Увод "Борбе за веру":

+ + +

Масовно клање стоке фармера у неколико региона Русије, већ опустошених олујом, изазвало је бројне коментаре.

Чули смо спекулације о погрешној вакцинацији или несрећи у тајној лабораторији за биолошко оружје. Ова теорија је вероватна, али је мало вероватно да ће бити тачна.

 Одмах се поставља једноставно питање: зашто онда кољу само стоку фармера, остављајући велика пољопривредна газдинства на миру?

 У међувремену, колеге из РИА Каћуше објавиле су информације о плановима владе да створи још веће нове сточарске комплексе, купујући хиљаде грла стоке из иностранства.

Питање ко је крив могло би се опширно истраживати.

За оне који проучавају историју Револуције и постреволуционарни период, основни, такорећи, метафизички узрок онога што се дешава је сасвим очигледан. То је МРЖЊА ПРЕМА СЕЉАШТВУ.

То је оно што данашњи „укрупнитељи“ имају заједничко са бесним бољшевичким фанатицима из 1920-их и 1930-их.

Сада је јасно (постоје неке веома компетентне студије о овоме; видети, на пример, Кузњецовског, „Стаљин: Како је било“) да озлоглашена колективизација није имала апсолутно никакво економско оправдање. Продаја житарица није била од користи као извор валуте толико неопходне за плаћање страних инжењера који су надгледали стварање совјетске индустрије, далеко инфериорне у односу на домаће кредите, нафту и нафтне деривате, дрво, пљачку Ермитажа и других музеја, и тако даље. Али банда Политбироа је очајнички морала да сломи кичму овим интерно веома слободним и независним власницима имовине. Присуство таквих људи у земљи није било ни на који начин компатибилно са жељом за потпуном контролом над свима. А без тога, какав је то социјализам?

 И не треба мислити да је бољшевичка банда била потпуно независна у својим акцијама. Иза ње се надвијала гвоздена, немилосрдна воља глобалне закулисе – дубоке државе тог времена – која их је довела на власт, пре свега кроз њену финансијску подршку.

Данас имамо следећу „верзију“ истог процеса, која је, како су неки већ истакли, потпуно глобалне природе.

Људи не би требало да живе на својој земљи, у приватним кућама.

Све треба потерати у велике градове, ове релативно удобне (у поређењу са комунистичким логорима и колхозима) резервате.

А унутар њих, све и свако треба да буде потпуно дигитализовано, тако да нико не може да избегне тоталну контролу.

Упркос свом значају, економија је овде и даље споредна.

Данашње власти имају на располагању алате које бољшевичка секта није имала — дигитална средства „контроле и рачуноводства“.

Лењин би им завидео у паклу!

Управо је мржња према чак и релативно слободним обичним људима који живе на својој земљи у сржи свега.

Ови несрећни пољопривредници, смрвљени тешким животом, којима је крава понекад једини извор хране, наравно, прилично су далеко од оних руских сељака из прошлости, о чијој је унутрашњој слободи и самопоштовању Пушкин писао у свом „Путовању из Москве у Санкт Петербург“, убедљиво оповргавајући масонску клевету против руског живота коју је изнео озлоглашени Радишчев. (Царица Катарина га је назвала „бунтовником горим од Пугачова.“)

 Али чак и најмањи наговештај оживљавања нормалног руског живота и, што је најважније, руског духа, плаши садашње владаре до смрти, до дрхтања у коленима.

То је далеко страшније од било каквих спољних опасности.

Јер слободног Руса, посебно оног са имовином, веома је тешко преварити и натерати у своје канџе.

А без обмане и насиља, светковине „елитног“ живота би могле врло лако да се заврше.