Ни под којим условима не смемо попустити или прихватити било шта што није православно. Велики Оци наше Цркве, као што знамо, водили су велике битке. Неуморно су радили како би осигурали да Црква остане на висини.

Православна Црква је била запечаћена.

Ни одузимање ни додавање нису дозвољени.

Нити је дозвољена ни промена јоте, нити мелодије и гласа, са једног слога на други, јер то потпуно мења значење, и свако претумачивање православних ставова је злочин.

Јереси нису ништа друго до хула на Светог Духа. Све што је ван круга Православне Цркве је зло. Православна Црква није одустала од свог става, тако да нема потребе да се повлачи.

Данас јеретици говоре, тежећи ка уједињењу са Православљем у својим напорима, захтевајући и позивајући Православље да се одрекне одређених ставова, како би се и они могли одрећи њих, и тада ће, по њиховом мишљењу, доћи до „дуго очекиваног“ „јединства“.

Светлост није напустила своје место да би се вратила. Ако су напустили светлост, нека је траже. Светлост постоји, она сија по целом свету, и они се морају вратити са покајањем. Да траже опроштај од Бога и Цркве и да се врате на своје првобитно место у Цркви. Да су били у праву и да су њихови ставови били спасоносни, људи који су сарађивали са Веком не би постали демони.

Стога, морамо се чувати папизма, који није ништа мање него јерес, већ нешто више, не остављајући за собом никакво предање, никакве Тајне, никакве догме које су беспрекорне и исправне. И, наравно, друга учења и исповедања су страшно погрешна.

Ми, православни хришћани, поседујући непобитна сведочанства, морамо чврсто и непоколебљиво да се држимо нашег Православља.

Ови велики аскети, који су разговарали са Богом, дају нам таква упутства и смернице. Можемо ли ми, са нашим палим умовима и нашим јадним духовним стањем, рећи: „Зашто ово и зашто оно?“ Превише је гордо тако мислити. У међувремену, са смирењем следимо Оце Цркве, који су тако лепо управљали стварима и поставили их на њихово право место. Не смемо заузимати став, јер ћемо неизбежно изгубити свој прави положај.

И немојмо слушати шта јеретици говоре, да ће постићи „јединство“ одступањем од Православља. Али они нису оставили ништа нетакнутим. Немају благодат. Немају службе, немају тајне које јесу тајне. Они немају ништа, док је Православна Црква пуна благодати.

Угасити кандила... то је ситница!

Уклањање овога из Литургије, онога из Освећења, овога из Благослова, онога из Крштења, овога и онога...

Зар се Православље не искварује ако се Црква мало смањи, уклони и секуларизује?

Да, тако се зове, и тако изгледа.

 Па ипак, ако ово кажемо за голуба, то значи уклањање једног пера, уклањање два, али не уклањамо месо. Месо је цела птица. Чак и ако се месо не уклони са тела голуба, голуб неће живети, јер је покривен и живи не само месом већ и својом околином.

Дакле, Православна Црква није само Јеванђеље.

Имамо и Предање.

Имамо и Васељенске Саборе.

Имамо и Саборе Црквених Отаца.

Имамо ауторитет великих јерараха.

Имамо опипљиве доказе благодати.

Чак и једноставно освећење даје православно сведочанство.

Говори о Православној Цркви, о освећујућој благодати коју она поседује.

Напротив, освећења јеретика на крају почиње да изазива гађење.

Помолимо се да наше Православље увек стоји високо, и помолимо се за оне који исповедају Православље, да се чврсто држе Православља.

Превод: "Борба за веру"

Извор:https://tasthyras.wordpress.com/