У последње време, блогови и видео канали људи чија је нормалност сумњива постали су широко распрострањени. Људи са истинским психичким болестима воде сопствене видео блогове и прилично су успешни – број њихових пратилаца расте и гомилају хиљаде лајкова и репостова. Зашто је то тако?

Да ли људи заиста уживају гледајући некога са несигурностима у цртама лица како кува чудна јела или их једноставно једе, чачка нешто, игра се играчком у педесетим годинама, фарба косу, шпијунира друге, смеје се непримерено, резонује апсурдно – укратко, ради ствари које би биле од интереса само психијатрима за дијагнозу?

Заправо, да, људи су одувек уживали гледајући ненормалне људе.

А ако стримују и снимају видео записе, пронаћи ће потрошача коме је сада „забавно“ да их гледа.

Али шта је тачно „забавно“? То је несвесна потреба особе да се осећа нормално када примети кршење норме. Самопотврђивање на рачун болесних, ако хоћете. Психички болесници су увек привлачили људе попут пожара, несрећа или породичних свађа.

Приметите да ови ментално поремећени блогери имају мање текстуалног садржаја и увек се првенствено ослањају на видео.

 Забавно је, тако сви мисле.

И да, живимо у доба примитивизације размишљања, где ће људи увек гравитирати ка перцепцији забаве заснованој на клиповима.

И ретко ко данас има способност да се самоанализира и разуме: зашто волим да гледам оно што гледам?