Кад је Сава опазио да ће његов чесни родитељ, смирени монах Симеон да умре, замоли га и као оца и као брата у Христу, да, ако се колико било удостоји код Престола Божијег, за шта га он замоли на земљи, да он на небу испроси од Бога дотичну милост. Тада је вера у народу била посрнула и богумили чинили велику пакост и међу господом и у народу. Па свети Сава зажели у срцу свом да Бог пројави неко чудо, опамети и отрезни народ, и поврати верску благодат и слогу.

Кад је даван годишњи парастос светом Симеону, нареди Свети Сава да се искупи доста монаха, да се чине велика бденија и молебни. Нареди такође да се на гроб стави исписана молитва - за коју је молио свога оца да је принесе Богу ако се колико било удостоји добити места у Рају, и Богу молбе подносити за народ свој.

У одређеном моменту, узму написану молитву са гроба, и прочитају је у Цркви у Хилендару, молећи краља и монаха Симеона да потече миро из његовог гроба, да народ сазна за чудо, и у вери се учврсти. Кад је довршено читање, из гроба је потекло толико миро, да је испунило сав под у Цркви, и преко прагова почело да тече и разлива се у порти црквеној. Радост од милости Божије била је бесконачна. Бог је поклонио и нову милост србском народу са једним чудом, сличним чудима кад је Израиљ ишао из Мисира за Ханан.

Ово није празна историја, него је ова историја пуна као сат меда, тешка као зрно пшенично, сјајна као прстен са дијамантом, снажна као сунчани зрак који сваки плод и сваки цвет подигне од испод земље и обеси га на гранчицу у ваздуху. А колико већма Бог подиже душу од испод покривача смрти, па је уздиже у слободе небеске.

Ова историја није застала и укочила се у средњем Веку. Она је застала тек у овом 20. веку, кад су се појавили људи који не умеју да мисле, и тако простачки замишљају циљ овога света, да би се на то згадили незнабожачки мислиоци из старе Грчке, из старог Мисира, из старе Индије. Почеше неки да мисле онако како начују, и онако како прочитају на штампаној хартији. Тако раде и слепци, и лакомислени који немају душевне моћи. Па нека им ова историја боде очи, и нека се „праћају“ против овог сведочанства до миле воље.

Посетиоци свете лавре Студенице, који су у лето 1911. голине долазили на поклоњење светом ћивоту, видели су, и данас причају, да је Свето миро тада текло из гроба светог Симеона, пунило камене олуке, и ширило необичан мирис по Цркви. Тада је на Петровдан био велики сабор у Студеници, и народ је гледао и видео и миро, и мирис, и светињу.

Данас нема Светог мира, пресушило, одузето. Па, Боже опрости, како би га имало! Неки одлазе на „излет“ у манастир, тешко се и прекрсте улазећи у Цркву, али да целивају Крст, то им је понижење. Јер је у њиховим очима њихова хигијена преча од силе Господњег Крста. Још они се користе „излетом“ да виде колике су старе фреске којима је право име светитељске иконе, и страшно се љуте на историју ако фреске нису добро очуване, те да се око њихове наједе шаренила. Улазе у дом Божји, па показују прстом иконе на иконостасу, а неће мало да погледају у земљу и помисле, да ли би њима било пријатно да какви странци уђу у њихову кућу, па и не казујући ко су и шта су, одмах почну прстом показивати и речима мерити поједине ствари намештаја.

До године 1912, почев од носача и послушника, па до генерала и министра, Срби нису хтели речи проговорити у цркви. Пуна Вазнесењска Црква, пуна Саборна Црква, али нико не говори. На великом входу, Срби су тако сагињали главе и толико ћутали, да је могло да се чује шуштање одежди, звуци ланчића на кадионици, и прштање тамјана на жару. Црква је била пуна мирноће и мира. Молитва свештеникова достизала је до свачијег срца као света ствар, ствар коју треба тога истог момента Богу послати, и опет ствар која је сигурно достизала до ушију Божијих, и дирнула најсветије струне милости Божије.

Бог мери народе, не по величини и богатству, него по величини страдања, и богатству мира. Није изабрао мисирску царевину, ни индијску царевину, ни римску царевину, него изабрао сиромашни народић Израиљ и назвао га својим. И у овом 20. веку, Бог не изабра ни једну царевину, него сруши четири велике царевине за кратко време. И изабра три најмања народића, непознато свету, непознато царевима.

У години 1908. исекоше Турци пола милиона Јермена. И Бог изабра народ јерменски. Би проливена крв хришћанска, но културни је свет не виде, и не умеде да се запита у име чије толики људи наздрављају толику крв. Нити умедоше протумачити да је Христос већи и од јеврејске суботе и од западњачке културе.

У години 1912. Бог изабра један други до тада непознати народ, Србе, Бугаре и Грке. Не хтеде Бог изабрати Русе, ни битку код Плевне, ни силне Крсташе, него изабра три најмања народа - те поруши агарјане и ислам. Културни свет не виде силу вере, не виде ко доврши највећи рат од свих ратова, и спали највећу лаж од свих лажи. А Срби се придружише културном незнању, и заборавише шта им Бог даде кад их изабра.

У години 1935. Бог изабра и трећи мали народ и предаде га страдању. Да виде остали шта је вера, а шта је техника, борце духа и борце материје. Велики воде освајачки рат, јер осећају да им је свега мало. А мали воде свети рат, јер осећају да свега имају кад Бога имају.

Са вером иду стотине и хиљаде година - у укупном реду. Без вере, настају вавилонски језици и теорије, хаос од противних мишљења.

У Студеници нам Бог даје сведочанство о владању. А у Марсељу нам рече: чувајте се.

Р. А.

„Мисионар“, јануар 1936.