Питају нас назарени и други јеретици: зашто постите кад сте чули речи Господње: не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека. Ове речи из Јеванђеља злоупотребљене су као ретко које друге. У њима је фарисејство многих јереси нашло одличан заклон своме чревоугодију и то још под маском врлине и ревности за слово Божје.

Они су се у ту мисао толико заљубили, да су је, било намерно или ненамерно, скратили и изопачили па протурили у православни народ у виду пословице: не иде грех у уста, већ из уста. Овако прекројена и дотерана реченица, још кад се ишчупа из целине Јеванђеља, тако дивно и красноречиво говори против поста како то само гурманско срце може пожелети. Онај који је изговори, наглашује је са таквом одлучношћу и убедљивошћу, да се просто ишчуђава: ко је то могао изопачити тако јасне речи Јеванђеља, па увести пост на терет људима?

Или, зар није пост осудио сам Господ преко апостола Петра, кад му је у Јопи послао у утвари некакав суд пун сваковрсних животиња, те заповедио: нек' покоље и једе? Што је Бог очистио, – говораше му глас, – ти не погани. – Па онда посланице апостола Павла, просто грме против поста: Јело нас не поставља пред Богом: јер нити ћемо бити већи ако једемо, ни мањи ако не једемо. Па онда оно дивно место: чистима је све чисто а нечистима све је нечисто. А већ да се не спомиње оно свима познато: који једе нека не укорава онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе. Ето, - веле секташи, - зар немамо право кад тврдимо да је Свето Писмо одлучно против поста!? Зар није јасно да је пост тешко и непотребно бреме које је црква неоправдано натоварила на плећа својим члановима. Бреме без кога се лакше и брже задобија царство небеско.

Одмах да одговоримо: не, немате право. Свето Писмо не само да не говори против поста, већ га напротив одлучно захтева као услов спасења. Ми не знамо како сте ви то превидели, али очигледно је да сте превидели ту истину. Пре свега напомињемо вам да су постили и апостоли и сам безгрешни Господ. То сведоче и Јеванђеља и Дела Апостолска. А ако су они постили, значи да нису могли ни омаловажавати, а камоли осуђивати пост. Господ позива свакога да иде за Њим, што значи да се у животу угледа на Њега, јединога учитеља. Он је постио, ја хоћу да се угледам на Њега, дакле и ја треба да постим. А то Он и наређује кад нас учи начину како да постимо: Ти кад постиш, намажи главу своју и лице своје умиј... Да је Спаситељ сматрао пост некорисним за душу, Он би га уврстио у фарисејске обичаје које ваља одбацити. А гле, Он то није ни помислио да учини, јер да је тако шта хтео, Он без сумње не би постио, нити би нас учио како да постимо. Овако пак, Он још обећава да ће Отац небески јавно платити онима који посте по светом упутству. Па још: кад су фарисеји запитали Спаситеља зашто Јованови ученици посте, а Његови не посте, Он им није рекао: моји ученици не посте зато што је пост тешко и непотребно бреме, као што би одговорили назарени и други кривоверци, већ одобрава пост и изјављује: да ће и Његови ученици у своје време постити. Свега овога не би било да су Спаситељ и апостоли били против правога поста.

Што се секташи надају да ће њихово одбацивање поста одобрити макар св. апостол Павле, ако већ не одобрава Спаситељ и остали апостоли, то се грдно варају. Откуд ће апостол Христов противречити самоме Христу! Зар та тврдња не би била безумље? Уосталом нека јеретици чују Апостолову исповест Коринћанима где он отворено говори да је био: у многом пошћењу (II Кор. 11; 27), или кад Савле и учитељи који беху са њим: служаху Господу и пошћаху (Дела Ап. 13; 23). Апостол дакле отворено говори о своме посту. А ако је сам постио, како би онда осуђивао пост? Варате се, кривоверци, Свето Писмо захтева од нас пост!

Али још приговарају секташи. Ако је пост оправдан и потребан, откуда онда оволика места која смо навели горе против поста? Зар Свето Писмо противречи себи? Далеко од тога! Оно нити себи противречи, нити може противречити. А загонетку није тешко решити.

И Спаситељ и апостоли, нарочито Павле, били су најватренији противници празног фарисејског формализма. Фарисејима је било главно одржати телесну чистоћу. По своме изопаченом схватању они су као и садашњи јевреји и муслимани сматрали да телесна прљавштина повлачи за собом и душевну прљавштину – грех. Они нису могли ни замислити да у прљавом телу може живети чиста безазлена душа. Бог је од њих тражио чисту душу, а они су Му, неуморно, показивали своје чисте руке, брижљиво опране пре и после сваког јела, или додира чега било "нечистог". Зато су се они тако зачуђено згранули, кад су видели Спаситељеве ученике где једу неопраним рукама. Каква дрскост! – мислили су ови лицемерни чистунци. А Спаситељ им мирно и разумно одговара: не погани човека оно што улази у уста, већ оно што излази из уста. Јер што излази из уста од срца излази и оно погани човека. А од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе итд. Као што се види, неспоразум између фарисеја и Спаситеља је јасан. Он им говори како душу човечју прљају зле мисли и жеље, које из срца излазе, а фарисеји заинтачили па не могу довољно да се начуде неумивеним рукама. Како то, мисле они, да прљава храна и прљаве руке оставе душу поштеђену од нечистоће и греха?!

Кад би православни пост био исто што и фарисејско чистунство, кад би пост био уздржавање од извесне врсте хране која је тобож сама по себи нечиста, грешна и погана, тада би и њега постигла Спаситељева и апостолска осуда. Тада би и јеретици имали право. На срећу наш се пост разликује од фарисејског прања и чистунства таман толико, колико се разликује душа од тела. Православац не пости зато што би се бојао да ће га храна упрљати, зна он да Бог не ствара прљавштину, него пости зато да би угасио у себи страсти и све оно што излази из срца а погани човека. Неуздржљивост је грех, а пост је уздржавање од свега што је штетно и непотребно (дакле и од гурманства); према томе пост је борба против греха, против демона, јер се тај род изгони само молитвом и постом. Хришћански пост збиља јесте уздржавање од извесне врсте хране, али не зато што би та храна била сама по себи нечиста и грешна, као што су то држали фарисеји, већ због тежње да се угуши у нама халапљивост и прождрљивост као грех и као корен другим гресима. - Чувајте се, - вели Спаситељ, - да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством и бригама овога света. - Да су ждерање и пијанство грех, то ће ваљда признати и јеретици. А пост је баш управо супротност пијанству и ждерању, поготово кад је, као што Црква и прописује, спојен с кајањем и жртвом. (Кога то интересује опширније нека чита стихире Посног Триода). Према томе из самих ових Господњих речи могло би се закључити да је пост души користан, баш кад би сва остала места из Светог Писма ћутала о посту. А да ли пост користи и телу, то је ствар медицине и нека она то питање решава. Чињеница је да пост телу не шкоди, само кад се он драговољно прими. Да је пост штетан по здравље тела, тада би велики хришћански испосници (св. Симеон Столпник) морали бити врло кратког века, а међутим ствари стоје сасма обратно. Они који се хране јаком храном не могу се похвалити тако дугим веком као испосници.

Што се, пак, тиче посланица на које се јеретици позивају, ни оне их не бране. Апостол говори о себи како је постио, према томе неће друге упућивати да не посте. А кад говори о томе како нема разлике међу јелима "чистим" и "нечистим" и како нас то разликовање јела неће препоручити Богу, и како можемо јести чак и оно месо које је жртвовано идолима, очигледно је да он ту говори о фарисејском груписању јела на "чиста" и "нечиста" и о предрасудама неких хришћана кад је реч о идолским жртвама. А већ смо видели да се православни пост у суштини разликује од јеврејско-муслиманске поделе јела, према томе Апостол не говори против поста. Напротив он својим личним постом упућује и нас на пост. Зато и заповеда: браћо, умртвите удове ваше – т.ј. умртвите ј себи све грешне телесне жеље (дакле и ждерање и пијанство. А ако то не постигнемо постом и молитвом, онда нека нам кажу назарени и остали кривоверци како ћемо?!

Лазар Милин, Бања Лука

„Мисионар“, 2. фебруар 1938.