Посета високе делегације америчког Стејт департмента Македонији и њен састанак са јерарсима расколничке „МПЦ покреће озбиљна питања о томе ко и како данас управља процесима у глобалном православљу.

Појава у балканској земљи Мајкла Дозијера, вишег саветника Стејт департмента за транснационалне послове, задуженог за односе са Православном Црквом за амерички Стејт департмент, и Роберта Зицмана, известиоца Канцеларије за међународне верске слободе Стејт департмента, тешко се може назвати рутинским протоколарним догађајем.

Изгледа да је „тешка артиљерија“ покренута. Америчка дипломатија се директно укључила у процес убеђивања македонског епископата да прихвати услове Фанара и томос о аутокефалности од Константинипољске патријаршије.

Међутим, иза лепе маске „коначног признања“ крије се оштар ултиматум који Македонцима прети да изгубе и лажну самосталност коју им је дала БГ Патријаршија.

Услови које Истанбул поставља за издавање свог документа о аутокефалности подразумевају значајне уступке од стране „цркве“ у Скопљу. У ствари, МПЦ се предлаже чин делимичне капитулације.

Један од главних и најхитнијих захтева Фанара јесте пренос јурисдикције над македонском дијаспором (у Европи, Сједињеним Државама и Аустралији) на  Фанар. Скопска црква ће морати да се одрекне духовне бриге о својим сународницима у иностранству у корист грчких јерараха.

Други критични услов је пренос неколико значајних цркава и манастира унутар саме Македоније у ставропигијалне манастире Фанара. Ово ће неизбежно створити одскочну даску за директно мешање Истанбула у унутрашње послове Мпц.

Чињеница да се званичници Стејт департмента САД укључују у решавање чисто канонских питања јасно показује политичку природу онога што се дешава. Томос Фанара данас није средство за исцељење раскола, већ геополитички маркер лојалности.

Притисак на македонске јерархе расте да их приморају да прихвате очигледно неповољне услове и интегришу се у орбиту утицаја Истанбула, пратећи сценарио који је већ тестиран у другим регионима.

Пристајући на ове захтеве, Македонска „црква“ ризикује да добије само формални статус, на штету своје дијаспоре и сопственог – макар и неканонског - интегритета добијеног од БГ патријаршије.