Увод

У суботу 23. марта 2026. године, у крипти Саборног храма у Подгорици, пред многобројним црквеним великодостојницима и потпредседником владе Црне Горе, епископ пожаревачки Игњатије Мидић одржао је предавање под називом "Хришћанско учење о постојању садржано у Символу вере".

Српски народ дубоко заглибљен у своју обезбоженост, галами кроз остатке своје хришћанске вере о неком "Светосављу", доживљавајући врхунац националног идентитета кроз долазак у цркву о великим празницима, док му се интелигенција бави политичким сплеткама и јури материјалну добит у времену за које тврди да је новац. Само да се нешто ућари, јер у безумљу је то циљ људског живота.

За то време дипломирана јерархија вуче га још дубље у блато и муљ, разарајући и оно мало православног и светосавског што је сачувано међу простим боготражитељима. Играјући своју улогу као у позоришту, гордо глуми не остављајући добра плода иза себе и разноразним радозналим чаврљањима са светском сујетом увлачи српску лађу спасења у осуђена и још неосуђена лажна учења.

До сад је то чинила у заклону богословских школа и кроз себи уподобљено свештенство и "туристичко монаштво", а одскоро и јавно, чак и кроз посланице верном народу као једнодушно веровање свих српских архијереја.

Доста Боже! Поштеди остатак!

На посном пировању пијани Срби траже Христа кроз дувански дим. Кад се посни принос захукта буде ту и нечег озбиљнијег и актуелнијег. Блуд својом тамом зацрњује све ово, и нас, и многе, лажући да се од његове таме ништа не види. Важно да је трпеза посна. Ако, нема то никакве везе! Довикују учитељи. Само будите с нама у клубу. Све може!

Овакву ситуацију "без везе", за коју многи мисле да је вера хришћанска, најбоље је описао један од ових учитеља и то само гестикулацијом, без речи. Поздрав при доласку, кађење, исплата и поздрав на испраћају. Само, ово описује и занатлијски однос свештенства према народу. Јер као да је њихова једина мисија у цркви да прехране своју породицу одрађујући научени занат. О наклапањима наших дипломираних догматичара ко ће да упозорава?

Ово Игњатијево излагање је само још једно у низу лажних учења лажних учитеља.

О чему говори онај без чије сагласности нема српских богослова и свештеника већ неколико генерација уназад?

Игњатије:

„С друге стране, први човек – Адам је одбио да сарађује у остварењу заједнице са Богом што је имало за последицу то да је створена пророда остала смртна као и Адам.

Овде то посебно наглашавам „остала смртна“. Она је „остала“ зато што је већ као створена била смртна. Није Бог увео смрт у творевину тиме што је казнио човека смрћу. Бог је створио човека ни из чега и замислио је да тај човек оствари заједницу са њим и да тако живи вечно. Кад је Адам одбио, он је остао смртан.

Ти теолози говоре да је у почетку било савршенство, па је човек отпао од савршенства, не знам ни ја, па га је Бог казнио, па не знам... се вратио... Овде се види да није било у почетку никаквог савршенства, него је то било тако, дакле, на крају...

Ми често заборављамо да кажемо народу да је читав проблем човек и читаве творевине смрт. Причамо бајке. Причамо о неким етичким нормама, испуњавањем овога или онога, ништа од тога не може бити ако смрт не буде укинута. А смрт може да буде укинута једино у заједници са Богом. И то нам је дато у Литургији – причешћу. Јер, да нема смрти, не би било никаквог греха, ништа. Смрт је узрок свих наших посртања и падања, зато што човек се бори против смрти свим средствима...“

Цео видео предавања може се погледати на следећем линку:

 https://www.youtube.com/w

ОДГОВОР „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“:

О БОГОСЛОВСКОМ РАЗУМЕВАЊУ СМРТИ, ГРЕХА И ПРВОБИТНОГ СТАЊА ЧОВЕКА

- Критички осврт на јеретичко учење епископа Игњатија -

1. УВОД

Питање односа између греха и смрти, као и карактера првобитног стања човека, представља једно од темељних питања православне антропологије и сотириологије. У појединим савременим богословским излагањима, чији је творац покојни (титуларни) митрополит пергамски Јован Зизиулас, а главни афирматор у Београдског патријаршији већ поменути Игњатије Мидић, јавља се тенденција да се смрт постави као примарни проблем људске егзистенције, па чак и као узрок греха, уз тврдњу да је човек створен као већ смртан. Овакве тезе захтевају озбиљну богословску анализу у светлу Светог Писма, Светог Предања и канонског предања Цркве. Трудили смо се да ову анализу изложимо што јасније и прегледније.

2. Библијско сведочанство о смрти и греху

Свето Писмо јасно учи да смрт није првобитно стање човека, већ последица пада:

„А од дрвета познања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш“

(Пост 2,17).

Ова заповест показује да смрт није дата као нужно стање, већ као последица непослушности.

Апостол Павле још јасније формулише:

„Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт пређе на све људе“

(Рим 5,12).

Дакле:

1. грех је узрок

1. смрт је последица

Овај поредак је темељан и не може се обрнути без нарушавања целокупне хришћанске антропологије.

3. Светоотачко учење о природи човека

3.1. Створеност и потенцијална смртност

Свети Атанасије Велики учи:

„Човек, створен из небића, по природи је био подложан распадљивости; али је благодаћу учешћа у Логосу могао остати у непропадљивости“

(О оваплоћењу, 4)

Овде је кључно разликовање:

1. по природи (као створен) човек је променљив

1. по благодати може бити бесмртан

Свети Јован Дамаскин каже:

„Бог створи човека безгрешним и слободним, способним да напредује у добру“

(Тачно изложење православне вере, II, 12)

3.2. Првобитно стање човека

Свети Иринеј Лионски наглашава:

1. „Човек је био млад, не савршен, али способан за савршенство“

То значи:

1. није био у коначној пуноћи

1. али је био у заједници са Богом

1. без смрти као искуства

Свето Писмо потврђује:

„И виде Бог све што је створио, и гле, добро беше веома“ (Пост 1,31)

Ово „веома добро“ искључује схватање да је смрт била нормално стање творевине.

4. Смрт као последица отпадања од Бога

Свети Атанасије јасно формулише:

„Одступивши од размишљања о Богу, људи су се окренули ка себи и пали у распадљивост и смрт“

По светоотачком учењу, није Божија казна него плод и исход Адамовог греха. Термин „смрт” користи се за означавање човековог отпадања и разлучења од Бога у којем је истински живот. На тај начин свако ко отпадне од живота, од Бога, слаби и умире.

У том смислу је, као што наглашава Свети Григорије Палама, „први који је поднео то слабљење био Сатана, кога је Бог праведно напустио због његове непослушности”. „Ослабљени ђаво  је и на човека пренео слабост јер је човек послушао његов савет, постао непослушан Богу и изгубио Његову благодат” (Григорије Палама, 16. омилија - на грчком).

Свети Максим Исповедник би рекао да, када говоримо о смрти, ми углавном мислимо на разлучење од Бога. То разлучење се дешава кроз грех, тако да је грех средиште смрти. Како човек није послушао Божију заповест и како је отпао од Бога, „нужно је уследила и телесна смрт” (Добротољубље, 2. том).

Свети Јован Дамаскин наглашава да човек у целини потиче од Бога, али да исквареност и њена последица, а то је смрт, долазе од нашег сопственог зла. „Управо је кроз човека, односно кроз Адамов преступ, смрт дошла заједно са другим казнама”.

Свети Григорије Палама изражава се веома описно и са чудесном прецизношћу. Када је Ева чула савет лукавог ђавола, „видела је, патила, јела, умрла, привукла човека и добила друга и у окушању и у паду” (40. омилија).

Свети Макарије Египатски нам то саопштава на карактеристичан начин: „Ми ипак не кажемо да је он био у потпуности изгубљен, да је био удаљен из живота и умро. Он је умро у погледу свог односа према Богу, иако по својој природи он још увек живи” (12. омилија).

Смрт је, дакле:

1. не биолошка нужност сама по себи

1. већ онтолошка последица одвајања од извора живота

Свети Максим Исповедник додаје:

1. „Грех је добровољно кретање природе против њеног логоса“

Из овога следи:

1. грех је слободни акт

1. смрт је последица тог акта

4.1 САБОРСКИ ОСУЂЕНА ЈЕРЕС И АНАТЕМИСАНИ ЈЕРЕТИЦИ

Погледајмо поново, већ добро познату, изјаву епископа Игњатија, коју, као што смо већ рекли, исповеда и цео Сабор:

„Први човек – Адам је одбио да сарађује у остварењу заједнице са Богом што је имало за последицу то да је створена пророда остала смртна као и Адам“.

Помесни картагински сабор, који је одржан 419. године, осуђује ово учење као јерес и анатемише (проклиње) оне који је заступају:

„Који каже, да је први човек, Адам, створен смртним, тако да, сагрешио он, или не сагрешио, морао је опет умрети телом, то јест, изићи из тела, не ради казне за грех, него услед природне неопходности, нека је анатема".

Нагласак на „саборски осуђена јерес“ је врло битан, јер по 15. правилу Прво-другог цариградског сабора, одржаног 861. године, дозвољен је прекид општења са клириком који проповеда јерес:

"А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“

(наш текст о помињању епископа на Литургији и прекиду општења може се прочитати на следећем линку:

https://borbazaveru.info/cont)

5. Критичка анализа Игњатијеве тезе: „смрт је узрок греха“

Тврдња да „да нема смрти, не би било греха“ није у складу са православним учењем.

Проблеми ове тезе:

1. Историјски – Адам је сагрешио пре него што је умро

1. Антрополошки – грех се своди на психолошку реакцију страха

1. Богословски – укида се слобода као извор пада

Свети Максим Исповедник наглашава да је корен греха у:

1. „злоупотреби слободе“

1. а не у биолошкој условљености.

6. Канонско сведочанство Цркве

Картагински сабор (418. године), у борби против пелагијанства, утврђује:

„Ако ко каже да Адамов грех није нанео штету његовим потомцима, нека буде анатема“

Овде се потврђује:

1. реалност пада

1. реалност последица (укључујући смрт)

Такође:

„Смрт није природна човеку, него последица греха“

(саборска и светоотачка традиција)

7. Опасности редукције смрти на „основни проблем“

Новотарска тенденција да се смрт прогласи за једини или главни проблем доводи до:

1. потискивања појма греха

1. моралног релативизма (зато Игњатије учи да су Божије заповести променљиве и да се морал мења)

1. редукције спасења на „биолошко преживљавање“

Међутим, православна вера учи да Христос спасава човека:

1. од греха

1. од смрти

1. од ђавола

1. као јединствене стварности пада.

8. Евхаристијска перспектива – исправно разумевање

Истина је да се живот дарује у заједници са Богом, нарочито у Евхаристији.

Али:

1. Евхаристија није „замена за антропологију“

1. нити поништава истину о паду

Она је:

1. лек бесмртности (св. Игњатије Богоносац)

1. али управо зато што је човек пао, а не зато што је створен као већ смртан у пуном смислу.

9. Закључак

Православно учење може се сажети у неколико кључних тачака:

1. Бог није створио смрт као природно стање човека

1. Човек је створен из небића, али за бесмртност у заједници са Богом

1. Грех је слободни чин отпадања од Бога

1. Смрт је последица греха, а не његов узрок

1. Христос побеђује и грех и смрт

Свако учење које:

1. помера узрок греха са слободе на смрт

1. релативизује пад

1. или смрт представља као првобитно стање

1. одступа од светоотачког и канонског предања Цркве.

10. Завршна напомена

Очување равнотеже између:

1. онтологије (смрт, живот)

1. и етике (грех, врлина)

јесте суштински задатак православног богословља. Само у том јединству могуће је правилно разумети дело спасења и значај оваплоћења Логоса.

Слава Богу за све.

Наставиће се...