Промисао је да се ове године Сретење Господње поклопило са недељом Страшног суда. Јер Суд је сусрет са Богом. А Божји Суд није само пресуда; то је откровење истине о човеку.

Као што светлост, продирући у собу, чини све ствари видљивим, тако је и са особом обасјаном Божанском светлошћу: све у њој постаје јасно. Бог суди самим својим присуством. Симеон је узео Дете у наручје и рекао: „Ево, ово дете је постављено да се подигну и падну многи... да се открију помисли срца.“ Христос је још био дете, још није ништа говорио нити чинио, а свет је већ био подељен.

Савремени људи су спремни да слушају о Жртви и Христовој љубави према нама, али чим разговор крене ка Суду, саговорник често покушава да промени тему или каже: „Опет нас плаше паклом.“ Заиста, две претходне недеље припреме за Велики пост – цариник, фарисеј и блудни син – говориле су нам о Божјој милости и опроштају. И данас и следеће недеље, говорићемо о Божјој правди, крају и почетку људске историје.

Сама идеја Страшног суда је револуционарна. На пример, отворимо Платонов дијалог Федон. Видимо Сократа како умире, теши своје ученике, говорећи да ће време проћи, и да ће се реинкарнирати, поново живети и учити у Атини. Сличне постулате видимо у будизму и хиндуизму. А хришћанство учи да историја није низ бесмислених реинкарнација; човек може да се извуче из овог зачараног круга само престајући да буде човек, бестелесношћу. Испоставља се да је историја права линија са почетком и фокусом: Страшни суд је тренутак када ће све што се икада догодило у људском свету бити процењено из перспективе вечности.

А сада нам Христос говори о критеријуму овог вредновања – милосрђу. Чујемо да Спаситељ не захтева од нас никаква херојска дела; бићемо суђени не зато што нисмо учинили нешто велико, већ зато што нисмо учинили нешто мало: што нисмо нахранили, обукли или напоили.

 Данас је Младенац унесен у Храм. Али међу хиљадама, само су га двоје препознала — Симеон и Ана. А зар бисмо ми препознали Христа у просјаку, поцепаном, гладном човеку?

Падају ми на памет стихови Александра Бехтина:

Чути у безвучној тишини,

 И препознати у градској буци.

Не бити преварен,

И не пропустити.

Видети, Волети, Разумети.

Бићемо суђени што смо остали глуви и безосећајни на бол особе поред нас, што не волимо. Али ове Христове речи су заиста веома утешне за нас: ако Бог тражи и најмању доброту у нама, то значи да жели да нас оправда, а не осуди.

Сигурно би сваки човек требало да има бар тај „црни лук“, дат као милостиња, о коме је писао Фјодор Достојевски! Требало би, али да ли увек постоји? Бог је створио свет ради човека, и давши човеку заповест да именује све створене ствари, довео је свет човеку, да би човек могао да донесе свет Богу.

Али, сагрешивши, човек је одлучио да свет привуче себи, да га присвоји, да све окрене у своју корист и да све стекне за себе. Где човек може да понуди лук?

 На основу данашњих речи Спаситеља, управо ће исцрпљивање љубави и милосрђа у човеку проузроковати крај света: толико муља и остатака гордости и егоизма таложиће се на дну реке људске историје да ће ти остаци, попут бране, блокирати ток историје. Док Господ још држи врата, то значи да још увек постоје људи у свету којима је Бог важнији од конзумеризма и удобности.

Господ нам даје времена. За сада се Страшни суд не дешава над целим човечанством, већ појединачни - над сваким појединцем. Још увек можемо нешто да променимо, не само у својој судбини, већ и у судбини преминулих.

Да ли је могуће да је човек умро и да је пресуда личног суда пакао, али да му на Страшном суду Спаситељ дарује Царство небеско? Могуће је! То је смисао црквене молитве за преминуле. Јуче смо се молили за њих, говорећи: „Господе! И ова особа је Твоје створење, и Твоја слика! Не дозволи да се оскрнави дело Твојих руку!“

Верујемо и знамо да нас је Бог чуо. Зато, док имамо времена, искористимо га на добробит наше вечности!