„Постимо постом пријатним, угодним Господу: истинити пост је отуђивање зла, уздржање језика, одбацивање јарости, одбацивање похоте, оговарања, лажи и клетво преступа – одбацивање тога јесте пост истинити и пријатни“ (Стихира у понедељак прве седмице Великог поста).

+ + +

Наступа Велики пост. Многи у наше време слично јеванђељском блудном сину, који је отишао из отачког дома и живео „у страни далекој“, удаљили су се од Цркве и њених спаситељних правила (устава), сасвим су изгубили правилно схватање о посту и не знајући његов смисао и значење, имају наопаку представу о њему.

Ми не говоримо о отвореним безбожницима и богоборцима, сличним онима, који су поробили нашу несрећну Отаџбину, некада славну у целом свету необично строгим чувањем црквених постова, од цара до простог мирјанина, - у наше време чак многи и од оних, који сматрају себе верујућим хришћанима, потпуно игноришу постове, не видећи и не схватајући корист од њих, при чему често понављају оно исто, што о постовима говоре јавни безбожници и на тај начин се солидаришу са њима у њиховим нападима на спаситељне установе (законе, прописе) наше свете вере и Цркве.

Грубо исмевајући веру, безбожници, на пример, говоре: „Зар није све једно Богу, шта ћу ја јести? Зашто Бог неће да ја једем месо“? А други, чак и од верујућих, искрено мисле, да је суштина поста само у томе, да се не једе у време поста мрсно јело, то јест: месо, млеко, сир, јаја, и тим телесним уздржањем само се ограничавају. И мало ко у наше време зна право учење о посту наше Цркве, које потиче из дубине векова, од самих апостолских времена, и лепо и јасно је изложено у дивним и изражајним песмама прве седмице Великог поста.

Истинити пост, угодан Господу, састоји се по учењу наше Свете Цркве, не једино у телесном уздржању од окушања такозване мрсне хране, него и у уздржању од сваке врсте зла: истинити пост јесте отуђивање зла. Постимо, браћо, телесно, постимо и духовно. А како то постити духовно? У чему се састоји тај пост духовни, који управо и чини пост истинитим и угодним Господу? Ево како пева Света Црква: уздржање језика, (одлагање) одбацивање јарости, (одвајање) одбацивање похоте, оговарања, лажи и клетво-преступа.

Тај пост духовни толико је важан и неопходан, да без њега, како учи наш велики руски светитељ Тихон Задонски, „телесни пост је ништа“, то јест телесни пост губи сваку силу и значење, ако нема духовног поста, или уздржања од греховних страсти.

Али из тога никако не сме да се изводи закључак, да је телесни пост мало важан, и може да се запостави. Телесни пост је необично важан зато што: 1) он укрепљује нашу вољу за послушање Цркви и њеним установама (законима, прописима) и 2) помаже да се смири и обузда плот (тело), у којој се гнезде телесне страсти, које често доводе човека до лудила и најстрашнијих преступа. Прва заповест, коју је дао Господ Бог човеку, била је управо заповест о посту, тј. не окушати плодове од дрвета познања добра и зла. „А од дрвета знања добра и зла (лукава), не једите од њега: а у који дан поједете од њега, смрћу ћете умрети“ (Бит.2,17), и та заповест је била дана ни због чега другог, него управо ради укрепљења у добру новосазданог човека кроз послушање његово љубљеном Творцу и Богу Оцу. Није се одржао први човек у добру, нарушио је ту, рекло би се, просту и лаку заповест Божију, и тиме је навукао на себе и не цео човечији род, који је произашао од њега, небројене беде.

Ето како је важно укрепити своју вољу у добру, што се достиже само кроз послушање Богу путем одсецања својих жеља!

Велики пост и јесте, по замисли Свете Цркве, такво вежбање воље, са циљем да се исправи то зло у нашим душама, које смо ми наследили од нашег родоначелника Адама и наше праматере Еве, који су нарушили дану им заповест Божију. И на то вежбање Света Црква призива нас сваке године у форми телесног и духовног поста, пошто се сваки од нас састоји из душе и тела, и они једно на друго узајамно утичу.

Ето зашто је груба заблуда мислити, као да се пост састоји једино у уздржању од мрсне хране и да Црква само такво уздржање захтева од нас. Против таквог веровања (тврђења) говоре многе песме Великог поста, а једна од њих управо говори, да ко се уздржава само од јела, тај се „уподобљава злим бесима, који ништа не једу“. И Црква не захтева телесни пост од немоћних и болесних („осим немоћи телесне...“), а свети оци-подвижници чак тврде, да се болест рачуна уместо поста човеку болесном. Али само стварна болест, наравно, а не умишљена, уображена или притворна, са циљем да збаци са себе јарам поста, под изговором болести. Ту судија може бити само духовник, без кога човек верујући уопште ништа самовољно не чини.

С друге стране не сме се сводити сав подвиг поста на чисто духовно уздржање, знајући, да телесни пост указује необично моћну помоћ у делу уздржања духовног, пошто слаби сувише силну и здраву плот и плотске страсти, које се гнезде у њој. На жалост, мало ко од људи, који не живе по духу, зна да једење меса и уопште јела животињског побуђује у човеку чисто животињске инстинкте и стремљења, са којима је веома тешко, понекад и немогуће, борити се без телесног уздржања.

На крају, важно је знати, да се пост састоји не само у томе, да се „не једе све“, него и у томе, да се „једе мало“. Преједати се посним јелом такође је грех и такође погубно за душу, као и јести у посту мрсно јело. То такође не знају сви и не схватају, а међутим то је веома битно, јер свака врста преједања сама по себи је штетна и на осуду је човеку, који пости. Све напред речено било је добро познато нашим благочестивим прецима, који су, као правило, строго чували пост, како телесни, тако и духовни, почињући пост, у сагласности са установљеним Црквом узајамним опроштајем увреда у такозваном праштању васкрсном, када су се често искрено и умиљено помирили један са другим људи, који су дуго међу собом били у непријатељству. Свака злоба и непријатељство у тај велики дан свепраштања заборављала се, и људи су ступали у посни подвиг као са обновљеним душама, способним за примање благодатних дарова Божијих и потпуни духовни препород.

То управо и јесте циљ хришћанског поста – „учинити од човека нову твар у Христу“ (2 Кор.5,17; Гал.6,15), а тај циљ се слаже са циљем хришћанства уопште. Према томе, не само да се не сме сматрати пост нечим непотребним или противним хришћанству, као што то чине неки, него управо обрнуто. Без поста нема и не може бити хришћанства, а Велики пост, по суштини, није ништа друго, него свакодневно вежбање за нас у подвигу истинитог хришћанског живота, он је пут, који води нас ка достизању хришћанског савршенства, што и јесте циљ хришћанског живота.

Авај! У наше зло време, заиста богоодступничко време, време готово већ потпуног одступања од Цркве (расцрквењења живота), осатањеног секуларизма (посветовњачења), овај пост не прихвата већина људи, па и оних који сматрају себе хришћанима, па и православним хришћанима. За њих је пост тешко бреме, које они настоје да збаце са себе, или, у бољем случају, благочестиви обичај давно већ прошли у далекој старини, који сада уопште није обавезан: могуће је њега чувати, а могуће је и не чувати.

Међутим, Господ је јасно рекао, да се „род бесовски изгони само молитвом и постом“ (Мф.17,21; Мк.9,29).

Ето и узрока, због чега су у наше страшно време беси толико овладали људима, да се савремени живот све више и више уподобљава аду, а људи губе лик човечији и постају способни за сваки злочин, за сваки страшни преступ. И ту се већ ничим не може помоћи, осим повратком на онај пут, који је указао Сам наш Творац – Бог кроз Цркву установљену Њиме на земљи. Па да се вратимо на тај једини пут спасења!