„Кад уђеш у собу твоју и затвориш двер твоју, помоли се Оцу твоме, Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно“. (Матеј 6:6). Господ, који је заповедио усамљену молитву, и Сам је веома често пребивао у њој у време Свог земаљског странствовања, како говори Јеванђеље. Он није имао где главу да склони: и зато су безмолвну, мирну келију за Њега често замењивали безмолвни врхови гора и сеновити виногради.

Тама ноћи скрива предмете од радозналих погледа, а тишина безмолвија не одвлачи слух. У безмолвију и ноћу можеш се молити пажљивије. Господ је бирао за Своју молитву усамљеност и ноћ, бирао их је зато, да би се ми не само покоравали Његовој заповести о молитви, већ и следили Његов пример. Да ли је Самом Господу била потребна молитва? Док је Он као човек пребивао са нама на Земљи, Он је као Бог био нераздвојно са Оцем и Духом, имао је са Њима једну Божанску вољу и Божанску власт.

„Кад уђеш у собу твоју и затвориш двер твоју, помоли се Оцу твоме, Који је у тајности.“ Нека за твоју молитву не зна нико: ни пријатељ твој, ни рођак, ни сама сујета, која обитава у твом срцу и подстиче те да кажеш некоме о свом молитвеном подвигу, да наговестиш о њему. Затвори двери келије твоје од људи, који долазе ради празнословља, да би ти узели молитву; затвори двери ума од страних помисли, које ће стати пред тебе, да би те одвукли од молитве; затвори двери срца од осећања греховних, која ће покушати да те смуте и оскврне, и помоли се.

Не усуђуј се да приносиш Богу многоречите и красноречиве молитве, које си саставио, ма колико оне изгледале теби моћне и дирљиве: оне су производ палог разума и, будући оскврњена жртва, не могу бити примљене на духовни жртвеник Божији. А ти, дивећи се изузетним изразима молитава, које си саставио, и признајући танано дејство празне славе и сладострашћа за утеху савести, па чак и благодати, бићеш одвучен далеко од молитве; бићеш одвучен далеко од молитве управо у то време, кад будеш помишљао, како се ти молиш обилно и како си већ постигао неки степен Богоугађања.

Душа, која почиње пут Божији, погружена је у дубоко незнање свега Божанског и духовног, иако би она била богата мудрошћу овога света. По незнању она не зна, како и колико треба да се моли. Ради помоћи младој души Света Црква је установила молитвена правила. Молитвено правило је зборник неколико молитава, сачињених од Богонадахнутих светих Отаца, прилагођено одређеним околностима и времену.

Циљ правила је, да души пружи количину молитвених мисли и осећања, које недостају – и при том мисли и осећања исправних, светих и истински Богоугодних. Таквим мислима и осећањима испуњене су благодатне молитве Светих Отаца.

Ради молитвеног вежбања ујутру има посебан зборник молитава, названи јутарње молитве, или јутарње правило; за ноћну молитву пред одлазак на спавање има други зборник молитава, названи молитве на сон грјадушчим (пре спавања), или вечерње правило. Посебан зборник молитава читају они, који се спремају за причешће Светим Христовим Тајнама и назива се – правило пред Свето Причешће. Монаси, који су посветили већи део свог времена побожним вежбама, читају око три часа поподне посебан зборник молитава, који се назива свакодневно или монашко правило. Други читају свакодневно по неколико катизми, по неколико глава из Новог Завета и полажу по неколико поклона – све то назива се правилом.

Правило! Како је тачан назив, позајмљен од самог дејства, које молитве производе на човека, названих правилом! Молитвено правило управља правилно и свету душу, учи је да се клања Богу Духом и Истином (Јован 4:23), јер душа, препуштена самој себи, не би могла правилно да иде путем молитве. Због своје повреде и помрачења грехом, она би непрестано скретала у страну, често у пропасти, час у расејаност, час у маштарије, час у разна празна и обманљива привиђења високих молитвених стања, створена њеном празном славом и сластољубљем.

Молитвена правила задржавају молитвеника у спасоносном стању смирења и покајања, учећи га непрестаном самоосуђивању, хранећи га умиљењем, крепећи га надом на Свеблагог и Свемилосрдног Бога, веселећи га миром Христовим и љубављу према Богу и ближњима.

Како су узвишене и дубоке молитве пред Свето Причешће! Какву превасходну припрему оне пружају хришћанину, који приступа светим Христовим Тајнама! Оне чисте и украшавају дом душе чудним мислима и осећањима, толико угодним Господу. Величанствено је приказана и објашњена у овим молитвама највећа од свих хришћанских Тајни; и насупрот овој узвишености живо и тачно су набројани недостаци човека, показани су његова немоћ и недостојност. Из њих сија, као сунце са неба, несхватљива доброта Божија, због које је Он благоизволео да се тесно сједини са човеком, без обзира на ништавило човека.

Јутарње молитве дишу бодрошћу и свежином јутра: видевши светлост чулног сунца и светлост земаљског дана учи се човек да жели гледање вишње, духовне Светлости и Бесконачног Дана, које производи Сунце Правде – Христос.

Кратак предах сна током ноћи је образ позитивног сна у тами гроба. И молитве на сон грјадушчим напомињу нам о нашем пресељењу у вечност, преиспитују сву нашу делатност током дана и уче нас да приносимо Богу исповедање учињених грехова и покајање за њих.

Молитвено читање акатиста Сладчајшем Исусу, поред сопственог достојанства, служи као превасходна припрема за вежбање Исусове молитве, која се изговара овако: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“ Ова молитва готово чини једино вежбање напредних подвижника, који су достигли хришћанску простоту и чистоту, за које свако много мишљење и много словље служе као оптерећење и развлачење. Акатист показује, какве мисли могу да прате Исусову молитву, која почетницима изгледа крајње суха. Он (акатист) изражава само прошење грешника о помиловању од Господа Исуса Христа, али овом прошењу су дати различити облици (форме), према младом уму почетника. Тако младенцима дају храну, претходно размекшану.

У акатисту Божије Матере опевано је оваплоћење Бога Слова и величина Божије Матере, Коју за рођење оваплоћеног Бога (очовеченог) „ублажавају сви нараштаји“ (Лука 1:48). Као на великој слици са безброј чудесних црта, боја и нијанси у акатисту је изображена велика Тајна оваплоћења Бога Слова. Успешним освећењем оживљава се свака слика – и необичном светлошћу благодати озарен је акатист Божије Матере. Ова светлост дејствује двојако: она просветљује ум и срце испуњава радошћу и познањем. Несхватљиво се прима као потпуно схваћено, по чудном дејству, које производе речи акатиста на ум и срце.

Многи побожни хришћани, посебно монаси, свршавају веома дуго вечерње правило, користећи тишину и таму ноћи. К молитвама на сон грјадушчим они додају читање катизми, читање Јеванђеља, Апостола, читање акатиста и поклоне са Исусовом молитвом. Раби Христови плачу у тишини својих келија, изливајући усрдне молитве пред Господом... И пошто су ноћ они провели у молитвеном подвигу, у весељу и бодрости духа, у свести и осећању необичне способности за богомислије и за сва добра дела раби Божији дочекују дан.

Господ је пао на колена у време Своје молитве – и ти не треба да занемарујеш преклањање колена, ако имаш довољно снаге да их свршаваш. Поклањање лица до земље, по објашњењу Отаца, приказује наш пад, а устајање са земље, приказује наше искупљење (Слова светог Теолепта, Добротољубље, Део 2). Пре почетка вечерњег правила посебно је корисно положити по моћи одређени број поклона, да би се припремили за усрдно и пажљиво читање правила.

Приликом свршавања правила и поклона никако не треба журити; треба свршавати и правила и поклоне колико је могуће без журбе и са пажњом. Боље је прочитати мање молитава и мање положити поклона, али са пажњом, него много и без пажње.

Изабери себи правило, које одговара твојим силама. Господ је рекао о суботи, да је она ради човека, а не човек ради ње (Марко 2:27), па то се треба применити и на све побожне подвиге, па такође и на молитвено правило. Молитвено правило је ради човека, а не човек ради правила: оно треба да помаже човеку ка достизању духовног напретка, а не да служи као тешко бреме, које скрушава телесне силе и смућује душу. Тим више оно не треба да служи као повод за горду и погубну уображеност, за погубно осуђивање и понижавање ближњих.

Разумно изабрано молитвено правило, одговарајуће према силама и начину живота, јесте велика помоћ подвижнику ка свом спасењу. Његово свршавање у одређене часове постаје навика од постојаности и неопходна природна потреба. Ко је стекао ову блажену навику, тај чим се приближи уобичајеном месту за свршавање правила, његова душа већ се испуњава молитвеним расположењем: он још није успео да изговори ни једну реч из читаних молитава, а срце се већ испуњава умиљењем, и цео ум се удубљује у унутрашњу клијет (у срце).

„Више волим“, рекао је велики отац Матој, „недуго правило, али које се постојано испуњава, него дуго правило, али које се брзо оставља.“ А такву судбину увек имају молитвена правила, која су несразмерна силама: у првом налету ревности (загрејаности) подвижник их испуњава, и неко време, наравно, обраћа више пажње на количину, него на квалитет, а потом изнемоглост, коју производи подвиг кад премашује силе, постепено приморава њега да скраћује и скраћује правило.

Често подвижници, који су неразумно установили за себе оптерећујуће правило, прелазе са многотрудног правила на остављање сваког правила. После остављања правила, или чак после једног скраћивања правила, на подвижника обавезно напада смућење. Од смућења он почиње да осећа душевни поремећај (растројство). Од поремећаја рађа се униније (очајање). Кад ојача униније оно производи раслабљење и иступљење ван себе, од њихових дејстава, под њиховим утицајем, неразумни подвижник предаје се празном, расејаном животу, и равнодушно упада у најтеже грехе.

Пошто изабереш за себе молитвено правило сразмерно силама и душевној потреби, настоји да га испуњаваш марљиво и постојано: то је потребно ради одржавања наравствених сила твоје душе, као што је ради одржања телесних сила довољно употребљавање здраве хране свакодневно, у одређене часове.

Свети Исак Сирин говори: „Због остављања псалама неће нас осудити Бог у дан Суда Свога, неће ни због остављања молитви, него због последица тога остављања (правила) – због уласка демона у нас, које следи после остављања њих - псалама и молитви. Демони, кад нађу место, улазе и затварају двери очију наших, и тада испуњавају кроз нас, кроз своја оруђа, насилно и нечисто, са најљућом одмаздом, све што је Богом забрањено. И због остављања малог правила, због којег би се ми удостојили заступништва Христовог, ми постајемо подложни демонима, под влашћу демона, као што је написао неки премудри отац: -Ко не покорава Богу своју вољу, покориће се супарнику своме. Ова правила, која ти се чине малим, постаће за тебе зидови против демона, који настоје да нас заробе. Свршавање ових правила унутар келије премудро су установили оснивачи црквеног Устава, по откровењу свише, ради очувања живота нашег.“ (Исак Сирин, Слово 71).

Велики оци, који су пребивали у непрестаној молитви од обилног дејства Божије благодати, нису остављали своја правила, која су навикли да свршавају у одређене часове ноћи и дана. Много доказа за то видимо у њиховим житијима: преподобни Антоније Велики, док је свршавао правило деветог часа – црквени девети час одговара трећем часу поподне – удостојио се Божанског откровења; кад је преподобни Сергије Радоњешки читао акатист Божијој Матери, јавила му се Пресвета Дјева у пратњи апостола Петра и Јована.

Љубљени! Покоримо своју слободу правилу: оно, пошто нас лиши погубне слободе, свезаће нас само ради тога, да би нам подарило слободу духовну, слободу у Христу. Ланци ће у почетку изгледати тегобни, а потом ће постати драгоцени за оне, који су њима свезани. Сви свеци Божији примили су на себе и носили благи јарам молитвеног правила, а подражавањем њима и ми тако следимо Господа нашег Исуса Христа, Који се оваплотио (очовечио) и показао нам образ (начин) понашања, дејствовао је тако, како је дејствовао Отац Његов (Јован 5:19), говорио је оно, што Му је заповедио Отац (Јован 12:49) и имао је за циљ да испуни у свему вољу Оца (Јован 5:30). Воља Оца, Сина и Светога Духа је једна. У односу на људе, ова воља се закључује у спасењу људи.

Свесвета Тројице, Боже наш! Слава Теби! Амин.

Епископ Игњатије Брјанчанинов, „Дела, Аскетски опити“, Санкт Петербург, 1865, том 2, стр. 181-191. Објављено у скраћеном облику.