Спољна политика САД пише се не у Стејт департменту, већ у сјајним брошурама „хришћанских циониста“?

На слици: секташки молебан у Овалном кабинету, 6. марта 2026.г.

   „Америка је уморна од неоконзервативаца, сита бескрајних ратова и милијарди бачених у ништа. Америка се окреће лицем ка себи. Крајње је време да закрпи рупе у сопственом суверенитету. Живела доктрина „Монро“! Реиндустријализација Сједињених Америчких Држава!“ – све ове значајне слогане и добре намере бачене су на гомилу смећа, од стране Доналда Трампа, 28. фебруара ове године.

И јавља се разумно питање: зашто? Из ког разлога се амерички председник, прогласивши себе миротворцем и прагматичарем, окренуо за 180 степени и, губећи присталице и ризикујући све, улази  у блискоисточну машину за млевење меса? Разлози морају бити убедљиви: још више зближити Русију и Кину? Или учинити Турску поново великом? Или је то просто навика свих председника САД: напасти Блиски исток?

   По свим предиђањима САД ће, у најбољем случају, остати са рупом у буџету и лименим ковчезима у складиштима, а у најгорем случају, добиће понижавајући шамар од слабијег, у војном смислу, противника и после чега ће почети пакао на улицама америчких градова.

   И поставља се питање: ради какве користи је конзервативац и националиста Трамп решио да себе укопа објављујући рат за интересе Израела? Које тајне полуге су га натерале да се упусти у иранску авантуру?

   Постоји парадоксална верзија, али веома објашњавајућа.

   У САД постоји таква појава као што је „хришћански ционизам“. Руским ушима звучи дивље, међутим следбеника овог покрета у САД има тушта и тма, и у Трамповом ближем окружењу их има такође много. Испоставља се, за њих, да је стварање „Великог Израела“ унутар граница краља Соломона богоугодно дело.

   Са становишта међународне политике то је потпуно безумље, али за „хришћанског ционисту“, подршка Израелу није питање политике него питање личног спасења. И овде настаје невероватна слика: Трамп, који је у очима неких коцкар и шоумен, а у очима других - циник и шарлатан, изгледа да сам себе сматра руком Провиђења.

   Као што је тачно приметио прогнозер Сергеј Переслегин: „На Блиском истоку, несумњиво, ратују прагматичари са религиозним фанатицима. Прагматичари – то је Иран, а верски фанатици то су Израел и Сједињене Америчке Државе.“

    И стварно, операцију уништења „безумне теократије“ у Техерану планира министар одбране са тетоважом „Deus Vult“ („Бог то жели“). И шта Бог жели, по мишљењу Хегсета?

   Још 2018. године, овај делатељ је позивао на обнову Трећег храма на Храмовној гори, у Јерусалиму, на месту џамије Ал-Акса, једној од главних светиња ислама.

   Да, религиозна димензија америчке спољне политике често се изоставља из разговора. Ипак, не треба заборављати да су САД земља са безброј протестантских секти. Када је Џорџ Буш млађи објаснио агресију на Ирак фразом: „Бог ми је рекао да ударим на Ирак“, унутар Сједињених Америчких Држава то је схваћено као нешто обично.

   Горепоменути „хришћански ционизам“ повезан је са покретом познатим као диспензационализам. Родивши се у Енглеској, ово чудно учење је обрело масовну подршку у САД. У основи диспензационализма лежи чврста веза између судбине Израела и хришћанства.

   Ова доктрина је распрострањена у вишим ешалонима Републиканске странке. Управо овај хришћанско-ционистички поглед објашњава доследну подршку Израелу, која далеко превазилази границе разума. Премештање америчке амбасаде у Јерусалим, признавање израелског суверенитета над Голанском висоравни, промоција „Аврамових споразума“ – сви ови дипломатски кораци и гестови диктирани су теолошким императивом: Израел мора бити васпостављен у својим библијским границама.

   Тако да диспензационализам и „хришћански ционизам“ нису периферне куриозитетне појаве америчког верског живота, већ моћни фактори који обликују конзервативни спектар јавне свести и спољнополитичких агенди.

   Комбинација секташких застрањења и нуклеарног арсенала ствара веома експлозивну смесу, зар не?

  Брза анализа вероучења следбеника цркве “Исуса Христа светаца последњих дана“, познатијих као мормони, омогућава увиђање кохерентог концепта сакралне географије, иако потпуно јеретичког из православне перспективе. Кључним догађајем који повезује Стари завет са америчким континентом Мормони сматрају пресељење хебрејског пророка Лехија, и његове породице, из Јерусалима у Америку око 600. године пре нове ере.

  Сазнајемо из мормонских књига да је камен темељац богословије мормона учење о „Сабрању Дома Израиљевог“. Цитирамо: „Моћ и ауторитет да руководи овим делом дати су Џозефу Смиту пророком Мојсијем, који се појавио 1836. године у храму у Киртланду (САД). Од тада, мормони држе кључеве сабирања дома Израиљева, и ово сабирање је главни садржај њихове делатности.“

   Мисионарски рад Мормона тумачи се као проналажење и обједињавање потомака древног Израела.

   Концептуално значајан за мормоне је повратак у „земље наслеђа“. Колено Јудино окупља се у Јерусалиму, а племена Јефрема и Манасије на америчком континенту.

   Основна идеја остаје неизмењена: окупљање Израиља. Америка и Палестина – то су земље обећане, намењене различитим племенима изабраног народа.

   У исти ред, уз одређене резерве, може се уврстити покрет Неоконзервативаца. Неоконзервативци су спој циничног прагматизма и узвишене религиозне реторике. У основи њихове доктрине леже представе о изузетној мисији САД као глобалног лидера, призваног не само да штити своје националне интересе, већ да активно преобликује политички пејзаж у складу са универзалним демократским вредностима. Изузетно место у овом погледу на свет заузима Израел. Безбедност ове државе, за неоконзервативце, је стратешки императив, који оправдава најодлучније деловање.

   Занимљиво је да је током 1990-их унутар америчког естаблишмента постојала утицајна група, а посебно у ЦИА и Стејт департменту, која се залагала за постепену нормализацију односа са Ираном. Дијалог са Техераном они су разматрали као могући алат за стабилизацију региона. Међутим неоконзервативци, делијући како унутар тако и ван администрације, доследно су блокирали покушаје пријатељства са Ираном. У њиховој реторици Техеран је приказиван као држава са непредвидивим режимом и „васељенским злом“, што је претпостављало не дипломатско већ војно решење.

 Најјасније се ово осећање одразило у јавним изјавама кључних личности у покрету. Џошуа Муравчик, на пример, непосредно је указивао на неопходност наношења удара на иранске нуклеарне објекте пре истека председничког мандата Буша млађег. Чланак Нормана Подгореца у „Волстрит журналу“ * (у РФ проглашена за један од непријатељских медија) тако је и гласио: „Случај бомбардовања Ирана: Надам се и молим да ће Буш то учинити“.

    У свему томе је невероватна комбинација религиозне лексике и безпоговорне војне реторике. Неокони су годинама обликовали, унутар америчке политичке елите,  морално-етичку основу за агресију на Иран. Сагласно њиховом концепту, удар на Иран није чин агресије, већ пројављење божије добродетељи (врлине).

   И, иако се Бушова администрација на крају није одлучила на директну војну акцију, идеолошки рад спроведен неоконзервативцима у великој мери је предодредио оно што происходи сада.

   Порекло свих ових јереси лежи у феномену протестантизма и протестантској вери као таквој. Окончање Реконквисте у Шпанији практично се поклопило са почетком Реформације у Северној Европи – и ову подударност не треба сматрати случајном. Ослобођена енергија религиозног сукоба прелила се у нови канал, делећи западно хришћанство.

   Међутим, сенка ових процеса пала је не само на Европу већ и на Русију где је попримила облик такозване „јереси жидовствујушчих“.

   Настао на прелазу из 15. у 16. век у Новгороду, традиционално усмереном на трговачке везе са Западом, овај покрет се брзо проширио на Москву. Почетном тачком сматра се 1471. година, када је у Новгород стигао извесни „црни маг“ Схарија, представљајући се као лекар. Његово учење представљало је радикално одбацивање основа православља. Уместо уобичајеног литургијског круга, предложио је увођење јудејских празника.

   Покрет се показао толико упорним и утицајним да је успео да постави на митрополитски престо свог штићеника, архимандрита Зосиму. Штавише, под утицај јереси је пао и сам велики кнез Иван III. Ево шта пише савремени истраживач Никита Николајев: „Јерес је откривена савршено случајно. Нови новгородски архиепископ Генадије сазнао је за гнусно понашање, које су починили „жидовствујушчи“, од једног покајаног попа који му је дошао за опроштај. Између осталог, овај клирик је испричао Генадију један случај: на редовном састанку јеретика, током којег су претерали са алкохолом, дошло је до спора. Поп Наум је био сведок расправе. Управо тада је сазнао за богохулства новгородских свештеника: скрнављење икона, порицање Тројице и божанског порекла Исуса Христа.“

   Генадиј је одмах започео истраживање. Он је успео, помоћу исказа сведока, да открије широку мрежу јеретика. Добијене доказе он је послао у Москву Ивану III и предложио да се сазове црквени сабор. Он се одржао 1488. године и јеретици су проглашени кривима — одступници су били подвргнути бичевању и „грађанским егзекуцијама“ (историјски облик кажњавања који је подразумевао лишавање особе грађанских права и статуса. За разлику од смртне казне, грађанска егзекуција није резултирала физичким уништењем осуђене особе, већ их је ефикасно претварала у „легалне прогнанике“: губили су своја грађанска и имовинска права, били су искључени из друштва и били су лишени части, богатства, а често и породице).

   Међутим, московски огранак јеретика фактички није пострадао. Напротив, почео је да јача, стичући високе покровитеље међу велможама блиским великом кнезу.

   У престоници су јеретичком учењу „жидовствујшчих“ покровитељима постала многа високопостављена световна и духовна лица. Међу њима су се посебно истакли чиновници великог кнеза, Фјодор и Иван Курицин, а такође и архимандрит Симоновог манастира Зосима. Он је 1490. године преузео упражњено место московског митрополита, после чега је почела активна кампања против архиепископа Генадија. Генадије је захтевао да се сазове још један сабор како би се једном за свагда обрачунао са јеретицима који су спокојно живели у Москви.

   Сабор је поново осудио јеретике али, ипак, нису сви кажњени. Представници новгородског клира осуђени су на грађанску егзекуцију. Укупно је девет људи пострадало. И поново, као и неколико година раније, казне су се показале прилично благим, а световни следбеници „жидовствујушчих“ су прошли са лаким страхом. Истраживачи су склони веровању да је одређени утицај у доношењу тако хуманих одлука имао сам велики кнез Иван III.

   Исход овог сукоба одлучио је ауторитет и бескомпромисни став игумана Волоколамског Успенског манастира Јосифа Волоцког, богослова и црквеног писца. На његово инсистирање, одржан је саборни суд 1504. године. Јерес је била осуђена, а њени активни заговорници су погубљени.

   Ова епизода руске историје важна је не само као илустрација борбе против конфесионалног утицаја Европе. Она показује како су геополитички покрети порађали таласе религиозне експанзије достигавши до најудаљенијих области хришћанског света.

   Русија је одолела пред налетима протестантизма – помогли су јој будност и спремности руских људи да бране своју веру, свој идентитет и свој духовни суверенитет. А у Северној Америци, оријентисана ка Старом завету, протестантска доктрина је претворила земљу у жртву непрекидних религиозних експеримената и секташких манипулација.

   Новинар Глеб Кузњецов овако, укратко, описује историју „хришћанског ционизма“:

„1830: Ирски проповедник Дарби измишља „диспензационализам“ – теорију да је историја подељена на епохе, а ми живимо у последњој. Услови краја епохе: Јевреји се враћају у Израел, Храм се обновља, почиње Велико страдање, долази Христос.

1909: Скофилд интегрише ову шему директно у текст Библије – „Скофилдова Библија“ је данас најраспрострањеније издање у америчком протестантизму.

1948: стварање Израела – пророчанство испуњено!

1967: освајање Јерусалима – друго пророчанство!

1980: Џери Фолвел формализује савез „евангелистичких хришћана“ са израелском странком Ликуд, а израелски премијер Менахем Бегин му дарује приватни авион.

2006: Џон Хејги оснива“ Хришћански савез за Израел“, који данас броји више од 10 милиона чланова.“

   У суштини, диспензационализам, познат и као „хришћански ционизам“, је та иста „јерес жидовствујушчих“, само у америчком паковању. Узрок нестабилности протестантског света је  недостатак канона и црквене хијерархије. Такорећи сваки пролазник дозвољава себи да произвољно тумачи свете текстове, што отвара пут најегзотичнијим доктринама а које су, заузврат, способне да одреде спољну политику нуклеарне суперсиле и утичу на судбине милиона.

Није ни чудо што је Трампу речено: „Ако не спасеш Израел - цела Америка ће пропасти!“ За протестантског фундаменталисту, ово није фигуративно изражавање већ буквални сценарио за Апокалипсу.

Заиста, да ли се спољна политика САД пише не у Стејт департменту, већ у сјајним брошурама „хришћанских циониста“?

Превод и обрада: „Борба за Веру“

https://zavtra.ru/blogs/donal_d_tramp