Раније смо ми писали о једној од најозбиљнијих претњи тадашњег „Свеправославног сабора“ у 2016. години – о могућој реформи црквеног календара. Ипак, теме чувања постова и канонских препрека за Тајну Брака, које су биле на дневном реду овог форума, нису ништа мање актуелне.

Усвајање одлука, које поткопавају традиционалне темеље побожности у овим областима, свакако ће погубно да се покажу на духовни живот верника. По учењу Светих Отаца они, који занемарују пост, остају без оружја против сплетки лукавога, а рушење породице (која се може правилно изградити и постојати само уз Божију помоћ, дату у Тајнама Цркве) неизбежно доводи до пада морала у друштву.

Олга Белова, одговорни уредник портала „Информ-религија“, говорила је о погубним плановима модерниста и неопходности противити се њима строгим чувањем свих богоугодних правила и обичаја наше вере на православно-патриотској медијској конференцији „Осми васељенски сабор и његова питања“.

Предстојећи сабор, као што је познато, разматраће и таква практична питања као што су општи приступ црквеној дисциплини о постовима и тема хришћанског брака и канонских препрека за њега (за брак).

1. О ПОСТОВИМА

А) ВАЖНОСТ ЧУВАЊА УСТАВА

Пост учи уздржању и смирењу, помоћу поста човек упознаје своју греховну суштину.

Знајући такву велику корист поста за људску душу, непријатељ спасења настоји да посеје саблазан и угаси ревност за чување црквених устава, убеђујући нас, да није свима неопходно строго постити, него само монасима. Али монаси су такви исти хришћани, они се разликују од мирјана само по својим добровољним заветима безбрачности и сиромаштва (не-стицања). А пост је неопходан сваком вернику, без обзира који пут ка спасењу је изабрао – брачни или монашки.

Неки монаси, имајући посебну ревност за Бога, узимају на себе пост строжи, него што захтева Устав (Типик). Тако на пример, у Оптинској пустињи почетком 19. века подвизавао се схи -монах Васијан, који у Прву и Страсну недељу сваког Великог Поста уопште ништа није окушао од хране. А 1818. године схи-монах је провео и Божићни и Велики Пост не узимајући јела током четрдесет дана. Наравно, такво уздржање је двоструки подвиг и не могу га сви носити. Али она мера поста, коју прописује Типик, установљена је од Светих Отаца за све хришћане (са изузетком болесних, који се налазе у крајњој немоћи, чије је тело ионако изнурено болестима).

Да би погубио што више људи, непријатељ спасења измишља многе изговоре да ми не би постили. Некога убеђује, да има тежак посао и зато није грех да једе млечну храну. Друге наводи на мисао, да је ученицима (и студентима) потребан фосфор и они треба да једу рибу у време поста, кад није дозвољено по Уставу... Међутим, корист за душу од ослабљеног поста је практично никаква. Јер, што је строже уздржање, то човек боље види своје грехе. Што више грехова он види, то се више скрушава. А дубоко скрушење рађа покајање и приближава грешника ка спасењу.

Б) ПОСТ ПОСТАЈЕ ИСПОВЕДНИШТВО

У наше тешко време пост постаје исповедништво. Читајући житија светих, ми се често питамо: да ли могу ја, ако је потребно, да пострадам за веру, да пођем на муке и смрт ради вољеног Господа? Јер ако човек назива себе хришћанином, онда самим тим потврђује своју спремност да умре за Христа у било које време. Али може ли носити то име онај, који није спреман да се одрекне од окушања мрсне хране по црквеној заповести?! О каквим духовним подвизима и страдањима може говорити и размишљати онај, ко се боји да лиши себе пријатне хране у периоде, које је Црква одредила?! Може ли стећи љубав према Христу човек, који не чува пост, кад је Сам Господ говорио: „Ко љуби Мене, тај чува Моје заповести“ (в. Јн.14:21)?!

Б) ПЛАНОВИ РЕФОРМАТОРА

Данас нам предлажу да уведемо постојећу црквену дисциплину о постовима у складу са савременим захтевима, пошто многи чланови Цркве не могу или, тачније, не сматрају нужним да испуњавају све прописе (наредбе), тј. они не посте како би требало. То се оправдава разним изговорима – климом, начином живота, неким умишљеним тешкоћама, везаним за набавку посне хране. И уместо да приносе покајање за самовољно слабљење Устава, позивају нас да се вратимо кобајаги на „претходну“ дисциплину – како говоре, на праксу „древне“ Цркве, да би задовољили своје немоћи, тј. да би снисходили својим немоћима).

У ствари то значи, да за монахе правила о постовима хоће да оставе без промене. Али за не-монахе, по мишљењу иницијатора „Свеправославног сабора“, постови треба да буду ублажени (ослабљени).

Према документима бројних пред саборских конференција, изнети су предлози да се сачува пост средом и петком током целе године, али са разрешењем узимати биљно уље и рибу (осим оних дана, који падају у периоду Великог Поста). Од друге недеље Великог Поста до Цвети закључно предложено је да се дозволи разрешење на рибу. Осим тога, модернисти су намеравали да скрате Божићни пост на половину или да дозволе узимати рибу и уље током целог тог поста, са изузетком последњих пет дана. Пост Светих Апостола такође су планирали да скрате до осам дана, који претходе празнику (ако је период између празника Свих Светих и апостола Петра и Павла дужи од осам дана). Намеравали су да укину пост сваке среде и петка од Томине недеље до Вазнесења, а у Успенски пост и да дају разрешење на рибу и биљно уље у све дане, осим среде и петка. На велике и храмовне празнике (осим Воздвижења Крста Господњег), који падају у посне дане такође хоће да укину пост. Осим тога, присталице реформације настоје на могућности за епископе (да могу) „по потреби“ још више да ублажавају телесно уздржавање пастве.

Г) НЕПОПОКОЛЕБЉИВОСТ КАНОНСКИХ ПРАВИЛА

Међутим, питање о постовима, као и друге теме на дневном реду „Свеправославног сабора“, не захтева расуђивање. Све је већ одређено и подједнако обавезно како за монахе, тако и за мирјане. Да наведемо само неколико канона:

„Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, не пости у Свету Четрдесетницу пред Пасхом, или у среду, или у петак, осим ако није спречен од телесне немоћи, да буде извргнут (из чина). А ако је мирјанин, да буде одлучен (од Цркве)“ (69-то Апостолско правило);

„Ако неко од подвижника, без телесне нужде, вазноси се и разрешава постове, предане (прописане) за опште чување и које Црква чува, остајући при том у потпуном разуму, да буде проклет“ (правило 3-ће Помесног Сабора у Гангри (340. год.);

„Болеснику треба разрешавати да узима јело и пиће, гледајући на то, шта он може да поднесе. Јер исправно је да сасвим исцрпљени болесник узима уље“ (правило светог Тимотеја Александријског (380-385. год.)).

Има и овакав кратак одломак из тумачења Апостолских правила (Панајотис И. Бумис. Непогрешивост Православља. Превод са грчког П. Бесараба), у коме се разматра погрешно мишљење „да канони немају апсолутни ауторитет и да су они привремени и релативни као човечије установе. То значи, да су они бескорисни и према томе, морају бити укинути“: „Таква погрешна процена Светих канона потиче од тога, што се ови свети канони <…> суде (просуђују), и „мере“ по човечијим и светским критеријумима. <…> Ово може постати још разумљивије и убедљивије на следећем примеру: многи тврде, да су канони пролазни, јер они се кобајаги не могу применити данас, тј. они су неприменљиви (данас). Међутим, тај поглед сам открива своју погрешност <…>. Стварно, сасвим је вероватно, да ми данас нећемо моћи да применимо одређене каноне. Ипак, то не говори, да су ти канони погрешни, него да смо ми, данашњи људи, толико одступили од праведности или толико ослабили и одродили се од својих предака, да нисмо способни да применимо те каноне. На пример, 6-то правило Светих Апостола прописује пост током Свете Четрдесетнице. То, што ми не можемо данас да чувамо њега (то правило), зато што осећамо пад наших умних или телесних сила, не значи да је канон неправилан (погрешан), него да је човек, посебно градски, изгубио своју ранију уздржаност (владање) и право иде у пропаст и катастрофу, осим ако, наравно, не промени своју садашњу тактику (начин живота). Отуда постаје јасно, да канони нису пролазни и релативни, него напротив, да смо ми сами постали веома зависни од среди, веома смо пролазни и нестабилни, веома смо релативни."

(У данашње време не само да ублажавају постове, него многи новотарци одобравају да се супружници неуздржавају у време поста. Међутим, то је најтеже кршење поста, јер за брачно неуздржање апостол Павле је рекао: „Да вас сатана не искушава неуздржањем вашим“, док за неуздржање у јелу и пићу није тако рекао.)

2. О БРАКОВИМА

А) КАНОНСКЕ ПРЕПРЕКЕ И ПЛАНОВИ ЗА ЊИХОВО УКЛАЊАЊЕ

У каталогу тема за Сабор, ово питање је означено као „Препреке за брак“. Таквим препрекама организатори „Свеправославног“ форума сматрају добро познате разлоге, као што су: стање у нераскинутом браку, крвно или духовно сродство, прекорачење дозвољеног броја бракова од Цркве (више од три), пребивање у духовном чину и монаштву, а такође и кривица за раскид претходних бракова због прељубе.

На томе се завршава списак забрањујућих околности и говори се о разрешењима за брак у случајевима кад је, по учењу Цркве, то очигледно недопустиво. Овде треба напоменути да су све следеће цитиране одредбе веома нејасне, у њима нема јасних одредби „да-да“ и „не-не“, него су оне формулисане по принципу „да..., али не“, или обрнуто.

Тако, пред саборски документи (посебно извештај митрополита Илариона Алфејева „Међуправославна сарадња у оквиру припрема за свети и велики сабор Православне Цркве“) наводе: „Освећење брака у црквеном венчању православних хришћана са инославним хришћанима и нехришћанима може се одржати, кад неправославна страна признаје значај благослова Православне Цркве.“

Међутим, разлике у религији и вероисповедању женика и невесте увек су навођене међу разлозима, који спречавају брак (видети: 4-ти Васељенски сабор 14; Лаод. 10:31; Картагински 30; 6-ти Васељенски сабор 72). 72-го правило Шестог Васељенског Сабора сведочи: „Недостојно је православном мужу да се сједињује у браку са женом јеретиком, нити православној жени да се сједињује са мужем јеретиком. Ако буде предвиђено тако нешто од било кога: брак треба сматрати нетврдим, а незакониту везу треба раскинути. Јер не ваља смешивати несмешиво (што се не може мешати), нити сједињавати вука са овцом, нити жреб грешника са уделом Христовим. Ако неко преступи нашу наредбу: да буде одлучен од Цркве.

Али ако су неки, док су још били у неверју и још нису били убројани у стадо православних, сјединили се законитим браком: а потом је један од њих изабрао добро и побегао ка светлости истине, а други је остао у оковима заблуде не желећи да гледа у Божанске зраке, и ако је при том неверној жени угодно да живи са верним мужем, или, обрнуто, неверном мужу са верном женом, онда нека се не раздвајају, по Божанском Апостолу: „Освећује се муж неверни од жене (верне), и освећује се жена неверна од мужа (верног)“.

Такво исто учење налазимо и код Светих Отаца Цркве: „Ако сам брак мора бити освећен свештеничким покровом и благословом, онда како може бити брак тамо, где нема сагласности вере?“ (Свети Амвросије Медиолански).

Али реформатори поводом мешовитих бракова – такозваних „међуверских бракова“ предлажу:

а) (треба) спречавати брак православних са инославнима по канонској тачности (акривији), али (!) (треба) благосиљати њега (брак) по снисхођењу и човекољубљу под одређеним условом – да деца из тог брака буду крштена и васпитана у Православној Цркви. Помесним аутокефалним Црквама по том питању је дато право да разматрају појединачно сваки случај;

б) брак између православних и иноверних или неверних апсолутно се забрањује по канонској тачности (акривији), али (!) у случају таквог брака Помесне аутокефалне Православне Цркве могу ипак примењивати пастирску икономију на православног члана у зависности од својих посебних пастирских потреба.

До садашњег момента проблем канонских препрека за бракове са неправославнима модернисти су решавали прекорачењем црквених канона (тј. кршењем). Али изгледа да су се уморили од такве игре и одлучили су да уклоне све препреке – да укину незгодна правила и да уведу нове наредбе.

Потпуно је вероватно, да ће после тога бити уклоњене и „препреке“ за друг брак и трећи брак свештеника, а такође да ће бити „озакоњен (легализован)“ жењени епископат. А следећи корак можда ће бити увођење женског „свештенства“, чије апологете већ имамо у православном свету (реч је о митрополиту Сурожском Антонију (Блуму), па чак и геј-„свештенства“, ако се искористи „напредно“ искуство „братских“ јеретичких лажних цркава.

За сада, како следи из горе поменутог извештаја митрополита Илариона, чини се корисним расудити питање о браку свештенства првог степена, тј. ђакона, после рукоположења. Међутим, тај проблем је већ решен 26-им правилом Светих Апостола: „Заповедамо, да од оних, који су ступили у клир безбрачни, ако желе, могу ступити у брак само чтеци и појци“.

Што се тиче две жене служитеља Цркве, свети Василије Велики у 12. правилу јасно каже: „Правило [Апостолско 17-то] потпуно је забранило људима са две жене да буду служитељи Цркве.“ (17-то Апостолско правило гласи: „Ко је после светог Крштења био свезан у два брака или је имао наложницу (кобајаги помоћницу), тај не може бити епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште бити у списку свештеничког чина.“)

Б) ДА ЛИ ЈЕ ДРЖАВНА РЕГИСТРАЦИЈА ВАЖНИЈА ОД ТАЈНЕ?

Такође бих хтео да се зауставим на последњем документу на ову тему, који је усвојен од реформатора Православља у нашој Цркви – „Уређивање практике склапања бракова (посебно других бракова)“.

У њему се каже: „Венчање се свршава после државне регистрације брака. Свако сажитељство без закључења брака, по поретку утврђеном државним законом, Црква не признаје као брак и, у односу на православне хришћане, квалификује се као блудно сажитељство са канонским последицама, које произилазе из тога.“ И даље: „Немогуће је освећење венчањем бракова, закључених између православних и нехришћана. Истовремено, ове бракове Црква признаје као законите (као легитимне ако су државно регистровани).“

Из тога следи, да брак православног члана са неправославном особом и брак православног члана са атеистом Црква сматра законитим, док брак, закључен између два верујућа православна члана, из разлога, што нису прошли државну регистрацију свог савеза, аутори документа класификују као блудно сажитељство, па још и са одговарајућим канонским последицама!

А на шта су они рачунали? Да ли је њихов циљ био стварање на основу постојећег учења Цркве о Тајни Брака једног документа, који би садржао „сажетак“ на ову тему, и систематизовао, и уредио и упростио примену традиционалних догмата у опште црквеној пракси? Или су иницијатори пројекта намеравали да унесу измене у догматско учење о Тајни брака, усмерене на прилагођавање његово захтевима савременог друштва? Нажалост, анализа документа показује, да су аутори тежили овом другом циљу.

Ево одредбе православног брака, формулисане у потпуном складу са догматиком и светоотачком традицијом од светог Филарета (Дроздова): „Брак је Тајна у којој, при слободном обећању узајамне брачне верности женика и невесте пред свештеником и Црквом, благосиља се њихов брачни савез, по образу духовног савеза Христа са Црквом, и измољава се њима благодат чисте једнодушности ради благословеног рађања и хришћанског васпитања деце“ (Опширни Православни Катихизис).

Из тога следи, да је најважнија догматска истина, да православни брак јесте пре свега Тајна, искључена од аутора документа из његовог одређења. И у садашњој пракси, позивајући се на овај нови циркулар, црквени брак је потиснут на друго место, дајући предност државној регистрацији савеза.

3. ЗАКЉУЧАК

И тако, модернистима су потребне реформе, не зато што су видели у Православној Цркви неке проблеме, који захтевају решавање. Не, из учења Светих Отаца и одлука Васељенских Сабора, савршено је јасно, да су све норме и правила о постовима и Тајни брака већ одавно јасно одређене. А расуђивана питања су укључена у каталог тема такозваног „Свеправославног Сабора“ само ради тога, да би увођењем промена добили „законито“ оправдање за сопствене слабости и грехе – то јест, да ублаже за себе и да упросте строге православне каноне, да их разводне, и коригују према потребама свог раслабљеног бића. Таква ревизија је погубна за све истински верујуће православне хришћане. Зато је главно, да је могуће и нужно да се супротставимо таквим наметнутим новотаријама – а то је строго чување и држање од Цркве установљених постова и канонских норми, које се тичу брака.

Извор: Новине „Православни Крст“, бр. 6 (126)