Знаменити отац Јован Кронштатски имао је велики дар молитве. Помоћу молитве он је исцељивао многе болеснике. Једном, кад је он исцелио неког болесника, припадне му једна жена на коленима и узвикне: – Оче свети, ти си велики чудотворац!

На то јој отац Јован брзо одговори: – Ништа ја особито не чиним, што и ти не би могла чинити помоћу истинске молитве.

Шта је то истинска молитва? То је вапијање Богу из дубине срца. То није молитва која, нити је топла ни хладна; нити је то молитва двоједушна, т. ј. са подељеном душом, као кад би се неко обраћао и Богу и свету за помоћ. Истинска молитва је вапијање Богу као једином спасиоцу, без обзирања на лево и на десно, и без уздања у ма кога другога. Као кад би се неко давио у реци, па видео на обали једног јединог човека, он би викао њега и вапијао к њему за помоћ, а не би дозивао неке познанике у даљини.

У једној вароши девојка нека остала сама самцата, без посла, без зараде и без игде икога свога. Обраћала се људима – није помогло. Помало се молила Богу а више се уздала у помоћ људи – није помогло. Реши се на самоубиство. Дође до реке. Задрхти од помисли на смрт, и то још на такву смрт. Заплаче се, клекне, и из свег гласа узвикне: – Господе Боже, само ме Ти можеш спасти; молим Ти се: спаси ме! У том тренутку јурио је обалом на точку неки човек. Видећи девојку на коленима, заустави се, и упита је, да ли би се хтела примити посла у некој богатој кући? И девојка буде одмах упослена. Дојурио је човек на точку, као Божји поштоноша, да испоручи једној очајници спасење. Како је то бескрајно чудесно и дивно! Кад једна бедна душа људска, осамљена и остављена, без очекивања помоћи од земље и становника земљиних, завапије Богу живоме, Бог хитно притиче у помоћ.

2.

Рече Господ Мојсеју: што вапијеш к мени? Пренесимо се мислима у онај стравични дан, кад је народ израиљски бегао из ропства мисирског, гоњен фараоном и његовом оружаном силом. Наједном се робље обрело у једном пагубном положају: спреда Црвено море, а позади мисирска војска. За прелаз преко мора није било лађа; за борбу с Мисирцима није било оружја. Народ ван себе од страха. Плач жена. Врисак деце. Поћи напред, значило је дављење; назад – покољ. Избор је био, не између живота и смрти, него између две смрти. Земља је ћутала, море је хучало, људи далеко, далеко на спавању. У вође народног, Мојсеја, срце се стегло. Он је тај народ повео. Где га је довео? Зар није боље било бити роб и живети, него ли као бегунац погинути? Стегнута срца Мојсеј је ћутао. Ни речи није проговорио, нити је ко чуо гласа његова у том језивом часу. Но гле, наједном на његово ћутање одговара Бог овим питањем: – Што вапијеш к мени? Кажи синовима Израиљевим нека иду. А ти дигни штап свој и пружи руку своју на море, и расцепи га, па нека иду синови Израиљеви посред мора сухим.

–Што вапијеш к мени? Ћутљиви Мојсеј није ни речи проговорио, ни молитву изрекао, ни гласа пустио. Како је дакле он могао вапити Богу, да би га Бог чуо? Вапијао је срцем. Свим срцем и свом душом и свим мислима својим он је завапио Богу за помоћ. И тај неизречени вапај Бог је чуо и услишио. И на тај ћутљиви вапај Свевидећи је одговорио, и речју и делом. И ропски народ на чудесан начин био је спасен а фараон са својом силом уништен.

3.

– Очи су Господње обраћене на праведнике, и уши његове на вапај њихов. Вапију праведни, и Господ их чује и избавља их од свијех невоља њиховијех. Господе Боже, спаситељу мој, дању вичем и ноћу пред тобом. Смилуј се на ме', Господе, јер к теби вапијем вас дан. Господ је близу свијех који га призивају, свијех који га призивају у истини. Жељу испуња онима који га се боје, тужњаву њихову чује, и помаже им.

Овако се молио цар Давид, један од највећих молитвеника у историји света. Цео Псалтир, зборник његових молитава Богу, написан је у овоме духу и стилу. То су у главном вапаји једног покајника, који проси од Бога оно што му свет не може дати. И сведочи и објављује, да му је Бог чуо и услишио његове жарке и вапијуће молитве. Овако се могао молити само онај ко је осећао две ствари:да је Бог жив, и да је Бог близу.

Много пута узвикивао је овај велики цар: – Жив је Господ мој! И: Господ је близу.

Па зар Онај који је жив и који је близу да не помогне свима који Га поштују и који му за помоћ вапију? Или зар да не види Онај који је створио око, и да не чује Онај који је створио ухо? И да не помогне Онај који љуби сва створења Своја?

Како дивно говори славни Давид о свеприсуству Божјем и о близини Божијој:

– Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, ти си тамо. Да сиђем у ад, онде си. Да се дигнем на крилима од зоре и преселим се на крај мора, и онде ће ме рука твоја водити и држати ме десница твоја.. Ти си ме саставио у утроби матере моје и ни једна се кост моја није сакрила од тебе, мада сам саздан у тајности, откан у дубини земаљској. Заметак мој видеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано, и дани забиљежени кад их још није било ни једнога.

Оваква је божанска визија једног видовитог човека, једне просветљене душе. При овакој визији и оваком схватању Бога, као живог и блиског Створитеља и свевидећег Сведржитеља, наравно, вапијање за помоћ сасвим је разумљиво.

У Светоме Писму Божјему има много примера вапијања Богу за помоћ и то како од стране појединих лица тако и од стране целога народа: Потом завапише синови Израиљеви ка Господу, и подиже им Господ избавитеља да их избави (Судија 3, 9).

Овако се понавља много пута у историји народа јеврејског и под Судијама и под Царевима. Народ и старешине народне вапијали су Богу за спасење, нарочито у време робовања (које је бивало често због народних или старешинских безакоња), и у време ратова.

И завапи Аса (цар) ка Господу Богу својему говорећи: – Господе, теби је ништа помоћи множини или нејакоме; помози нам, Господе Боже наш, јер се у те уздамо (2. Дневника 14, 9-11).

Господ услиша молитву цареву, и разби војску етиопљанску.

И оваквих примера има у Библији много. Али нема ни једног јединог примера у целој Библији, да је неки човек или неки народ од срца завапио Богу у невољи, а да није добио од Бога помоћ. Како је то дивно и поучно! Поучно је то за све људе који желе знати, како се треба Богу молити и каква молитва помаже.

4.

Вапијање Богу, као што дете вапије родитељу своме, најуспешнији је облик молитве.

- Господе, помилуј! Тако је завапио ка Исусу апостол Петар кад је почео тонути на бурном мору Галилејском. А Исус одмах пружи руку и спасе Петра.

- Помилуј ме, Господе, сине Давидов! Моју кћер веома мучи ђаво. Тако повика жена Хананејка. И Господ је услиша и рече јој: – О, жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њезина.

- Помилуј нас, Господе, сине Давидов! завапише два слепца ка Исусу. И Он их чу и исцели.

Тако је вапијао ка Господу и слепи Вартимеј у Јерихону.

- Исусе наставниче, помилуј нас! Тако повикаше десет губавих људи у Самарији. И Господ их помилова, и они се очистише од губе.

Ово су карактеристични јеванђелски примери молитве као вапијања к Богу. И у свима овим примерима Бог је одговорио људима на молитву и испунио им жељу.

Страшно је рећи, али Јеванђеље нам то саопштава, да је Господ и демонима учинио по жељи када су му се молили с вапијањем. То се догодило у Гадари, када је Исус по молби демона послао њих из људи у свиње.

Када беше гоњење првих хришћана у Јерусалиму, беху Петар и Јован изведени на суд пред јеврејске главаре, па бачени у тамницу. Потом их ослободише тамнице и пустише. Кад се они вратише к својима, онда ови хришћани уздигоше благодарствену молитву вапијући к Богу да отвори пут за ширење светог Јеванђеља по свету. И пошто се они тако помолише Богу (подигавши глас к Богу) затресе се место где бијаху сабрани, и испунише се сви Духа светога (Дела Апост. 4).

Апостол Павле објашњава молитвено вапијање к Богу као неки нарочити благодатни дар хришћанима. – Јер не примисте, вели, духа ропства опет да се бојите; него примисте Духа посиначког којим вапијете: Авва, Оче! (Рим. 8, 15). То јест, ми хришћани не молимо се Богу онако законски као онај фарисеј на молитви у храму, који искаше нешто од Бога на основу онога што је он дао Богу. С гледишта јеванђелског оваква молитва више личи на неки трговачки обрачун с Богом, него ли на молитву. Хришћанин вапије к Богу као своме Оцу, просећи од Њега милост и помоћ; али не позивајући се на своја нека добра дела, него само на немоћ своју.

Најзад морамо споменути, да је и сам Спаситељ наш оставио нам пример вапијања као молитве. О томе сведочи свети Павле: – Он (Христос) у дане тела свога приношаше мољења и молитве к Ономе који га може избавити са вапијањем великим и са сузама, и би утешен (Јевр. 5, 7). То се догодило у Гетсиманском врту када се Господ припремао за страдање ради нашега спасења. Иако је Он као Син Божји предвиђао Своје васкрсење; иако је знао да они који убијају тело не могу убити душу и живот, ипак, као човек у телу, Он се грозио неправедне смрти коју су Му припремали баш они којима је Он само добро чинио. Због тога је вапијао Оцу Своме небесном за утеху, и Отац Га је утешио.

У књизи Откровења, у овој књизи великих тајни неба и земље, стоји сведочанство, да чак и у ономе свету душе људске вапију ка Господу. Каже се: душе побијених за реч Божију завапише гласом великим: докле, Господару свети и истинити, не судиш и не кајеш крви наше на онима што живе на земљи. И речено им би, да почину још мало времена докле се наврше и другари њихови и браћа њихова који ваља да буду побијени као и они (6, 10). Тако, дакле, и на њихово вапијање благи Господ одговара брзо успокојењем и утехом, као што је то чинио, чини и чиниће увек и до века на земљи према свима онима који вапију к Њему за помоћ и утеху.

5.

Сви светитељи, Божји угодници и мученици молили су се Богу са вапијањем. Читајући животе светих људи и жена, ретко ћемо наћи некога међу њима, за кога се не каже, да је у невољама и искушењима вапијао Богу за помоћ.

Богослужбене књиге православне Цркве садрже многе и многе песме и молитве, у којима се душа људска с вапијањем обраћа Богу, Створитељу своме. Свако ко је икад стајао у храму на молитви и пажљиво слушао шта се чита и пева, могао је чути ове речи, које се као рефрени понављају:

Вапијемо Ти, Боже, помилуј нас!

Вапијемо к Теби, Господе, спаси душе наше!

Помилуј нас, који Ти вапијемо!

Спаси нас, који Ти вапијемо!

Спасе наш, избави и спаси оне који к Теби вапију!

Вапијући и глагољући: Господе, помилуј и спаси нас!

Сви песници црквени, и Свети Јован Дамаскин, и Козма, и Јосиф, као и састављачи Посног Триода употребљују ту молитву са разним обртом речи. У томе су они следовали Библији, а несумњиво и свом духовном искуству. Јер библијски записи о сили вапијања као молитве потврђују се непрестано – и у наше дане – искуством свих оних који се на тај начин обраћају Господу Богу.

Причао нам је један домаћин из Шумадије како је он у једном страшном тренутку завапио к Богу, и како га је Бог спасао: – Враћао сам се, - вели, – по ноћи својој кући. Ноћ је била тамна. Грмело је и севало. Кад сам стигао до капије на свом воћњаку, наједном севну муња, и ја смотрих два човека. У светлости муње видеше и они мене, па ме нападоше. Чекали су ме ту с планом, да ме опљачкају и убију. Стегли су ми уста, да нисам могао да вичем. Но, ја свом снагом у срцу завапијем: Боже мој, спаси ме! У том тренутку пуче нешто о капију као да је неко чекићем ударио. Разбојници се уплашише и побегоше. Ја се прекрстих. Нигде никога, ни живе душе.

Негде опет записан је овај случај, који није без користи да се понови. Жена једног лекара стајала је крај постеље своје јединице ћерке, кад су лекари у конзилијуму у другој одаји полугласно говорили. Мајка је ослушкивала и чула кад су лекари рекли, да детету нема помоћи и да је смрт већ близу. Чувши то, мајка врисне, уздигне руке к небу и иза свег гласа викне: – Пресвета Богородице, спаси ми јединицу моју! У том часу дете се промешкољи и отвори очи. Одмах по том устало је здраво.

Сличних случајева пун је свет. Сви ти случајеви не могу се ни сабрати нити избројати. Но сви они казују нам једну преважну поуку, и то: да молитвено вапијање к Богу помаже јаче и брже од сваке друге молитве.

6.

Бог је дух, и који му се моле, треба духом и истином да му се моле. То су речи самога Спаситеља нашег.

Прво – духом, друго – истином. Шта ово значи? Духом – то значи целим унутарњим бићем својим, срцем и мислима. Ови спољни знаци молитве без овог унутарњег целосног вапаја мало помажу. Али без двоједушности, без резерве, без очекивања помоћи и с неке друге стране, него с надом и гледањем и устремљењем једино у јединога Бога.

И тако, молити се духом и истином, кратко речено, значи молити се Богу с вапијањем.

Ово је важно да зна сваки хришћанин а нарочито свештеник. Прави духовници успешно су се молили Богу за невољнике само зато што они нису читали молитве само језиком него су све речи молитве провлачили кроз своје срце, уздишући и вапијући к Богу за помоћ.

Ко год каже, да се и Богу молио, па му Бог није помогао, тај хули на Бога. У самој ствари, оптужујући Бога он оптужује самога себе. Јер јавља (ономе ко разуме) да је његова молитва била неправилна. Оно и оптужује га. Молио сам се, каже и Богу. То јест молио се свима и свакоме, па најзад и Богу! Тиме он изједначује Бога са људима. А Бог се не да ни с ким изједначити. Чак и понижава Бога испод људи, јер Њему се на послетку обратио.

Зато и написасмо ове редове, да би читаоци наши, који нису знали, сазнали, какву молитву Господ највише воли, и каквом богомољцу Он најпре хита у помоћ. Ко буде сазнао за ову праву и правилну молитву, свесрдну и жарку, која се с вапијањем управља к Богу, раздирући срце и небеса, томе ће бити јасне оне речи оца Јована Кронштатског:

– Ништа ја особито не чиним што и ти не би могла чинити помоћу истинске молитве.

Богу нашему слава. Амин.

Епископ Николај

„Мали мисионар“, септембар 1938.