Моји дневници, посебно последњи „О анонимнима“ и „лако спасавајућима“ – очигледно узнемиравају савест неких читалаца: ја добијам много писама као одговор на њих. И шта? Слава Богу што савест говори и привлачи људе на Божији суд... Јер давно је речено: једини Бог је без греха, а свети Оци говоре: грешити је својствено људима, али остајати непокајано у греху је својствено само демонима.

Ако паднеш, устани, убеђују они сваког грешника: и колико пута паднеш, толико пута устани. Али ево наше беде: често у нашем срцу, чак и без нашег знања, влада наше грехољубље, и чим се наша савест узнемири и пробуди, одмах грехољубиво срце даје наредбу нашем уму: да нађе оправдање. А ум, као што знамо, стоји на услузи срцу, јер Господ, Свезналац је рекао истину, да од срца, а не од ума исходе помисли.

При том срце се понекад тако вешто крије иза ума, да ми то и не примећујемо, и уображавамо да наш разум у овом случају ради само у име здравог смисла и захтева логике. Да, сложна је душа човечија и духовни живот: не само туђа, него и своја сопствена душа понекад за нас представља заиста потпуну таму!

Неко целог свог века ходи у тами и у тами умире, уображавајући да је ходио у светлости. Тек тамо, на његов ужас, отвориће се његове духовне очи и видеће он, несрећник, колико је много заблудео. А међутим, савест је њему предсказивала и узнемиравала га, али он није давао њој слободу да га изобличава, журио је да заглуши њен глас мудровањима лажно названог разума.

Ето, то се примећује и у оним писмима, која ја добијам као одговор на моје дневнике. Посебно се примећује ова тежња – да се некако извучем испод крста, да се спасем лакше, да не би о вечним мукама ни напомињали! И свуда је тако и иступа једна и само једна идеја – о Божијем милосрђу. Као да сада, у овом земаљском животу, нема довољно Божијег милосрђа, није отворено за покајане људе Очево наручје: а међутим шта не чини Господ да би нас призвао на покајање! И обасипа нас Својим милостима, и уразумљује бедама, и пројављује чудесну силу Своју и доброту у чудесима и знацима, и сам ток живота, како личног, тако и јавног, уређује тако да је видљив Његов указујући прст, видљива је Његова владајућа десница.

Али шта чинити са нашим неосећањем? Кад размишљаш о свему томе, онда постаје страшно и за себе, неосетљивог грешника, и за цео грешни свет, и чује се у савести страшни глас древног пророка: „(Јаој) Авај, народ грешни, народ обремењени безакоњима! Оставише Господа, презреше Свеца Израиљева, окренуше назад. Зашто вас још бити (тући), кад продужавате упорност? Сва је глава у модрицама, и сво је срце изнемогло...“ (Исаија 1:4-5)

Заиста, само чујеш са свих страна жалбе: тешко је живети, нема се снаге, тамо су епидемије и неродица хлеба, овде је смутња у умовима и срцима, сваки дан самоубиство, грабеж, светогрђе, богохуљење, а на политичком хоризонту скупљају се претећи облаци – један од другог тамнији, један од другог грознији... Чини се: како човек да не спомене заборављеног Бога? Како да не заплаче срцем и да се не покаје – онако, како су се кајали некад Ниневљани, како су умели да се кају наши преци? И савест се узнемирава, напомиње нам о томе исто, а ми све своје продужавамо: наредба и налог уму: „Тражити лакше путеве спасења“! Али ето, код Господа су већ положени путеви, указани нама, и Он неће да угађа нама, нашој лењости, и да мења Своје законе: јер то, како ћемо сами потом сазнати, ако не овде, онда на оном свету, то би нам било на пропаст!

Па и ово треба рећи: зар Господ не говори истину, да је јарам Његов благ и бреме Његово лако? Зар нас обмањује Његов љубљени ученик кад говори, да Његове заповести уопште нису тешке? Зар су обмањивали себе и нас свети крстоносци, уверавајући нас, да се наш животни крст на крају преобраћа у крила, која нас узносе на небо?

И на крају, искуство, постојано искуство свих векова и свих крстоносаца – следбеника Христових уверава нас, да је са нама и да за нас носи наш крст Сам Господ, а од нас захтева само једно: сине, дај Ми срце твоје – повери се Мојем вођењу, веруј и знај, да све тужно бива по Мојем допуштењу и обраћа се у радост, само ти сам да не штетиш себи (својом вољом) самовољом у делу спасења, да не бежиш од крста и испод крста, само да сво срце своје предаш испуњењу у простоти Мојих заповести животворних, и Ја теби јемчим – веруј Мојој Божанској речи: сила Моја у немоћи се савршава (2. Кор. 12:9), и ако би мајка заборавила своје одојче, али Ја нећу заборавити тебе! (Исаија 49:15). Тако, Господ је са нама, Господ увек пребива благодаћу Својом у Цркви Својој, Њој је Он поверио дело нашег спасења: само пребивај у послушању њеном вођењу, не веруј свом слабом, вечно заблуделом разуму, користи тајне, и твоје спасење је обезбеђено.

Видите, како и узан пут, који води у царство небеско, постаје лако проходан, и јарам Христов постаје лаконосив за оне, који пребивају у недрима Цркве. Нажалост, враг сада сеје мисао у срца верника, као да се може проћи без Цркве, као да се можеш спасити сам, и не руководити се учењем Цркве, него својим мудровањем. И умишљају о себи многи, који су примили ову мисао, као да они остају православни, уопште не примећујући како постепено одлазе од Православља, чија се светиња чува само у Цркви. И постаје јасно, зашто њима, који су отишли од Цркве, чине се тешким бременом заповести црквене: они не доживљавају срцем својим обнављајући и загревајући дух благодати Божије, која се раздаје само у Цркви Божијој.

Узећу најближи пример према данима свете четрдесетнице (поста), које проживљавамо. Оптерећују се они постом, а не знају из искуства сладост овог светог вежбања, које се пролази под руководством Цркве, у дубоком смирењу, уз обуздавање страсти, то вежбање префињује нашу природу, приближава нас к духовном свету, даје нам могућност да искусимо додир са тим светом, сам телесни састав наш обнавља, освежава и, бар делимично, успоставља хармонију живота човека као духовно-телесног бића, враћајући њега, до неког степена, уз помоћ Божије благодати, у стање првоствореног Адама.

Ми смо заборавили ову хармонију живота; ми не познајемо радости господства духа над телом; ми постојано обмањујемо себе, указујући свако снисхођење, док у стварности повлађујемо овој плоти и на крају крајева постајемо потпуно телесни: постајемо, по изразу псалмопојца, подобни скотовима неразумним и већ губимо сваку искуствену представу (разумевање) о животу духа. Није ни чудо што савремени људи, ако не исказују увек, онда на делу постојано пројављују у животу теорију дарвинизма о сродству човека са животињама.

Не чуди ме, што казивања о древним подвижницима чине се њима измишљотинама, а многи и не знају њих. А међутим, ваљало би, ако не ради подвига подражавања њима, онда бар ради такозваног научног интереса, ради, на крају, сопствене користи, ради сопственог здравља, завирити у житија светих, да би овако или онако искористили њихово искуство у односу на пост. Јер и они су били такви исти људи као и ми, и носили су такву исту плот, мада, наравно, не тако размажену као што је наша. Па ипак, иако је неугодно, ево слушајте како су они постили.

Да откријемо непроцењиво благо за назидање житија Божијих светаца и да послушамо срцем шта она говоре. Ево, преподобни Иларион узима храну понекад после три, понекад после четири дана. Преподобни Сава је окушао јело после пет дана, а Симеон Дивногорац, већ од нежног дечијег узраста, од шест година већ је постио по седам дана. Потом је он целог живота држао правило: да окуша јело после три дана, понекад после седам дана, а понекад после десет дана.

Преподобни Ор је окушао једном недељно, а тако исто је постио и преподобни Макарије Александријски у свету четрдесетницу. Јован Постник, патријарх константинопољски, за све време свог епископства није имао трпезу током целе недеље, и само је у недељу окушао мало баштенског поврћа. Преподобни Пајсије је постио, тј. није јео, пет дана у недељи, а у суботу и у недељу крепио је себе оскудном храном. Потом је он једној недељи додао и другу, и окушао је јело после две недеље.

Преподобни Петар Атински је најпре постио две недеље, а касније је постојано после четрдесет дана окушао јело, које му је доносио Анђео Божији. Преподобни Висарион и Симеон Јуродиви често су проводили без хране по целу недељу, а понекад и по четрдесет дана. Симеон Столпник је испочетка окушао јело једном недељно, а потом, желећи да навикне себе на најстрожи пост, затворио се у тесну келију на четрдесет дана, и мада је имао хлеб и воду, ипак он се није дотакао њих. Од тог времена он је постојано проводио свету четрдесетницу без јела и пића.

Преподобни Герасим, Анин, Теодор Сикеот, Антоније и Теодосије Велики, Макарије Египатски, Киријак, Јоаникије Велики, Марко Тракијски, Атанасије Атински, Арсеније Велики, Онуфрије Велики, Марија Египатска, Данило Столпник и многи други подвижници проводили су цео свој живот у задивљујућим подвизима поста. А кад су узимали храну, онда се мора рећи: каква је била то храна? То су биле смокве и урме, разно баштенско поврће, припремљено на најпростији начин, без икаквих зачина, осим соли само, а врло ретко са уљем.

Једном подвижнику на дан Пасхе ученик је припремио храну са уљем. Он је погледао на њу, облио се сузама и рекао: „Господ мој је окусио оцат са жучи, а ја да једем са уљем?“, и наредио је да му донесе обичну храну без уља. Они су окушали кувана зрна пшенице, јечма и сочива. Они, који су живели у манастирима или близу њих, јели су и хлеб, наравно, углавном суварке, које су припремали на неколико дана, месеци, па и година; али многи ни хлеба нису јели.

Преп. Марко Тракијски, који 95 година није видео људско лице, открио је Серапиону, који га је посетио, да је глад понекад приморавала њега да напуни стомак земљом и да пије морску воду. Пустињаци су обично јели дивље растиње, корење разних трава, маховину, храстову кору... Они су гледали на храну као на лек: фунта хлеба дневно – то је обична мера њихове исхране.

Али многи су и ову меру смањивали. Преподобни Доситеј је смањио њу на четврт фунте дневно, преподобни Макарије Александријски је себи направио посуду са уским отвором тако, да би само могла да прође рука, и стављао је у ту посуду ситно нарезане суварке: колико је било могуће да захвати руком за једанпут, толико је и било за његову дневну исхрану – то је било не више од осмине фунте дневно. Многи наши кијевопечерски затворници хранили су се обично једном просфором.

Слаби људи нашег времена рећи ће: тако изнуривати себе је грешно; таква оскудица у храни штети здрављу и скраћује живот. Али готово нико од нас није способан да подноси велике трудове, које су подносили свети посници. Стајали су целе ноћи у молитви са земним поклонима, проводили су цео дан у тешком раду, они су лако подносили и неподношљиву летњу врућину и зимску хладноћу, спавали су један час или два дневно на голој земљи, а неки уопште нису лежали, већ су само дремали седећи или стојећи.

И при свему томе – приметите – они готово да нису знали за болести, увек су били бодри духом и телом, иако су на изглед они били само кост и кожа. А ево колико година су они живели: Симеон Столпник стајао је на стубу 80 година, а укупно је живео 103 год.; Киријак Отшелник је живео 109 година; Алипије Столпник – 118; Јован Ћутљиви – 104; Антоније и Теодосије Велики – по 105; Павле Тивејски – 113; Павле Комељски – 112; Анин – 110; Макарије Александријски – 100. Марко Тракијски је само у пустињи провео 95 година, не рачунајући колико је живео у свету. А многи други су живели по сто година, а до 90 је живела већина њих...

Видите: ни најстрожи пост не штети здрављу; напротив, управо посници живе дуже од других. Па и сада, питајте: где можеш срести дубоке старце, беле у сединама – да ли у свету или у светим обитељима? Наравно, у манастирима, и ти старци су свакако од оних, који строже чувају монашка правила о посту. Или рећи, да Сам Бог помаже светим људима Својом благодаћу? Истина је, али коме Бог ускраћује Своју благодатну помоћ? Онога, који долази к Мени, нећу истерати напоље, - говори Господ. Међутим, ја не говорим, да ми грешници у свему узимамо пример од угодника Божијих: јер и они сами нису одједном долазили до тако строгог поста, него су много година навикавали себе на то.

Па и они уче нас, да је „дивити се трудовима светих похвално дело, ревновати њима је спасоносно, а хтети одједном да постанеш подражатељ њиховог живота је неразумно дело“ (Лест. 4:42). Ја само хоћу из искуства светих угодника да вас убедим у ту истину, у коју убеђује и искуство лекара: пост не само да није штетан, већ је и користан за здравље; не само да не скраћује, већ продужава наш живот. Јер ако ми верујемо у искуства неких Танера, онда зар ми, православни хришћани, не би требало више да верујемо у искуства угодника Божијих?

Црква учи: пости, а ако не можеш да постиш – смири се, поштуј пост великих подвижника поста, поклони се пред њима у страхопоштовању, али не усуђуј се да осуђујеш своју благодатну Цркву, као да је установила постове изнад твојих сила.

Јеси ли болестан? Али од болесних Бог не захтева строг пост. Само и ту не лицемери, не допуштај грехољубивом срцу да те обмањује. Јер за све треба Богу одговарати. Наши преци су живели у простоти срца, настојали су, по својој моћи, да чувају постове прописане Црквом, и нису се упуштали у секташка самооправдања, са оптуживањем Цркве као да Она захтева од нас подвиг изнад наших сила; свесни своје немоћи, они су се смиравали и говорили: „Свети су постили и у Рај се уселили, а ми постимо и нисмо ни за шта и непотребни смо.“

Чудно је дело: на основу модних увлачења (заношења) ми смо спремни да се одрекнемо од мрсне хране, чак и заувек; на пример, отварају се вегетаријанске трпезе, тамо се хране готово искључиво биљном храном, и јављају се њима подражатељи; а ето, да се одрекнемо од меса у Великом посту, који је заповеђен не од светих људи, мада је и њихова заповест обавезна за нас, него од Светих Апостола, на подражавање Самом Господу нашем, Који је постио четрдесет дана ради нашег спасења – то нама, видите ли, није по нашој моћи, па и узалуд је прописано, и Сам Христос говори, да не оскврњује човека оно што улази у уста, и код Апостола је речено, да нас јело неће поставити пред Богом, и остали неразумни глаголи (изреке)...

Ко још верује у свету Саборну и Апостолску Цркву, тога ја питам: кажи ми, по савести: зар су глупљи од тебе милиони православних, који су чували постове скоро две хиљаде година, хиљаде пастира и учитеља Цркве, и сви они велики светитељи и подвижници, једногласно су хвалили пост – зар су сви они, који су доказали личним искуством, и на себи испитали силу и корист поста, зар су сви они угодници Божији, опростите ми, овај израз можда није сасвим умесан – зар су они били глупљи од тебе, савременог хришћанина, зар су били у заблуди, обмањивали себе, и, у својим писмима хвалећи пост, обмањују нас?... Ко од православних би смео да дозволи такву увредљиву мисао и за угоднике Божије и за саму Цркву Христову?

Па тим више, што сви ови заштитници поста једногласно позивају све сумњичаве: окусите и видите како је добар и користан пост! Ако не верујете нама – сами на себи испитајте! Авај, савремени хришћанин неће ни да пости, неће ни да се смири, да призна себе кривим за кршење постова, и ето, његово грехољубиво срце даје наредбу свелукавом уму да покрене све речи лукавства, само да би некако оправдао његову лењост. Ја питам таквог кобајаги хришћанина: да ли је то часно? Да ли је достојно звања хришћанског позива?

Не, све ово није у духу Христовом! Богу није потребан наш пост – нама је потребан пост! Пост је био потребан још у Рају, невином Адаму, да би показао послушање и кроз послушање – љубав према Творцу и Добротвору: па зар нама, робовима плоти и страсти, он није потребан? Осим тога, Богу је потребно наше покајано срце: срце скрушено и смирено Бог неће поништити. Богу није потребна наша фарисејска праведност, самооправдање: Њему је потребно, ради нашег спасења, цариниково злато – свето христо-подражавајуће смирење (христо-подобно).

Где нема овог злата, тамо нема ни добра, угодног Богу. Ни пост, ни милостиња, ни молитвени подвизи – ништа није угодно Богу без ове златне пробе – такво је учење наше Матере – Цркве. Али какво је ту смирење кад људи, који себе сматрају чедима Цркве, суде уредбе и заповести своје Матере? Па на крају, зар сама наша природа не захтева пост? Кад жалост стеже срце, кад туга дави душу (притиска), кад осећаш над собом беду: да ли ти је до хране тада? Зар се не јавља неко одвраћање од хране, и не би хтео ни да говориш ни да мислиш о трпези.

И пост је време покајања, време кад треба ући у себе, окренути се к себи и помислити, шта те чека у вечности, која долази; пост је време суза, оплакивање свог духовног мртваца, своје грешне душе. Мада изгледа, да се треба радовати, што Црква одговара на ову потребу наше природе заповедајући пост, и треба благодарити брижној Матери, која хоће да утиче на нашу ослабљену вољу својом дисциплином: па ако нећемо добровољно, онда бар из љубави, из послушања према Матери, само ако ми љубимо Њу, треба се, по својој моћи, покорити њеним захтевима, а ми не само да се не покоравамо, не само да се не смиравамо и не прекоревамо себе и не признајемо да својевољно кршимо њене одредбе, него и критикујемо ове одредбе, ове благотворне наредбе родне љубазне Матере.

Да ли смемо ми после тога да називамо себе њеним чедима, па још и верним чедима, православним? Да се огледамо, православни: зар ми не одлазимо од Цркве на пут гордог монаха Лутера, који је, бунећи се против папских злоупотреба, погазио и апостолска предања и постао јересијарх (архијеретик). И кад једном станеш на тај пут, можеш доћи до истих закључака, до којих је дошло лутеранство.

И треба рећи истину: многи наши такозвани интелектуалци, који себе још сматрају православнима, већ одавно су стали на тај пут и суде Матери Цркви и њеним уставима и уредбама, и сами не знајући да тиме вређају Православље, које исповедају, да вређају Цркву.

Уразуми, Господе, оне, који греше из незнања и не допусти им да отпадну од Свете Цркве!

Архиепископ Никон (Рождественски) „Моји дневници“