Једног Великог поста, у манастиру је живео један стари монах. Био је строг према себи: скоро ништа није јео, много се молио и једва је говорио. Браћа су га поштовала, па чак и мало плашили — чинило се да је скоро свет.

„А у истом том манастиру живео је други — млади послушник. Неспретни, расејани, често је грешио. Заборављао би да прочита своје молитвено правило, губио се у мислима током службе или испуштао нешто у кухињи.

Старац би га понекад тужно гледао: „Какав је он монах...“

 А онда једне ноћи, усред поста, старац се молио у својој келији. Молио се дуго и усрдно, као и увек.

И одједном — као да му се нешто невидљиво открило.

 Видео је... Анђела како стоји не поред њега, већ у келији тог истог немарног послушника.

Старац се зачудио.

Послушник се у том тренутку није молио.

Седео је на свом кревету, погнуте главе, и тихо говорио: „Господе... Опет сам све побркао.“ Опет сам био расејан... Опет сам био лењ... Нисам чак ни достојан да се зовем Твој. Али... ако је могуће... немој ме сасвим отерати. Ипак ћу доћи к Теби... чак и ако..." Пузећи... И почео је да плаче.

А Анђео је стајао поред њега — тако пажљиво, тако тихо, као да се плаши да уплаши ово покајање.

 Старац је то видео — и срце му је уздрхтало. Схватио је да су сви његови строги аскетски трудови само пола пута. А друга половина је скрушено срце које се не оправдава, не сматра себе исправним, већ пада пред Богом и говори: „Ја сам лош... али Ти си добар.“

Сутрадан, сам старац је пришао овом послушнику... и поклонио му се пред ноге.

Уплашио се: „Оче, шта то радиш?!“

 Старац је рекао: „Опрости ми.“

Мислио сам да знам пут до Бога... а ти — ти већ њиме идеш.“

Кажу да се старац од тада променио. Постао је мекши, тиши... и чешће је плакао током молитве.

Јер током Великог поста Бог не тражи јаке, већ оне који знају да плачу за себе... И управо такве људе уздиже изнад свих осталих.“