На Светој Литургији, на Великом входу иде свештеник, носи Часне Дарове, и каже гласно владики: Архијерејство Ваше да помене Господ Бог у Царству своме, сада и увек и у векове векова - (а треба да каже: Архијерејство твоје, да помене Господ Бог..., јер га је било стид да владики каже – твоје, па је рекао – Ваше, персирајући му).

Владика, да га исправи, рече му тихо: Не Ваше, него твоје – тј. да каже реч: Твоје.

А свештеник, већ збуњен, рече на глас: Архијерејство моје да помене Господ Бог...  – мислећи да му је владика рекао да помене његово архијерејство.

Владика, већ изнервиран, рече: Ма не твоје, него моје.

А свештеник, већ збуњен потпуно, узвикну: Архијерејство и моје и твоје да помене Господ Бог у Царству своме сада и увек и у векове векова.

Ову анегдоту је испричао блаженопочивши прота др Лазар Милин.

 + + +

Једне ноћи, падао је јак снег у крају где се налазио напуштени манастир.

Ујутру, искушеници, буквално газећи кроз снег до појаса, окупили су се у малој, тесној цркви.

Стари игуман је овако започео свој говор:

„Реците ми, шта би требало да радимо у овој ситуацији?“

 Један од искушеника је рекао:

- „Сви би требало да се молимо за отопљење снега!“

Други је рекао:

-„Требало би да седимо у својим келијама и пустимо да снег иде својим током, као и све остало у овом смртном свету.“

Трећи је рекао:

-„Онај ко је упознао Истину требало би да буде равнодушан према томе да ли има снега или не...“

Тада је старац рекао:

-„Сада чујте мене...“

Искушеници су се спремили да чују ову мудру изреку. Старац, гледајући их, уздахнуо је и рекао:

„Па, шта чекате? Лопате у руке и напред!“