Што се тиче осуђивања, Господ каже: „Не судите да вам се не суди... и каквом мером мерите онаквом ће вам се и мерити“ (Матеј 7:1-2). Што се тиче укоревања, Јеванђеље учи:

 „Ако ти згреши твој брат, иди и покарај га у четири ока. Ако те послуша, добио си свога брата. Ако пак не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да се устима двојице или тројице сведока утврди свака реч. А ако њих не послуша, кажи Цркви; па ако не послуша ни Цркву, нека ти буде као многобожац и цариник (Матеј 18:15-17).

Понекад се осуђивање назива укоревањем или расуђивањем, док се осуђивање и укоревање веома разликују једно од другог.

 Пре свега, треба напоменути да осуђивање искључује љубав; То је реч изговорена без икакве љубави према ближњем, само ради показивања и демонстрирања свог знања. Речи изговорене без љубави неизбежно постају лична увреда за себе и друге. Ово изједначава осуђену особу са конкретним чином, апсолутизује грех и грешку, проширује грех на целу личност и замагљује добре и позитивне особине особе.

Укоревање, међутим, пре свега подразумева љубав према особи која се укорава. Сврха укора је да изведе ближњег из његове грешке и да се брине о његовом духовном спасењу.

Пример укоревања можемо пронаћи у Светом писму.

Сетите се шта је пророк Натан урадио када је желео да укори цара Давида због прељубе са Витсавејом. Дошао је код цара као мирјанин и испричао причу о богаташу који је украо омиљено јагње сиромашног човека и почастио његовим месом свог госта. Када је цар Давид, разјарен оним што је чуо, узвикнуо да богаташ заслужује смрт због таквог чина, тек тада је Натан одговорио да је богаташ сам цар, који је опљачкао Урији Хетејину његово једино богатство - његову лепу жену.

Тако је мудри пророк успео да натера цара Давида да сам себи донесе пресуду. Такав укор је уродио плодом - искреним покајањем.

Тако морамо разликовати осуђивање од укоревања.

Наши укори, иако често оправдани, због малодушности и недостатка љубави, добијају карактер осуде.

 Када укоравамо грех и преступ, тиме говоримо истину, али та истина је лишена бриге за спасење особе и искрене жеље да је изведемо из овог грешења.

Укор без љубави никада неће уродити добрим плодом, јер се многе врлине укорене особе заборављају у тром тренутку...

Без укора, сви ћемо једноставно пропасти, јер са стране су многе ствари увек видљивије.

Превод: "Борба за веру"