О сили Светог причешћа не би требало говорити; то је сваком православном хришћанину више-мање познато. По истинитој науци Свете Православне Цркве, ми у Светом причешћу примамо само Пречисто Тело Христово и саму Пресвету Крв Његову.

На светој литургији се путем призивања Светога Духа врши претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову и ми се причешћујемо Телом и Крвљу Његовом. Истина, приликом причешћа ми осећамо у устима укус хлеба и вина. Но то не треба да нас буни и да нашу веру умањује, јер ми, будући у телу, и не можемо да осетимо својим укусом друкчије него као хлеб и вино. Али је имало изузетака када су угодници Божји причешћујући се осећали у устима крв и месо - тело. Затим сваки православни хришћанин, који живи богоугодно, често пута приликом причешћивања осећа нарочиту духовну радост и необичну сласт у устима. Има много доказа за то. Но нарочито има доказа много да Христос у светом причешћу исцељује од свих болести и оживљује. Један такав пример ми ћемо овом приликом и навести из пастирске праксе једног свештеника у Битољу.

Г. Мирко Павловић је један од ретко ревносних свештеника у Битољу. Из своје пастирске праксе он ми је ове године испричао овај случај:

- У некадашњој битољској жупанији био је служитељ Риста Јовановић, који се разболи од шлога. Девет дана лежао је скоро непомично - шлогиран. Ни једну једину реч није могао да каже. Његова жена обрати се мени са молбом да дођем да му читам опроштену молитву, т. ј. за разлучење душе од тела. Дођем ја, вели г. Мирко, понесем свету причест, очитам претходне молитве пред Свето причешће и причестим га. Седам минута болесник се мучио да прогута свету причест. Ја сам стајао поред њега и нарочито посматрао часовник, који је на зиду висио. Бојао сам се да болесник не поврати Свету причест. Његова јабучица играла је, он је кркљао, гушио се у грлу, трудећи се да прогута Свету причест док је то нека сила задржавала. Гледајући ову борбу био сам се уплашио и хладан зној ме поче обузимати. Али хвала Богу. После борбе од 7 минута он прогута Свету причест и о, чуда, чим је прогута он онога истога тренутка устаде са кревета, везе којима је био везан попуцаше, шлог га пусти, и он гласно рече: „Хвала“. Кад то видеше сви присутни испунише се страха Божјега и поклонише се до земље шапућући молитве и благодарећи Богу. Сутрадан исти Риста дошао је у Цркву, дао прилог и молио да му служимо свету литургију за здравље, што смо и учинили. Овај Риста и сада је жив.

После свега овога мислим да не би имало шта да се одговара ни др. Петронију Трбојевићу архимандриту, који тражи реформу начина о Светом причешћу, и тражи да се уведе безброј кашичица и да се исте бришу пошто се сваки причести, да се не би путем светог причешћа преносиле болести устима од једног причасника на другога. Нема шта да се одговара ни г. проти М. Паренти који је, мислим, у патријаршијском „Гласнику“, писао, да Света причест лечи наше душе а да не можемо тражити да лечи и наше тело. Ми знамо из молитава о Светом причешћу које сваки свештеник и православни хришћанин пре светог причешћа треба да чита, да се тамо вели: „Во исцеленије души и тјела.“ Дакле, причешћујемо се ради исцелења како душевних тако и телесних болести, како за очишћење од греха тако и за оздрављење од разних обољења у организму тела. Ту смо веру примили од Светих апостола и од Светих отаца. А ничије маловерсгво не може да нам се намеће као вера и као правило које треба држати. Ми верујемо и наш народ православни верује да у Светом причешћу примамо свето Тело и Крв Христову, и ту веру држаћемо и за њу се борити и умрети, а не поричемо да има лица, која сумњају или, што је још горе, и не верују. А за случај кога смо изнели, ко год жели може се и лично обратити именованом свештенику у Битољу, који ће му све то потврдити.

На овом месту ми се обраћамо молбом свеколиком свештенству, да нам из своје пастирске праксе увек доставља овакве примере које ћемо износити у нашем листу.

„Мисионар“, јул 1932, број 7.