НАШ ПРИЛОГ ЗА НЕДЕЉУ ПОБЕДЕ ПРАВОСЛАВЉА -ОНТОЛОГИЈА СМРТИ И ЕТИКА ЖИВОТА

У својој беседи у Недељу Православља, намештеник на трону Светог Саве Првослав Перић је, између осталог, изјавио: „Каква нам је вера – такав нам је и живот. Погрешно веровање неминовно води и погрешном животу“. С обзиром да је ово догматска истина, која, у темељу, руши сву зизиуласовско-мидићевску јеретичку догматику - коју, иначе, исповеда сав епископат БГ патријаршије - верујемо да ју је Перић изрекао потпуно несвесно, према речима Господњим да „уста говоре од сувишка срца“ (Мат. 12,34).

Перићева изјава нас је подстакла да напишемо богословски осврт, кроз православну догматику и учења Светих Отаца, и то је наш „Синодик“ у Недељу Православља.

"КАКВА НАМ ЈЕ ВЕРА, ТАКАВ НАМ ЈЕ И ЖИВОТ"

Онтологија, есхатологија и пастирска пракса

1. УВОД: ОД КОВАНИЦЕ ДО ДОГМАТИКЕ

Кованица „каква нам је вера, такав нам је и живот“ није пука морална поука. Она у себи садржи дубоку догматску логику: начин на који разумемо онтологију (биће=постојање) човека одређује начин на који живимо.

Православна теологија не раздваја онтологију и етику, као што то чини зизиуалосовско-мидићевска „догматика“. Етика није спољашњи кодекс, него пројава начина постојања. Зато питање вере у вечност, у загробни живот, није споредно, већ суштинско за морални живот, што се пројављује на примеру новотараца који су ноторни хедонисти и живе према максими „узми све што ти живот пружа“.

2. КЛАСИЧНА СВЕТООТАЧКА СИНТЕЗА

Код Светог Атанасија Великог човек је створен из небића, али призван и уведен у нетрулежност кроз заједницу са Богом. Он нема бесмртност као самобитно својство, већ као дар.

Код Светог Максима Исповедника личност се остварује у синергији са Богом; смрт није уништење ипостаси, већ раздвајање душе и тела.

Код Светог Јована Дамаскина налазимо јасно сведочанство о наставку постојања душе после смрти и очекивању васкрсења.

Ова синтеза чува две истине:

Човек нема бесмртност по себи, независну од Бога – што тврде и новотарци.

Личност реално наставља постојање и стоји пред Судом – што је цео Сабор БГ патријаршије одрекао, исповедивши Пелагијеву јерес;

Из тога произлази: сваки чин има вечну тежину.

3. САВРЕМЕНА ПЕРСОНАЛИСТИЧКА НАГЛАШАВАЊА

Новотарска теологија, нарочито код покојног титуларног митрополита пергамског Јована Зизиуласа (следствено и код Игњатија Мидића као Зизиуласовог највернијег ученика), снажно истиче личност као однос и есхатон као пуноћу постојања.

Бесмртност се ту наглашава као дар заједнице, а не природно својство душе. Намера овог приступа јесте да избегне платонистички индивидуализам.

Међутим, ако се недовољно јасно изрази континуитет личности после смрти и реалност личног суда (=Посебан Суд), може настати утисак онтолошке нејасноће. Тада есхатологија постаје магловита, па чак и избрисана, а са њом не само етичка оштрина, већ и сама етика.

4. ОНТОЛОГИЈА И ЕТИКА

Ако је личност вечна (=са почетком, без краја) по дару Божијем и ако је Суд реалан, онда:

1. грех има метафизичку тежину,

1. врлина има есхатолошки смисао,

1. подвиг -
   

Ако се, пак, ослаби свест о континуитету личности, онда се етика лако своди на:

1. социјалну одговорност,

1. психолошку равнотежу,

1. културну традицију.

1. чист хуманизам

(чији је Перић типични заступник и представник, што повремено демонстрира давањем крви, и пропагандним обедима за бескућнике, по угледу на паписте).

5. ОНТОЛОГИЈА СМРТИ И ЕТИКА ЖИВОТА

Ако би се, хипотетички, прихватило становиште да човек после смрти прелази у небиће или непостојање, то би значило:

1. да је личност пролазна,

1. да нема коначног суда,

1. да нема есхатолошке одговорности.

У том случају, етика губи свој онтолошки темељ и постаје или социјални договор или психолошка потреба, као што смо већ рекли. Тада се природно намеће апостолска формулација из 1Кор 15,32:

„Ако мртви не устају — једимо и пијмо, јер сутра ћемо умрети.“

Ову мисао износи Апостол Павле управо као reductio ad absurdum: ако нема живота душе после смрти, и – у коначном исходу – васкрсења - хришћанство губи егзистенцијални смисао.

6. ПРАВОСЛАВНА ПЕРСПЕКТИВА: БИЋЕ КАО ДАР И ОДГОВОРНОСТ

У православној догматици биће није аутономно; оно је дар Божији. Човек је створен за заједницу и вечност. Како наглашава Свети Атанасије Велики, човек је призван да из „небића“ буде приведен у заједницу нетрулежности.

У православном предању не постоји нормативно учење да душа после смрти прелази у „небиће“. Напротив, саборно и светоотачко предање сведочи о личном опстанку душе и очекивању васкрсења тела. То налазимо и код Светог Јована Дамаскина, који јасно учи о наставку постојања душе, као и у целокупној литургијској пракси Цркве (опела, помени, молитве за упокојене).

Ако је крајња истина човековог постојања заједница са Богом или отпад од Њега, онда сваки чин има вечну тежину. Етика није пролазна дисциплина, него припрема за коначно стање личности.

7.  КАКВА ДОГМАТИКА - ТАКВА ЕТИКА или по Перићевом „како верујемо, тако и живимо“

Овде се враћамо на Перићеву кованицу.

Ако је вера:

1. вера у Васкрсење,

1. вера у Суд,

1. вера у вечни живот,

онда су и дела прожета одговорношћу, покајањем и подвигом.

Ако је, пак, догматска претпоставка да личност ишчезава у непостојању, онда:

1. грех губи метафизичку озбиљност,

1. врлина постаје релативна,

1. подвиг постаје ирационалан.

1. морал се укида

(што је Мидић и учинио, прогласивши у својој догматици да су Божије заповести променљиве и да се морал мења)

Таква позиција неизбежно рађа практични морални минимализам или хедонизам, чак и ако се декларативно задржава хришћанска терминологија

(отуда виле, дворови, мерцедеси, џипови, разблудност, хомосексуализам, скупоцена вина, „од птице млеко“, естетска хирургија, рад на спољашњој допадљивости, скраћивање брада и косе клира скоро на нулу, фарбање косе... итд...).

8. ЈЕДНА БОГОСЛОВСКА НИЈАНСА

Ипак, треба бити пажљив: православна етика није заснована само на страху од казне. Њен темељ је љубав и заједница. Чак и да нема казне, љубав према Богу не би престала да буде мотив врлине.

Али — ако нема вечности личности, онда љубав губи своју коначну пуноћу, јер нема вечног односа. Управо зато је есхатологија кључна за онтологију, а онтологија за етику.

САЖЕТА СИНТЕЗА

Ако би се прихватила јеретичка догматика о преласку у небиће, онда би:

1. онтологија постала нихилистичка,

1. есхатологија укинута,

1. етика сведена на пролазни хуманизам.

Насупрот томе, православно учење о непролазности личности и Васкрсењу темељи етику у вечности.

РЕЗИМЕ

Наопака догматика рађа наопаку етику, јер начин на који разумемо коначно стање човека одређује начин на који живимо у времену.

ПРАКТИЧНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ ИЛИ ПАСТИРСКА ПРАКСА КАО ОГЛЕДАЛО ДОГМАТИКЕ

Исповест

У јасној есхатолошкој свести исповест је онтолошко исцељење личности која иде у сусрет Христу.

У замагљеној перспективи постаје психолошки разговор или се укида (према Перићевом да исповест није услов за причешће).

Покајање

Ако личност има вечни континуитет, покајање је преусмерење бића.

Ако је есхатон симболички појам, покајање се укида и уводи магијска формула спасења – спасење се остварује пуким доласком на Литургију и заједницом са епископом, о чему је Мидић говорио и у својој проповеди у Недељу Православља.

Подвиг

У класичној синтези подвиг има вечни хоризонт.

Без јасне есхатологије, подвиг се укида или минимализује (па тако Мидић само устајање из кревета да се оде на Службу проглашава подвигом).

Однос према греху

Са свешћу о Суду — грех је трагедија личности.

Без те свести — грех је социјални или психолошки поремећај.

Закључак

Догматика није апстрактна теорија. Она обликује:

1. проповед,

1. духовни живот,

1. савест верника,

1. однос према смрти.

Ако је вера у вечност јасна и жива, онда су и дела прожета одговорношћу и страхопоштовањем.

Ако је вера у последње ствари замагљена, онда и дела губе есхатолошку тежину.

Стога Перићев исказ изражава догматску формулу:

Како верујемо о коначном стању личности, тако живимо у времену.

Каква нам је вера у вечност — таква нам је и озбиљност сваког дела и живот .

У томе се открива јединство онтологије, есхатологије и етике — и то је извор и темељ здраве пастирске праксе.