Свуда се забрањује јерес, кад се уводе новотарије које нису по Предању Цркве, па тако се забрањује и пост и уздржање као јерес. По Предању Српске Цркве, Срби су увек постили пред Причешће суботом и недељом, ако оне падну у 5-6 дана поста пред Причешће. Тако су држали и Свети Владика Николај и богомољци, јер то је Предање Српске Цркве.

Према томе, јеретици су сви они, који не држе Предање Српске Цркве и који су увели новотарије, а увели су екуменске и глобалистичке новотарије, да се православни Срби не би разликовали од многих данашњих јеретика и расколника. Све је то у духу екуменизма и глобализма, и умножили се јеретици и безбожници у Цркви, и тако се испуњава Јеванђеље, које говори: „И за умножење безакоња охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасити“ (Мт.24:12-13).

Једна у низу лажи лажних пастира јесте да је забрањено постити шест дана на води пред Свето Причећше, кад је пост суботом и недељом забрањен канонима. Ево укратко шта кажу Свети оци наше Цркве.

Законоправило – Шести Васељенски Сабор

Правило 89. У Велику суботу довољно је постити до поноћи.

Тумачење: Матеј, дакле, каже да је позно у суботу васкрсао Господ а Лука да је „врло рано“. Према томе, у Велику суботу треба постити до поноћи (тј. гладовати), а од тада, ко хоће нека једе храну (тј. нека прекине гладовање), пошто смо из речи ових јеванђелиста научили да је у поноћ васкрсао Господ.

Свети Дионисије, архиепископ александријски, о томе када треба у Велику суботу оставити пост, тј. гладовање

Свети јеванђелисти ништа, дакле, не рекоше о времену Васкрсења Господа нашега. Различито, пак, огласише приспеће жена које су дошле на гроб. Матеј, дакле, рече „касно у суботу“, што значи дубоко у ноћ; а Јован рече „рано, док беше још тама“; Лука, пак, рече „врло рано“; а Марко рече „рано, кад је сунце засијало“. И сви рекоше да је Господ васкрсао пре доласка жена. А онима који нас питају у који час треба да почне радост о Васкрсењу Господњем, односно у који час вечерати на Велику суботу - одговарамо да су они који за видела и пре ноћи вечерају, као малодушни и неуздржљиви, криви, док оне који се уздржавају до четврте страже ноћи похваљујемо (тј. до 3 часа ујутру на Васкрс); онима, пак, који између тог времена вечеравају, не приговарамо (тј. између поноћи и 3 часа ујутру на Васкрс).

Према томе, забрањује се гладовање суботом, а не пост на води. Али није забрањено ни гладовање суботом и недељом, ако хришћанин гладује више дана, па субота и недеља падне у те дане, тј. ако пости 10 или 20 или 40 дана и у те дане падне субота и недеља, нема кривице, јер Сам Господ је гладовао 40 дана, као што говори јеванђеље: „И четрдесет дана (Исус) беше кушан од ђавола, и ништа не једе у те дане: и кад се они завршише (после четрдесет дана), напослетку огладне. И рече Му ђаво: ако си Син Божији, реци овом камену да буде хлеб“ (Лк.4:2-3).

Правила Светих Апостола:

Правило 53. Ако који епископ, или презвитер, или ђакон у дане Господњих празника не окуша меса или вина, гнушајући се и мрским творећи то, а не ради уздржања - да се извргне као онај који је опечен својом савешћу и који је многима постао узрочник саблазни.

Тумачење: Свети апостоли и свети оци преподобни установили су да се не пости никако: у све суботе осим једне - Велике суботе, и у све недеље, и у дане Господњих празника. Али многи од Светих отаца постише, на пример, до 10 дана, или до двадесет, или више од тога, а неки од њих до 40 дана продужаваху пост. Према томе, они расудише да правила не преступају они који посте у такве суботе и недеље. Тако, ако ко хоће у одређене дане да се уздржи и да толико пости непрекидно као и они, па било да у те дане и падне субота или недеља, или који други Господњи празник - такав се неће осудити као преступник правила. Али ако неко само у суботе и у недеље пости, а у све друге дане једе, или се као онај ко се гнуша меса или вина тога клони, не хотећи чак ни у Господње празнике од тога да једе – такав се неће назвати уздржаник или постник, него ће се осудити као достојан извргнућа, јер је многима улио помисли да је штетно оно што је Бог створио, од чега ништа није рђаво ни одбациво. О овоме потражи још и 14. правило сабора у Анкири.

Правило 14. Свештеник који се уздржава од меса, нека, кад га окуси само, на томе и остане. А ако ни зеље кувано са месом неће да једе - да престане да служи.

Тумачење. Ако презвитер или ђакон не једе месо, макар нека окуси од њега, па ако хоће, поново нека не једе. А ако се не повинује, тако да ни зеље кувано са месом не усхтедне да једе, да се извргне, јер Божију твар одбацује и против ње клевеће. Уз ово потражи 51. правило светих апостола.