Десило се то 28. априла 2005. године. Довела је Олгу у Средњеуралски манастир њена мајка јер је девојка имала рак мозга и отпустили су је из Онколошког центра у Јекатеринбургу, рекавши јој да је безнадежна. Тада она није могла сама ни да стоји на ногама, и зато ју је мајка придржавала с леђа.

А њена рођена бака је већ шила погребну одећу за њу али посао јој, из неког разлога, није ишао глатко. Жена се и даље чудила: зашто јој не иде тако једноставно шивење? И тек кроз годину дана свима је постало јасно да је шивење било непотребно: она којој је била намењена ова погребна одећа, суђено је било да пређе у вечност у Великој Схими, због чега јој је и била дата ова изузетна година...

Када је Олга стигла у манастир, њу су довели је код оца Сергија (Романов), духовника и градитеља манастирске обитељи, и он јој је рекао:

 „Ако хоћеш да живиш, онда остани у нашем манастиру.“

   И она му је поверовала и остала. Болест је била праћена страшним главобољама, и практично није могла да једе. Али буквално од првих дана живота у манастиру Олга је постепено почела не само да једе, него и да се самостално креће.

   Касније је говорила сестрама да, када је студирала на Магнитогорском универзитету и када су јој саопштили страшну дијагнозу, њена прва помисао, која се тада родила, је била: значи, идем у манастир. Зашто је било тако ни сама није знала али је била веома изненађена. И онда, када су је довели код оца Сергија, и он јој је предложио да остане и живи у манастиру, сетила се те своје мисли и одмах се сагласила.

  После се код Олге појавила другачија жеља: ако се излечи потпуно онда ће остати у манастиру до краја преосталог живота. За то је и молила сада, у својим усрдним молитвама, Мајку Божију дајући јој завет. На крају крајева и овај манастир, који је за девојку постао уточиште у њеним тешким данима, био је посвећен Мајци Божијој.

   Рекавши о томе оцу Сергију, чула је одговор:

„Дете моје, ти мораш схватити колико су озбиљне ствари које си рекла Богородици. То је, на крају крајева, завет и он се мора испунити.“

   А даље је произашло оно што се назива чудом исцељења. Девојка са страшном дијагнозом, којом су јој лекари потписали пресуду а затим је послали кући да умре, исцељена је у манастиру у потпуности.

  Још недавно, она је прешла праг ове обитељи са тумором на мозгу који јој је притискао лево око толико да се проширило на чело, остављајући застрашујућу квргу. Сада се, међутим, све изједначило - чело јој је постало апсолутно равно а око јој се отварало.

   Она је била оличење тишине, женствености и покоја, сећају се сестре. Нико никада није чуо да је роптала или подизала глас на некога. Како то често бива да болесна особа изгуби живце од свога бола - свака непажња може дубоко повредити друге људе. Олга, међутим, никада ни на кога, без обзира на то колико је њој било болно, није подигла глас и за све време, које је проживела у манастиру, ниједном се није посвађала ни са ким.

Када се Олга коначно излечила, њене другарице из разреда и пријатељице су почеле да јој говоре о томе како је она још увек млада и симпатична, да прво треба да заврши студије, оснује породицу а тек после, временом, поново да се врати у манастир. И девојка је почела да се приклања тим мислима, а затим је дошла оцу Сергију и признала све. И тада су је подсетили да је она дала завет а то је веома озбиљна ствар.

„Хајде само да се помолимо“, предложио је духовник, „и упитамо Мајку Божију: како Она хоће, којим путем треба да идеш.“

Тако су се они помолили заједно и, после неког времена, тумор је почео да расте невероватном брзином, буквално пред њиховим очима. Али, што је зачуђујуће, управо у то време Олга је почела веома брзо да узраста духовно. Она је прихватила свој крст, код ње није било никаквог роптања. Схватила је да јој је болест дата од Бога ради њеног сопственог спасења. И ако би се вратила у свет онда би се, највероватније, догодило нешто од чега би могла да погине њена душа. Прихвативши своју болест, она је пристала да носи свој крст без роптања.

  Након што је наречена именом Јевдокија њу су постригли у монахињу. Тада се још увек могла кретати, па је зато постриг обављен у цркви. Она, што се и очекивало, пала је ничице на тепих уз Исусову молитву, јер јој је ходати самој било тешко и њу су придржавале, са обе стране, мати Варвара и благочинаја (духовно лице чија је дужност да надгледа одржавање спољашњег реда и моралног понашања манастирског братства и сестринства или помоћника епископа, који обавља административне послове у вези са више цркава са њиховим парохијама), такође Варвара, будућа игуманија манастира.

   Прошло је још немного времена и она је почела да благодари: за тај крст, за болест дату јој Богом. То је било тако задивљујуће!

„Ја сам тако благодарна Богу“, говорила је монахиња Нина (Кригина), „што сам имала прилику да ово видим сопственим очима. Једном сам је посетила у њеној келији а то је било непосредно пре њеног пострига у Велику схиму.“

Пострижена је у предвечерје Благовести, када је постало јасно да мора отићи к Богу - толико брзо се развијала њена болест. Али управо је та благодарност у болести побудила оца Сергија да се обрати владици са молбом о постригу у Велику схиму, ове двадесетогодишње монахиње. И управо пре овог догађаја, отишла сам к њој у келију. Много људи је долазило код ње, али не тако да је узнемиравају већ да би провели макар мало времена са њом. Често су ових неколико минута проведених са њом - и то је задивљујуће - давали снагу особи која је управо дошла у ту келију. Јер је постојао осећај светлости која је извирала изнутра.

И тако сам јој пришла и ја, и питала како се осећа. У том тренутку је имала јаке главобоље, због чега су је ставили на инфузију против болова. Причешћивали су је сваког дана и она је издржавала од причешћа до причешћа. Али када је бол постао неподношљив, она је тражила и ставили су јој инфузију са средством против болова. Сећам се да је било непосредно пре саме ноћи. Дакле, када сам је питала како се осећа она је одговорила:

„Како сам срећна!“

  Мени се учинило да сам погрешно чула, па сам се нагнула према њој и питала је: „Шта си рекла?“

И поново сам чула одговор: „Како сам срећна!“

И било је у томе толико тихе радости! Сећам се да сам говорила са њом тада о вечности, и то потпуно спокојно. Она се није бојала смрти. Ја сам сведок: када је ушао отац Сергије, прекрстила је дланове и обратила се к њему речима: „Оче, благословите ме да умрем!“

А он, смешећи се, одговорио јој је: „Па, схимонахињо Ана, ако сви умру, ко ће се молити? Хајде, још ћемо поживети!“

После неког времена, она поново смирено замоли: „Оче, благословите ме да умрем! Ја тамо хоћу.“

И показује нагоре. Кревет у ћелији је био на спрат, па је он сада покушао да се нашали:

„А где тамо? Наша Ирина из хора је горе.“

А она му рече:

- Не, нећу на други спрат, ја код Богородице хоћу, ја к Богу хоћу!

И све је било тако тихо, тако радосно! Као да човек пружа руку својим вољенима, онима које толико воли, толико му недостају да више нема снаге да буде без њих, далеко од њих... Гледала сам их и помислила: „Да ли се ово заиста дешава у мом животу?“ Не у некаквим књигама, већ баш овде, заиста, баш поред мене, баш сада... И још сам видела да је то могуће: када тело пати, болесно је, умире пред вашим очима а душа — она се радује! И то је могуће када човек има само двадесет година! Када постоји благодарење Богу за крст, који је Он дао, кроз ту захвалност се излива благодат и срце се радује. Како се испоставило касније, она је ипак добила благослов од оца Сергија, и обоје су се помолили Пресветој Богородици, а онда — како Пречиста одреди...

Мирно је отишла ка Господу 21. априла 2006. године, током Страсне седмице, на Велики Петак, истог часа када је Господ разапет висио на Крсту, али Га је душа већ напустила.

Сахрањена је на Васкрс, уз речи Васкршње радости, а отац Сергије је узвикнуо:

Христос Воскресе! Схимнице Ана, Христос Воскресе!

И код свих, који су били на њеној сахрани, био је осећај такве радости, такве светлости!

Монах Давид је долазио у манастир неко време пре њене мирне кончине, и када је са оцем Сергијем ушао у њену келију, био је потресен осећањем те силе која се „у немоћи показује“ код ове двадесетогодишње девојке. Дуго и озбиљно ју је гледао, и тада га је она (још не схимница, већ само монахиња) упитала:

„Зашто ме гледате тако озбиљно?“

  И чула је:

„Просто, размишљам, како да ти помогнем.“

Она је одговорила монаху:

„Али, код мене је све добро!“

И тада је он истрчао у ходник и бризнуо у плач. Онда је рекао:

„Замолићу на Светој Гори атонској да се моле за њу.“

Када је отишла у вечност, позвали су са Атона и рекли да је тројици старца на Светој Гори било откривено да је њена душа прошла без икаквих митарстава. И да је она веома светла и налази се поред Престола Божјег. Такође су честитали манастиру на томе што је таква душа одавде отишла у вечност.

За њено недуго време које јој је Господ доделио, испила је и чашу туге и чашу милости Божје, са захвалношћу прихватајући све од Бога.

Монахиня Нина (Крыгина)

Превод и приређивање: "Борба за веру"