Непогрешиви критеријум

 У хаосу и лицемерству савременог света није лако распознати Христову Цркву и приближити јој се, јер није довољно за цркву само да носи назив «Православна», па да то заиста и буде. На жалост, отпадништво постоји и под, споља гледано, православним мантијама, православним куполама и међу православним верницима. Али, то није ништа ново; Црква је то познавала још од својих првих корака, само је сада достигло неочекиване димензије.

Морамо научити да разликујемо Цркву иза спољног изгледа. Што се тога тиче, споља, у Православној цркви преовлађују неред и забуна. Свако, образован или необразован, верник или неверник, има свој властити поглед на хришћанство и православље, и фанатично брани своје мишљење. У оваквој олуји је немогуће наћи прави пут без компаса. Ипак, иам један непогрешив критеријум: настављање традиције или, другачије речено, продужетак Предања.

Где год је Предање сачувано живо и чисто без прекида од времена Апостола, и колико год верних (владика, свештеника или верника) живе Предањем и преносе га – ту је Православна црква , а они сачињавају Тело Христово. Сви други, свештеници или цивили, који желе да се представљају као православни, а да не прате у свему живо Предање минулих векова, јесу уљези. Они су кукољ на њиви Христовој.

Данас има много кукоља, а врло мало класја, али је њива – Божија, и упркос разном кукољу, пшеница остаје иста из генерације у генерацију, од семена до семена, иста као и прва пшеница коју је Свети Дух посејао на истој божанској њиви на свети дан Педесетнице.   

    Ови милиони кукоља који су изникли у недрима Православне цркве у скорашње време, донели су са собом светски дух, тако да ниједна православна црква није била у стању да задржи своја спољашња обележја непромењена. Чак и старокалендарци, који су се држали тако доброг правца по питању календара, у случају иконографије јасно носе мрље издајства традиције. Ова чињеница је заједнички грех свих православних цркава у последње време.

Срећом, до сада, сва ова одступања ор Предања која смо описали, нису одсекла православне цркве од њиховог корена. Стабло остаје живо и успева да напредује упркос свим “украсима” које су му додали. Православне цркве нису увенуле као што се то догодило са “црквама” Запада. Ако само стресете прашину коју је светски дух посуо по њима, наћи ћете свеже листове изворног Предања. Предање није никада престало да живи и буде на снази у православљу. Још увек постоје калуђери који живе православно монашки. И данас су присутни искрени и прави богослови који нису укаљали истину, него је одржавају чистом и сјајном, далеко од сваког туђинског мешања. Ту су још и прави појци и истинити носиоци православне традиције у иконографији.

Још има свештеника, као оних старих, посвећених светој дужности, којима њихов стални додир са Богом хе дозвољава да се брину због својих дугих брада и црних мантија, већ чине да ове ствари зраче светошћу. Још увек има једноставних људи који су достојни виђења великих чуда.

Истинито Предање, дакле – живот, духовно искуство и учење Апостола и светих Отаца свих векова – ови трагови Духа Светог у срцима хришћана постоје, и настављају да живе међу живима без икаквог прекида од апостолских времена. Постоји стална хармонија у свим делима православних свих времена до данас, писаних и неписаних; и ово је златно правило којим свако мора да мери своје мисли и дела, да би видео да ли је он унутар или изван православља. Спољни знаци могу да дају утисак како је континуитет покварен или прекинут, али ако погледамо мало даље, видећемо да Предање још увек цвета и освежава оне који га траже.

Предање постоји и живеће све до краја света. Међутим, сваки дан који пролази чини његово откриће све тежим. Сваки дан додаје све више “украса” на дрво православља, тако да се људи збуњују и не знају где је истина.

Бог се не да преварити

Нека сви који олако говоре о јединству цркава схвате да је јединство Цркве тајанствени дар Божијег присуства. То није ствар о којој би се одлучивало на конференцијама, већ нешто што постоји или не постоки. Никаква људска одлука не може принудити Бога.

Наравно, споља можемо постићи јединство и сви могу да прогласе – протестанти, католици и православни – да смо сада, најзад, једна црква. Можемо да помињемо папу римскога и римски папа може да помиње цариградског патријарха. Ако се сви сложимо око «минимума истине», око једног поједностављеног «Вјерују», и ако изгладимо још неколико питања – можемо доћи до јединства. То би било легалан и споља вредан систем, али би то било тело које нема везе са Христовом Црквом, чак и ако по спољашњем изгледу подсећа на њу. Бог се не да преварити. Када услови за Његово присуство не постоји у људима, Он не долази међу њих.

Христова Црква није никада била световна заједница. Црква је рођена, а не направљена. Људске дискусије могу да сачине нешто чему могу да дају име «Црква». Али, ова фабрикација би била нешто без живота. Жива Црква нема везе с тим. Она постоји негде далеко од свих ових фабрикација, непромењена, пуна истине и светлости, чиста од сваке компромисне лажи, са Светим Духом који је обухвата и осветљава као сунчева светлост њене кораке, водећи је до «пуноће истине».

Она не зависи од броја истинитих хришћана, чак ако их је само шака. Они су носиоци Предања које није нешто што су једноставно научили, већ нешто чиме живе и имају о томе животно искуство. Хришћани живе у Предању као у природној средини, попут риба у води.

Нека сви који заиста траже Господа, престану да причају о јединству «цркава». Црква не признаје уједињење, јер она није никада била разједињена. Људи су ти који је напуштају, чак ако и даље задрже неке од њених спољних знакова. Нека се сви који траже Господа врате Цркви, и нека се понизе тако да могу ући, јер су њена врата мала, па се треба сагнути врло ниско да би се прошло кроз њих...

Наставиће се...