Јасно је да постоји црквена дипломатија. Такође је јасно да је избегавање сусрета на великим догађајима изузетно тешко. Али постоје нијансе. Можете поздравити онога ко је одговоран за прогон ваше Цркве љубазно, али резервисано.

Или то можете учинити са осмехом и практично раширених руку. Тиме пружате „аргументе“ противницима Цркве. Као: „О каквом незаконитом мешању Фанара у послове Украјинске Цркве и његовој одговорности за одузимање цркава говорите, ако ваши епископи пријатно и са осмехом комуницирају са патријархом Вартоломејем?“

Или „Зашто истрајавате у свом невољности да кренете ка зближавању са 'ПЦУ' ако су ваши јерарси тако добри у комуникацији са Цариградом, са којим је општење наводно прекинуто због признавања раскола?“

 И тако даље, и тако даље, и тако даље.

И не само УПЦ.

 Митрополит Иларион (Алфејев), који је у Грузију стигао као део делегације Руске православне цркве, такође је поздравио патријарха Вартоломеја.

Грчки медији су известили да су након опела патријарха Илије, јерарси водили приватни разговор.

 О чему су патријарх Вартоломеј и митрополит Иларион могли да разговарају и да ли су уопште комуницирали, остаје отворено питање.

Истовремено, да ли се присуство делегације РПЦ у овом случају – као и у претходним сличним ситуацијама – може сматрати одступањем од принципа које је раније усвојио Синод РПЦ, а који забрањују представницима Руске цркве да саслужују са онима који признају ПЦУ, или чак да учествују у заједничким догађајима?