радујући се у Христу и светкујући, и да слушају читања из божаственог писма и да се наслађују светим тајнама; јер ћемо тим начином заједно са Христом и ми ускрснути и узнијети се. Нека зато никако не буду у споменуте дане ни коњске трке, ни друге какве народне игре.“[3]

Ово „наслађивање се Светим Тајнама“ у литургијској свести значи живо учешће у тајинском животу Цркве, које не може бити схваћено као дозвола за незаобилазну духовну припрему. Литургија је сабирно место домостроја спасења, где се Евхаристија остварује као Тело Христово, као завет љубави, жртва спасења и најава вечног живота. Стога је немогуће извлачити из овог канона право на „неморање“ духовне припреме.

Важно је приметити да канон не забрањује припрему, већ наглашава радост и учешће у Светим Тајнама током Васкршње седмице. Радост је стварно присутна, али она није у супротности са трезвеношћу. Напротив, радост истинског верника је управо она радост која долази из истинског сусрета са Христом. Ако се то схвати само као „може се причестити без припреме,“ онда се губи суштина: радост Васкрса није у томе да се „слободно“ причестимо, већ у томе да се Христос уводи у наш живот као Победа над смрћу.

Управо зато се овај канон мора читати у контексту целокупне литургијске и канонске праксе Цркве, где је припрема за Свето Причешће увек присутна, јер Евхаристија није нешто што се само по себи дешава, већ захтева човеково унутрашње пријемчење.

Када се канон 66 погрешно тумачи као „слобода причешћа без припреме,“ то доводи до тога да се у народу ствара утисак да је Свето Причешће нека врста „општег приступа,“  што није православно схватање. Свето Причешће је дар, али дар који захтева достојан приступ, а достојан приступ подразумева припрему.

5. Света Литургија као пуноћа тајинског живота Цркве

Света Литургија није само један свештени чин, већ место у којем се пројављује пуноћа тајинског живота Цркве. Зато треба  на  прави начин разумети речи канона „да се наслађујемо светим тајнама.“ А то заправо значи следеће:

• Тајна Цркве – сабрање верних око епископа или свештеника представља икону будућег Царства и остварење заједнице у Христу.

• Тајна Оваплоћења – Бог се дарује кроз видљиве и материјалне дарове, показујући да је творевина позвана на преображење и обожење.

• Тајна Крста и Васкрсења Христовог – Евхаристија је живо учешће у Христовој жртви и Његовој победи над смрћу.

• Тајна Новога Завета – у Евхаристији се остварују Христове речи: „Ово је Крв Моја Новога Завета.“

• Тајна будућег века – Литургија није затворена у историјско време, већ је предукус Царства Божијег које долази.

Стога Света Литургија није само једна од светих тајни, већ сабирно место свеколиког домостроја спасења. У њој се савршава Евхаристија, али се истовремено открива пуноћа Христовог дела – Црква као Тело Његово, завет љубави, жртва спасења и најава вечног живота.

Због свих ових чињеница, канон нас подсећа да „ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе (δημώδεις θέας = масовни спектакли).“

То значи да се верници могу причестити на први дан Васкрса, под условом да су се за Свето Причешће припремали молитвом, постом, покајањем, праштањем, милосрђем и исповешћу. Након причешћа наставља се присуство и учешће у Светој Литургији, на други и трећи дан Васкрса, како би се верни наслађивали и осталим светим Тајнама у молитвеној црквеној заједници са браћом и сестрама у Христу, онако како налаже 66. канон Трулског сабора. После причешћа верник наставља да једе мрсну храну, радујући се и прослављајући Христово Васкрсење, без причешћивања на други и трећи дан Васкрса, као и без причешћа током целе Светле недеље.

Овде се види још једна важна тачка: радост Васкрса не значи занемаривање припреме. Напротив, она је највећа радост управо зато што је човек у потпуности свестан шта је Евхаристија, шта значи приступити Чаши, и шта значи живети у Христу. Васкрсна радост је радост љубави и победе, али не може бити радост без одговорности.

6. Језик као носилац вере: „Васкрс“ и „Ускрс“

Трећа карактеристика приступа епископа Атанасија богословљу огледа се у самом имену празника Христовог Васкрсења. У свом обраћању верницима он користи термин „Ускрс,“ који у српском и општеправославном богословском језику није уобичајен, јер је православни назив „Васкрс.“

Овај избор речи није без значаја. У богословском говору називи нису само језичка форма, већ израз унутрашњег поимања тајне. „Васкрс“ у православној традицији означава нови живот, преображење и победу над смрћу, а његов смисао је уткан у саму реч.

Облик „Ускрс“ у нашим просторима најчешће долази као превод или утицај западне (римокатоличке) традиције. Када православни епископ у обраћању употреби тај термин, то може указивати на померање нагласка ка општим, „екуменским“ формулацијама, уместо ка изворној православној терминологији која носи дубоки догматски и духовни садржај.

Језик у православљу није само средство комуникације, већ је и начин на који се верује. Када се у богословском говору мењају појмови и термини, то често значи да се мења и садржај, јер је појам „Васкрс“ у себи носио ту богословску дубину: да је Христос васкрсао, да је смрт побеђена, да је створење позвано на нови живот.

Зато је важно да пастири и учитељи Цркве чувају језик, јер он чува веру. Ако се, чак и несвесно, прибегава терминологији која је више у духу западне традиције, то може постепено утицати на начин на који народ разуме тајну Христовог Васкрсења.

Закључак

На основу изложеног, учење епископа Атанасија Јефтића о приступу Светом Причешћу без озбиљне припреме, као и његово тумачење канона и избор терминологије, показују одступања од православне вере и традиције. У питању није само питање дисциплине, већ питање теологије Евхаристије и литургијске свести.

Зато се овакав став може оценити као неправославан, јер уноси релативизацију припреме за најсветију тајну Цркве и представља јавни ризик за верску свест народа. Православни пастир, а посебно епископ, треба да очува језик и практику Цркве, јер је у православном животу важно како се говори и како се живи вера.

Након изношења критике поводом богословља епископа Атанасија Јефтића, важно је приметити да се сличан нагласак у разумевању евхаристијске припреме може уочити и у ставовима патријарха Порфирија, који итакође заговара причешће  без припреме.  Ово није само питање појединачне богословске позиције, већ указује на шири процес унутар савременог богословског дискурса у Српској православној цркви: зашто се у пракси Цркве постепено мења традиционално разумевање припреме за причешће и помера нагласак са аскетске дисциплине поста, молитве, покајања и исповести ка пастирском приступу који различито тумачи приступ причешћу, без припреме и поста.

Уколико се погледају јавни наступи и изјаве патријарха Порфирија у вези са приступом Светом Причешћу, може се уочити тенденција ка томе да се пост и исповест третирају као „допуштени“ али не и неопходни елементи причешћивања. Овакав став, ма колико био добронамеран и „пастирски,“ у суштини води ка истом проблему: смањењу трезвености и страхопоштовања пред Светом Тајном и дубоко је неправославан став.

Такође, ако се у овом контексту узме у обзир и шире учешће у екуменским и савременим „пастирским“ интерпретацијама, где је нарочито активан патријарх Порфирије, онда се јавља опасност да се евхаристијска свест замени „психолошким“ или „социјалним“ приступом, где је важније да се верник „осети добро“ него да се истински припреми за сусрет са Христом у Тајни.

Управо због тога је неопходно да се, у сваком случају, нагласи да Православна Црква не прихвата Евхаристију као „масовни приступ“ без припреме, јер то директно умањује њен теолошки значај и светоотачку традицију. Пост и исповест нису „додатак,“ већ органски део евхаристијске свести и литургијског живота, као што показују Свети Оци и литургијска пракса.

Због тога се, у оквиру ове анализе, мора истакнути да је наставак релативизације поста и исповести, код епископа Атанасија Јефтића, наставак учења и у ставовима патријарха Порфирија Перића. Ово је озбиљан  сигнал да је потребно поновно враћање традиционалном православном разумевању Евхаристије, као Тајне која захтева трезвеност, припрему и страхопоштовање, да се нико не дрзне да се причести без поста, молитве,  покајања, опраштања, милосрђа и исповести. Истовремено, у еклисиолошком смислу, мерило значаја у Цркви Христовој није било каква елитистичка категорија, већ тачно исповедање вере и истинито проповедање Речи Божије.