„Непомињање патријарха није порицање љубави или порицање јединства. То је „не“ лажи и „да“ Истини, чији је чувар Црква“.

Старац Пајсије Светогорац

Свети Пајсије Атонски није помињао Патријарха неколико година. Доносимо и препоручујемо да прочитате два писма два писма Светог Пајсија (1968. и 1971.).

У првом, старац изражава своје неслагање са Патријарховим екуменистичким изјавама, а у другом обавештава Свети кинот о престанку помињања патријарха Атинагоре.

Друго писмо Светог Пајсија

(објављено у новинама „Ortodoxos Typos“ 1680/9.3.2007, стр. 1, 5) Света Гора Атон, Свети манастир Ставроникита, 21. новембар 1968.

У недељу (10. новембра 1968. године), лист „Неа Политија“ објавио је чланак господина Г. Кацарија под насловом „Успешна иницијатива спасавања Васељенске патријаршије“, који се тиче Свете Горе. Пошто је прва фаза ове иницијативе био манастир Ставроникита, где је уведен општежитељски типик и манастир је попуњен новом браћом, желели бисмо да пружимо нека појашњења, зарад истине.

У манастиру Ставроникита смо од августа прошле године, пратећи упорне захтеве Заједничке комисије Светог кинота Свете Горе. Сходно томе, све ово време, сматрали смо својом дужношћу да радимо најбоље што можемо како бисмо успоставили нормално функционисање овог светогорског обштежитељског манастира.

Међутим, од тренутка када смо се настанили у манастиру, па све до тренутка када је почео да се представља као испостава за унапређење Патријархових пројеката, ситуација се радикално променила.

Журимо да пружимо ово појашњење управо зато што, упркос значајном доприносу Патријарха животу Цркве кроз сазивање „Свеправославних конференција“ и његових других активности, низ његових других поступака и изјава истовремено изазива озбиљне забринутости и сумње, као што су:

„Ми обмањујемо себе и грешимо ако верујемо да је православна вера сишла са неба и да су друге конфесије безвредне... Циљ сваке религије је побољшање човека“ (новине Етнос, 15. новембар 1966).

„Овде се не ради о томе да једна Црква буде подређена другој, већ о томе да заједнички поново успоставимо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву!“ (часопис Пимин, Митилена, фебруар 1968).

Такозвани „новчић љубави“, издат након „укидања догмата“, као и „обнове Једне... Цркве“, и многе његове друге изјаве су несхватљиве и богохулне за Православну Цркву.

Чињеница да се име Патријарха тренутно помиње у манастиру Ставроникита – што је реткост за киновијски манастир на Светој Гори – чини се као знак веротрпљења, знак поштовања према Цркви, али не као израз нашег слагања са његовим начином деловања.

И наша је дужност да о томе говоримо, како не бисмо стварали илузије међу онима који посматрају Цркву споља, као и међу нашим верницима. Било би, у најмању руку, непримерено, или чак дубоко за жаљење, ширити идеју да се такве идеје намерно промовишу на Светој Гори.

Верујемо да став многих Атонаца и свесних верника широм Цркве није негативан. Непомињање Патријарха није порицање љубави или порицање јединства. То је „не“ лажи и „да“ Истини, чији је чувар Црква.

Када верници увиђају разлике које постоје између православних и неправославних верника, то не значи да желе да уђу у вечни раскол – они траже истинско јединство, само ону врсту јединства која је спасоносна за све. Дакле, њихова страдања, која произилазе из љубави према браћи, јесу страдања крста.

Сам Господ не тражи од верника да се уједине. Он хитно позива: „Да сви буду једно, као што си Ти, Оче, у мени и Ја у Теби, да и они буду једно у нама“ (Јован 17:20-21). У овом тајанственом тројичном јединству Цркве лежи и њена снага и њена мисија. Само на тај начин постојећа [Црква] може сведочити љубав, не само кроз проповедање, већ и самим својим постојањем: „Да свет позна да си ме послао и да си њих љубио као што си мене љубио“ (Јован 17:23).

Тројична истина дефинише структуру Цркве. Не само поштовање догмата, већ и њихово отелотворење у црквеном животу, чини је покретачком снагом и законом Њене службе. Православна Црква, као богочовечанска стварност, није само фактор светске историје, већ и божанска тајна, која преображава историју и испуњава је смислом.

Центар Цркве се не налази ни у једној географској тачки (на пример, у Риму), и не лежи у речи „где“, већ у речи „како“ – у складу са Светом Тројицом (како нас учи Православље). Ова чињеница – као онтолошка стварност – није ласкава Истоку нити увредљива за Запад, већ нас све спасава.

Православље је одувек на овај начин посматрало Истину – као велику и чудесну Тајну која бесконачно превазилази границе нашег знања и коју нам Бог непрестано даје; Она (Истина) није наше искључиво власништво, већ је ми поседујемо и немамо право да је продајемо, одајући комплименте неверницима; Спремни смо да умремо за њу, да је понудимо [свету] као једину и спасоносну Истину.

Црквени Оци, који су сачували догмате и стога изгледали „крути“, били су они који су их волели више од било кога другог. Знали су њихову неизмерну дубину и нису желели да им се ругају паролама о пролазној и непостојећој љубави, већ су их поштовали и посматрали у светлости Јеванђеља Истине, које дарује благословени живот у Светом Духу.

Ово није ускогрудо веровање у догме или борба за Православље у духу нетрпељивости, већ једини пут ка истинској љубави.

Живот у православној вери даје свету „једно што је потребно“ - оно што заиста може да утоли његову жеђ за Истином.

Архимандрит ВАСИЛ [ГОНТИКАКИС], игуман Светог манастира Ставроникита

Јером. ГРИГОРИЈ [ХАДЗИЕМАНУИЛ]

Монах ПАЈСИЈЕ

+ + +

Одговор Светог манастира Ставроникитс Светом киноту у вези са престанком помињања патријарха Атинагоре (Објављено у новинама „Orthodoxos Typos“ 142/15.06.1971, стр. 4)

„Конкретно, у нашем манастиру, упркос реакцији свих манастира Свете Горе Атон, ми смо помињали име Патријарха, чувајући црквено јединство.

Након Патријархових изјава да су Филиокве и примат Папе само обичаји, престали смо да га пимињемо, осећајући да је наше трпљење исцрпљено и да више не можемо да чекамо.

Такве изјаве не само да представљају рушење Богом дате и животворне традиције наше Свете Цркве, већ и, истовремено, ругање многострадалном западном свету...

На тај начин, следовањем за Патријархом у његовим екуменстичким акробацијама не само да противречи православној побожности, већ је и потпуно неозбиљно.“

Игуман Светог манастира Ставроникита

+ Архимандрит Василије (Гонтикакис)

Превод и приређивање: "Борба за веру"