Архиепископ Аверкије Таушев:

Да ли су термини „хришћанин“ и „православан“ исправни за наше време?

До недавно концепти и изрази „хришћанин“ и „православан“ били су недвосмислени и значајни. Сада, међутим, живимо у временима тако страшним, тако испуњеним лажима и обманама, да такви концепти и изрази више не преносе оно што је значајно када се користе без даљег појашњења. Они не одражавају суштину ствари, већ су постали мало више од обмањујућих етикета.

Многа друштва и организације сада себе називају „хришћанским“, иако у њима нема ничег хришћанског, како већ увелико одбацују главну догму Хришћанства – Божанство нашег Господа Исуса Христа, као што то чине и неке од најновијих секти, којима је сам дух истинског Хришћанства, који тако природно и логично произилази из учења Јеванђеља, генерално прилично стран.

У последње време, термин „православан“ је такође у великој мери престао да изражава оно што би требало, јер чак и они који су заправо отпали од истинског Православља и постали издајници православне вере и Цркве настављају да себе називају „православнима“. Такви су сви новотарци, који одбацују истински дух Православља, то су сви они који су кренули путем општења са непријатељима Православља, који пропагирају заједничку молитву, па чак и литургијско причешће са онима који не припадају Светој Православној Цркви.

Такви су „обновљеници“¹ и савремени „неообновљеници“, „неоправославци“ (како се неки од њих отворено називају!), који галаме о томе колико је неопходно „обновити Православну Цркву“, о некој врсти „реформи у Православљу“, које је наводно „застало у развоју“ и које је себе „умртвило“. Они се концентришу на таквим стварима уместо да усмере своју молитвену пажњу на истински и суштинску обнову сопствених душа и темељну реформу сопствене грешне природе са њеним страстима и жељама. Они упорно проглашавају јединство са јеретицима, са неправославнима, па чак и са нехришћанима. Они проглашавају „јединство свих“, али без јединства духа и истине, које једино такво јединство чини могућим.

Такви су, на пример, у наше време Васељенски патријарси Цариграда, који су у прошлости признавали „Живу Цркву“ у Совјетској Русији као легитимну Цркву, а сада признају папу Римског као „главу целе Хришћанске Цркве“, па чак и пружају Свету причест католицима, а да се они претходно нису сјединили са Светом Православном Црквом. Такви су сви они који активно учествују у такозваном екуменистичком покрету, који тако очигледно тежи да створи неку врсту нове псеудоцркве од свих деноминација које сада постоје.

Такви су и многи други који нису у потпуности верни нашем Господу и Спаситељу и Његовој Светој Цркви, већ служе Његовим злобним непријатељима или им угађају на овај или онај начин помажући им да остваре своје антихришћанске циљеве у свету који се окренуо од Бога. Ко ће се усудити да нам ускрати наше законско право да не признамо такве људе као православне, чак и ако они истрајно користе то име и носе разне високе чинове и титуле? Из црквене историје знамо да је било не мало јеретика па чак и јересијараха високог ранга које је Васељенска Црква јавно осудила и сменила са својих дужности. Али шта видимо данас?

Ово је, нажалост, доба неограничених уступака и лукаве сарадње, када чак и најскандалознији јеретички поступци или изјаве готово никога не узнемиравају.

Веома мало ко реагује на ово очигледно отпадништво од Православља како би требало, а што се тиче осуде ових нових јеретика и отпадника – нема смисла ни размишљати о томе.

Данас је све дозвољено свима и ништа није забрањено никоме, осим у случајевима када је неко лично повређен, увређен или прозван када се укаже на његову сопствену глупост (екумениста – прев.).

Ох, у таквим случајевима, то је неопростиво! Тада се појављују претње, засноване на тим заборављеним канонима, који су иначе „застарели, превазиђени и неприхватљиви“ у нашем напредном, прогресивном добу! Ово је врста моралног распада, праве духовне наказе, са којом се суочавамо. Истина се лако игнорише и дрско крши, док зло, олако, слави своју тријумфалну победу и усхићено се руга истини коју је срушило и згазило. 

Да ли је могуће умирити своју савест са овом савременом ситуацијом? Могу ли се затворити очи пред свим тим лажима и обманама и мирно се понашати као да се ништа лоше не догађа? Само појединци чија је савест спаљена или потпуно умртвљена могу то да ураде!

Зато је више него чудно чути неке, који себе сматрају за православне, како Руску Заграничну Цркву називају „староверском“,„расколничком“, „ретроградном“, „застарелом“ и тако даље, једноставно зато што ми не идемо у корак са овим временима и не усућујемо се да  одступимо ни у чему од Христовог Јеванђеља и изворног учења Свете Цркве, и стога сматрамо обавезом наше савести да осудимо ово јасно и очигледно зло савременог живота, које је већ продрло у Цркву.  

У ствари, нисмо ми расколници, већ сви они који следе дух овог времена и тим чином се одвајају од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, отпадајући од Апостолске вере, од вере Отаца, од православне вере, која је утврдила целу Васељену. Ови људи очигледно скачу преко литице отпадништва - у понор пропасти, заједно са целим савременим светом, закопавајући себе у свом отпадништву од животворног Бога.

Чујете ли богонадахнуте речи Апостола, ви модернисти, који покушавате да искривите Христово Јеванђеље и тако олако и ревносно се „прилагођавате духу овога света“, злом и заводљивом какав јесте? Спремно прихватамо вашу оптужбу да смо „староверци“, сматрајући то почашћу нашем традиционализму; али како се ваша хришћанска савест носи са вашим иновацијама (новотаријама), које у суштини руше древну, истинску веру и Христову непроменљиву Цркву?

Зар није Апостол упозорио све хришћане: „Не уподобљавајте се овом свету, него се преобразите обновљењем ума свога, да бисте могли да спознате шта је добра, угодна и савршена воља Божија“?² Ми смо „староверци“, али нисмо расколници, јер се никада нисмо одвојили од истинске Цркве Христове. Ми смо у јединству са нашом Главом, Христом Спаситељем, са Његовим Светим Ученицима и Апостолима, са Апостолским Оцима, са великим Оцима и Учитељима Цркве, и са великим светионицима и стубовима вере и побожности наше Отаџбине, Свете Русије.

Али ви сте у заједници са неком врстом верских иноватора (новотараца), самозваних учитеља, које свуда тако безаконо и тврдоглаво рекламирате, омаловажавајући, а понекад чак и усуђујући се да критикујете истинска светила наше Свете Цркве, који су угодили Богу и били прослављени многобројним аскетским подвизима побожности и чудима током њене двохиљадугодишње историје.

Када је то случај, ко је од нас заиста расколник? Наравно, то нису они у духу традиционалног Православља, већ они који су отпали од истинске Христове вере и одбацили истински дух хришћанске побожности, чак и сви савремени патријарси, који су изменили наше вековно, Светоотачко Православље, могу бити на страни ових других, као и већина савремених, такозваних Хришћана.

Заиста, Христос Спаситељ није обећао вечно спасење већини, већ га је, напротив, обећао свом „малом стаду“, које ће му остати верно до краја, у дан Његовог Славног и Страшног Другог Доласка, када ће доћи „да суди живима и мртвима“. „Не бој се, мало стадо“, рекао је, осликавајући застрашујућу слику последњих времена отпадништва од Бога и прогона вере пред нашим умним очима, „Јер је вашем Оцу воља да вам да Царство“.³

Зато нас све што смо горе рекли подстиче да преиспитамо терминологију која је до сада била прихватана. У нашем времену није довољно рећи само „хришћанин“ – сада је неопходно то појаснити квалификацијом и рећи „истински хришћанин“. Слично томе, није довољно рећи „православан“ – битно је нагласити да се не мисли на новотарског модернистичког „православца“, већ на истински православног.

Сви истински зилоти (ревнитељи) истинске вере, служећи једино Христу Спаситељу, већ су почели то да чине, како они у нашој Отаџбини, поробљеној од свирепих непријатеља Божјих, где зилоти одлазе у катакомбе попут древних Хришћана, тако и у Грчкој, нашем братском народу, где „старокалендарци“ не само да одбијају да прихвате нови календар, већ и одбацују све новотарије било које врсте. Они имају посебно поштовање према заштитнику Светог Православља, Светом Марку, митрополиту Ефеском, захваљујући чијој непоколебљивости је пропала нечестива унија у Фиренци са папским Римом 1439. године. Вредно је напоменути да су и Катакомбна Црква у поменутом СССР-у, такозвани „Тихоновци“, и Грчки старокалендарци, између којих готово да не може бити комуникације, почели да се називају „истинским православним хришћанима“.

 У нашем чврстом ставу за истинску веру и Цркву, неопходно је да избегавамо све лично – гордост и самоуздизање – што неизбежно води до нових грешака, па чак и до пада; већ смо томе сведочили у неколико случајева.

Не треба да величамо себе, већ чисту и непорочну веру Христову. Овде није дозвољен никакав фанатизам, јер је он способан да заслепи духовне очи оних који су „ревносни не по разуму“. Уместо да учвршћује човека у вери, овај слепи фанатизам понекад може да одведе човека од ње.

Важно је знати и упамтити да истински православни хришћанин није неко ко само формално прихвата догме Православља, већ особа која, као што је тако лепо учио велики Руски јерарх Свети Тихон Задонски, мисли на православни начин, осећа на православни начин и живи на православни начин, оваплоћујући дух Православља у свом животу.

Овај дух – аскетски и светоодрицајући, како је јасно изложено у Речи Божијој и учењима Светих Отаца – најоштрије и смело поричу модернисти, „нео-православни“, који желе у свему да иду у корак са духом овог света који у злу лежи, чији је кнез, по речима самог Господа, нико други до ђаво.⁴ Дакле, не желе да угоде Богу, већ „кнезу овог света“, ђаволу;  и тиме престају да буду истински православни хришћани, чак и ако себе тако називају.

Ако све ово озбиљније и дубље размотримо, видећемо да је управо то случај и да нас модернизам, са својим новотаријама, води од Христа и Његове истинске Цркве.

Ужаснимо се колико је брзо отпадништво напредовало, иако модернисти то не виде нити осећају, будући да и сами активно учествују у томе. И зато се не бојимо да останемо у мањини, далеко од свих њихових узвишених титула и чинова. Увек се сетимо да је чак и Кајафа био првосвештеник истинитог Бога и до каквих је дубина пао – до страшног греха богоубиства! Док живимо у овом свету који је отпао од Бога, не тежимо лажној људској слави и јефтиној популарности, која нас неће спасити, већ само да будемо у Христовом „малом стаду“.

 Будимо истински православни хришћани, а не модернисти!

Извор: „Православна Жизни“ (православан живот), Vol. XXV, бр. 3 (мај-јун 1975), стр. 4-8. Свето Тројички манастир, Џорданвил, САД

Напомене:

1. Назив за чланове покрета „Жива Црква“, који су спонзорисали бољшевици 1920-их. (нап.прев.)

2. Римљанима 12:2.

3. Свети Лука 12:32.

4. Свети Јован 12:31.

+ + +

Архиепископ Аверкије, световно име Александар Павлович Таушев, рођен је 19. октобра 1906. године у граду Казању, у царској Русији, у побожној и племенитој породици. Његов отац је био угледни државни службеник. Са породицом је напустио Русију 1920. године и настанио се у граду Варни, у Бугарској, где је Александар завршио средњу школу. 

Године 1925, упознао је изузетног и аскетског Архиепископа Полтавског Теофана (†1940), такође руског избеглицу, који је у Бугарску дошао из Краљевине Југославије. Овај сусрет и духовна веза коју је успоставио са Архиепископом Теофаном довели су до његове жеље и заинтересованости за монашким животом.  

На наговор свог духовника, Архиепископа Теофана, који је, треба напоменути, био истакнути професор теологије на Санктпетербуршкој Теолошкој Академији, уписао се на Богословски Факултет Универзитета у Софији, који је дипломирао са одличним успехом 1930. године.

Након што је сазнао за тешкоће са којима су се суочавали православни у Карпатској Русији, (која се налази на територији данашње Словачке), одлучио је да тамо ради, помажући им да остану верни Православљу и супротстављајући се папистичкој пропаганди.

У Карпатској Русији је замонашен 17. маја 1931. године у манастиру Светог Николе у ​​селу Иза и добио име Аверкије. Следећег дана је рукоположен у чин ђакона. На празник Благовести следеће године, рукоположен је у чин јеромонаха у манастиру Девич, Черлењев. Премештен је у манастир Светог Николе како би могао да служи парохијама у Нанкову и Борнави, а у септембру исте године распоређен је на парохију у Ужгороду. Године 1938. премештен је на парохију у Мукачеву.

Након окупације Карпатске Русије од стране Мађара, 1940. године одлази у Београд, где је служио уз Првојерарха Руске Заграничне Цркве Митрополита Анастасија и где је веома интензивно радио, углавном у области образовања (предавао Богословље), 

Године 1945. под претњом доласка комуниста на власт заједно са руским Архијерејима повлачи се у Минхен, новом привременом седишту Руске Заграничне Цркве, где је остао до 1951. године, организујући добротворне активности.

Затим, на позив Архиепископа Виталија (Максименка) тадашњег игумана манастира Џорданвил, одлази у Америку да предаје Литургику, Омилије и Нови Завет у новооснованој православној Богословији Свете Тројице која се налазила у истоименом манастиру. 17. фебруара 1952. године постао је Ректор богословије.

На празник Светог Духа 1953. године, хиротонисан је у епископа Сиракузског, САД. Након упокојења Архиепископа Виталија, у мају 1960. године изабран је за игумана манастира у Џорданвилу, положај који је задржао све до упокојења. Године 1961. уздигнут је у чин Архиепископа. Упокојио се у Господу 31. марта 1976. године.