Старост реже младу душу моју,
немоћ тихо копа мој гроб.
И стојим над безданом времена
као путник
који је заборавио дом.

Ал’ из таме мрачне раке
засија светлост страдања:
Христове свете Ране
нуде спас.

Поред Њега стоји Мајка Божија,
са хлебом Небеске литургије.
Њеним тихим сузама
видају се ране душе моје,
а из њене молитве
рађа се мирис
наде, љубави и правде.

Опрости ми, Мајко Света,

Пречиста Марија Дево,
што речи Сина Твога
не примих у срце своје;
што сузе моје
не опраше Његове ране.

Ја немам крста у души,
нити светлост праведног пута.
Живот мој корача
ка сигурном крају.

А моја душа — вечити сањар —
лута између праха и неба,
тражећи изгубљени пут
ка светлости Вечног Раја.

Само те једно молим, Господе:
научи мога сина
да пали свећу мојој души
на грешном путу мом,

и свима који не оставише
синове ни кћери,

у земаљском животу свом.