Патријарх Павле у књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“ пише „Но поред овог посредног закључивања, постоје и директни прописи да се у остале среде и петке све до Духова држи пост, истина ублажен, али пост. Тако црквенословенски Типик прописује: „у среде и петке целе Педесетнице уље и вино, сем среде Преполовљења и среде оданија Пасхе.

У та два дана разрешава се на рибу и вино“.[2] Исто овако прописује и наша стара србуља, Псалтир Винценца Вуковића, штампан у Млецима 1546. године: „А у среде и петке у свој Педесетници само уље и вино“ (разрешава се).“.  Такође је и одговор вјештачке интелигенције јасан и изричит да се у сриједу преполовљења не мрси, него се разрјешује на рибу и вино.

Зашто је потребан овај увод када све православне цркве, Срби, Руси, Грузијци, Јерусалим, Буагри, Румуни, Света Гора, сви одреда, па чак и несретни Грци који су пали у Унију поштују сриједу Преполовљења и не мрсе тај дан. Зашто када у календару СПЦ није наведена та сриједа као трапава – мрсна? Зато, што вјеровали или не постоји епископија у којој је надлежни епископ наложио да се Ћурћевдан, који ове године пада у сриједу преполовљења мрси. И та епископија је митрополија Црногорско-Приморска. Што би рекао Живко Николић „Чудо невиђено“. У сред Великог поста, као да нам није мало искушења што их имамо, свештеници су почели да обавјештавају славаре да је ове године Ђурђевдан мрсан. То обавештење је варирало од наредбодавног „да се ове године обавезно мрси“, до прагматчног „ко хоће да мрси нек мрси, а ко хоће да пости нек пости“, али са напоменом да су у митрополији сви јединственог мишљења да овај Ђурђевдан треба да буде мрсан. За не вјеровати. Да ли је могуће да један рачунарски бот као што је вјештачка интелигенција има више знања о правилу поста него сви свештеници митрополије Црногорско-Приморске заједно са епископом на челу? Да ли је могуће да су сви заједно пристали да наруше пост и постану расколници у односу на остатак Цркве?

Одговор на ово питање треба тражити раније, још 2015те године, када је Ђурђевдан такође пао у сриједу Преполовљења, и када је тадашњи митрополит Амфилохије, наложио да се тај Ђурђевдан мрси. Ко год познаје живот и (не)дјело покојног митрополита јасно му је да га је цијели живот провео у упорном и лукавом „завођењу Срба за Голеш планину.“ Навођење свих његових недјела би тражило посебну и озбиљну студију, али овдје само да скренем пажњу да се он својски трудио да одвоји митрополију црногорску од СПЦ. У том смислу треба гледати његову подршку Милу Ђукановићу на првим предсједничким изборима које је већ био изгубио од Момира Булатовића, док се Амфилохије није умешао пред други круг гласања и донио превагу, његову прећутну подршку независности Црне Горе, када је громогласно ћутао пред референдум, његово уклањање префикса „српска“ са свих печата црквених општина СПЦ у Црној Гори, позивање свих вјерних у Црној Гори да се на попису не пишу као вјерници СПЦ, него као вјерници Православне цркве, формирање нечега што се звало Православна црква у Црној Гори... У том смислу треба гледати и овај мрс на Ђурђевдан који пада у сриједу Преполовљења. Јер Ђурђевдан је најчешћа слава у Срба, у смислу да га једни славе, а други иду на славу. Тим ферманом је или довео Србе у преступ да мрсе када је пост, или је посвађао кумове, пријатеље, родбину ако су једни одлучили да крше пост, а други им нису могли доћи на славу јер посте. Циљ је наравно био даља подјела српског народа, као да нам је мало подијела, и удаљавање Срба од благодати Божије. Мислим да је покушавао али није скроз у томе успио, јер су Литије у Црној Гори показале да су Срби ипак жилавији нег што се надао.

На жалост и данас се наставља путем којим је он кренуо, док нас са зидова цркве гледа његов лик са ореолом. Нико славарима није рекао да се у Београдској патријаршији пости, барем из мог разговора са њима, они су у убјеђењу да читава СПЦ мрси. Али незнање нас не ослобађа од гријеха. Иронија је у томе што се наша Црква назива Светосавском. Да ли се ико од тих свештеника барем на тренутак упитао што би им Свети Сава рекао за ово што раде.

На слици је фреска са ликом Амфилохија Радовића у цркви Светог Теодора Ушакова, Херцег Нови.