Христови ученици били су разнолика група. Међу њима су били темпераментни Петар и кротки Јован; ту је био цариник Матеј и сиромашни рибар Андреј. Био је чак и Симон, звани Зилот. Али био је и један о коме је Спаситељ рекао: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.“

Право име овог апостола било је Симон Кананит (из Кане), али га знамо по надимку Натанаило, што значи „ревност Божја“. Заслужио је овај надимак због свог једноставног, искреног срца, које је увек отворено, без ласкања, говорило оно што мисли. Када је Филип рекао Натанаилу да је пронашао Онога о коме су писали пророци, Натанаило је посумњао: да ли Месија заиста може доћи из Назарета, полупаганског града?

Постоји древно црквено предање да се Натанаило, када га је Филип пронашао, молио за брзи долазак Месије. Христове речи: „Пре него што те Филип позва, кад си био под смоквом, видео сам те“ — одговориле су на најдубљу Натанаилову жељу.

Колико често не знамо где да започнемо разговор о Богу са другом особом, како да невернику или нецрквеном рођаку говоримо о Богу? Данашње Јеванђеље даје одговор: не узимај превише на себе! Можемо само некоме рећи где да нађе Бога — у цркви. Стога, Црква данас, у Недељу Победе Православља, чита зачало о Натанаилу.

Одговор на било какве сумње у вери треба да буду речи апостола Филипа: „Дођи и види“. Ако сумњаш, али је твој ум без лукавства, иди у цркву и види. Бог ће одговорити на тајно очекивање твог срца.

Натанаил је сада исповедио Христа као Сина Божјег, изражавајући саму суштину православне вере. Као што је рекао Свети Григорије Синајит: „Исповедати Тројицу у Богу и Двојицу у Христу — у томе видим границу Православља.“ Натанаил је данас исповедио Сина Божјег, који је постао Човек.

Колико је драгоцено што сада не славимо тријумф поштовања икона, већ тријумф Православља. Да су иконоборци превладали тада, у деветом веку, уследило би радикално одступање од Православља. И проблем нису биле саме слике. Читава историја христолошких спорова је или покушај одвајања Божанства Христовог од Његове човечности (несторијанство) или минимизирања Његове човечности (разни облици монофизитства). Питање поштовања икона, дозвољености сликања Господа, заправо је било питање Оваплоћења.

Да, не можемо изразити или приказати суштину Бога, али као што Свети Теодор Студит каже о Оваплоћењу: „Невидљиво постаје видљиво“, а Свети Кирило Александријски појашњава: „Божанска Реч није пребивала у човеку, већ је постала човек“. Стога је литија са крстом, коју су предводили царица Теодора и патријарх Методије 11. марта 843. године, прве недеље Великог поста, потврдила исповедање, веру, коју је апостол Натанаил сада пронашао видевши Бога оваплоћеног.

Нека би нам Господ помогао, да се држимо праве вере до смрти!