Ваша прошлост вам не припада. Путем једноставних сигнала, ваши пријатељи, колеге, па чак и потпуни странци, могу изменити ваша сећања – а да ви то ни не приметите.

Склони смо да своје памћење доживљавамо као личну библиотеку – удобан „дворац ума” у којем се наши најдражи тренуци чувају на уредним, сређеним полицама. Довољно је да посегнете за њима и оживљава живописан калеидоскоп: ето вас, петогодишњака, као суперхероја са плаштом направљеним од чаршава; или се можда сећате излета у природи на којем сте у сендвичу пронашли црва.

Било да су добра или лоша, ова искуства дефинишу ко смо – што је управо разлог зашто је амнезија тако застрашујућа. Наравно, не бисмо желели да ико други дира у ова лична сећања; такав утицај носи ризик од губитка важног дела нас самих.

Ипак, испоставља се да ваши пријатељи, породица и колеге већ „претурају” по вашем дворцу ума. Они премештају књиге на полицама, кидају странице и разбацују их по поду, или дописују своје белешке по вашим најдрагоценијим књигама. „Наша сећања се непрестано реконструишу кроз друштвену интеракцију”, каже Вилијам Херст са школе „New School for Social Research” у Њујорку. „Људи могу да усаде сећања; могу учинити да заборавите одређене ствари или да ојачате нека друга сећања.”

То се дешава стално. Сваки пут када о нечему разговарате са другима, ви им, заправо, дозвољавате да додају нова поглавља у вашу личну аутобиографију. То је узнемирујућа помисао – она која вас може навести да преиспитате све за шта сте веровали да знате о својој прошлости.

1. Инхибиција услед сарадње

Размотримо феномен познат као „инхибиција услед сарадње” (енгл. *collaborative inhibition*). Замислите да сте ви и ваши пријатељи, Џон и Џејн, присуствовали фудбалској утакмици и видели тучу на терену. Након утакмице, окупљате се да разговарате о том догађају. Може деловати логично да ће разговор у групи освежити свачије памћење и помоћи да се сцена реконструише до најситнијих детаља. И мада ће група као целина заиста прикупити више информација него што би то могао било који појединац, сећање сваког учесника ће, заправо, постати донекле искривљено.

То је последица динамике живог разговора. На пример, ако Џон преузме иницијативу и највише говори, остали могу несвесно почети да посматрају догађаје његовим очима. Тиме се сужава опсег њихових сопствених сећања. Џејн је можда намеравала да укаже на понашање противничког тима или на нешто необично што се дешавало на трибинама, али Џонов монолог усмерава њене мисли у другом правцу.

„Џон, заправо, спречава Џејн да се сети свега чега би се иначе могла сетити”, објашњава истраживач Хирст. То доводи до парадоксалне ситуације: вероватно бисте прикупили много више детаља када би свако прво, у тишини, записао све чега се сећа, а тек потом поделио своје белешке са осталима.

2. Колективно заборављање

Важно је напоменути да садржај наших разговора директно утиче на дугорочно памћење. Истраживач Вилијам Хирст проучава феномен који би се могао назвати „социјално индуковано заборављање”. Једноставно речено: својим избором речи и аспектима које одлучи да нагласи, Џон може довести до тога да Џејн с временом заборави одређене детаље.

Механизам функционише овако: када призивамо неко сећање из свог ума, оно на одређено време постаје крхко и подложно променама.

Замислите, на пример, да Џон препричава детаље са венчања којем су присуствовали и он и Џејн. Он детаљно описује шта је сам рекао – чиме освежава то конкретно сећање – али намерно не помиње тучу на подијуму за плес. Услед асоцијативне везе у мозгу Џејн, та сцена се на тренутак појављује у њеној свести – и у том тренутку постаје рањива. Међутим, пошто Џејн мора да се усредсреди на Џонову верзију догађаја, она потискује ту наметљиву мисао. Последично, овај чин „селективног занемаривања” мења неуронски траг сећања, чинећи Џејн знатно тежим да касније реконструише потпуну слику.

Дакле, ако желите да неко нешто заборави, тајна је једноставна: покрените општу тему како бисте подстакли сећање, а затим усмерите разговор даље од конкретних детаља које бисте желели да та особа заборави. Временом ће ти детаљи једноставно избледети.

Хирст је детаљно проучавао овај феномен и испоставило се да је изузетно ефикасан. У једном експерименту, на пример, он и његов колега Алин Коман замолили су парове непознатих људи да разговарају о терористичким нападима од 11. септембра. Открили су да чак и сасвим обичан разговор може суптилно навести људе да избришу кључне детаље из сопственог сећања.

Ако Џон не би поменуо тачно време, Џејн би такође изоставила тај детаљ када би она говорила. Све се своди на исти циклус: асоцијативна активација праћена потискивањем. Помињањем догађаја, али изостављањем одређеног детаља, Џон је нехотице навео Џејн да тај детаљ заборави.

Хирст напомиње да су људи често изненађени његовим открићима. Можда делује једноставно уочити шта недостаје и вратити те детаље у разговор – али у пракси се то готово никада не дешава.

„Мислим да је за то потребан значајан напор“, објашњава истраживач. „Особа мора бити заиста мотивисана да изађе из оквира разговора који се усмерава у одређеном правцу.“

3. „Заразна“ сећања

Трећи начин на који људи у нашој околини могу да искриве наша сећања повезан је са друштвеним утицајем. Узмимо за пример случај убиства шведске министарке спољних послова Ане Линд 2003. године, који је привукао велику пажњу јавности. Многи сведоци у робној кући у којој се напад догодио били су уверени да је убица носио широку, зелену јакну војног кроја. Међутим, снимци сигурносних камера касније су доказали да је починилац заправо носио сиви џемпер.

Како је дошло до ове колективне грешке? Испоставило се да је полиција дозволила сведоцима да чекају на испитивање у истој просторији. Док су разговарали о ономе што су видели, појединци су нехотице „заразили“ једни друге лажним детаљима.

Истраживања Елизабет Лофтус одавно су показала колико је људско памћење подложно променама. У једном експерименту, она је људима показала лажну рекламу за Дизниленд у којој се појављивао Душко Дугоушко (Bugs Bunny). Око 30% учесника — који су као деца посетили парк — „сећало се” сусрета са зецом у Дизниленду, иако се тај лик из продукције „Ворнер брос” тамо никако није могао појавити.

Почетком 2000-их, Мишел Мид са Државног универзитета у Монтани потврдила је да се лажна сећања заиста могу пренети са једне особе на другу. У њеним експериментима, парови учесника разговарали би о догађају којем су присуствовали, пре него што би приступили тесту. Ако би једна особа поменула измишљене детаље, друга би их „усвојила” – и касније тврдила, уз пуну увереност, да је те детаље видела сопственим очима.

Испоставило се да је овај ефекат узнемирујуће упоран. Чак ни изричито упозорење да би саговорник могао бити у заблуди није успело да у потпуности отклони ова изобличења. Штавише, према речима Мишел Мид, таква упозорења понекад могу бити контрапродуктивна: особа може почети да сумња у поузданост свих информација, што на крају смањује укупну тачност њених сећања.

Данас Мишел Мид проучава како грешке једног студента могу утицати на знање других. Међутим, последице овог феномена видљиве су и у много озбиљнијим ситуацијама – на пример, приликом давања исказа на суду, што илуструје случај убиства Ане Линд.

4. Сејање сумње

Људи у нашој околини могу не само да усаде лажне слике у наша сећања, већ и да посеју сумњу у она сећања у која бисмо иначе имали поверења. Роберт Неш, психолог са Универзитета Астон у Уједињеном Краљевству, то зна из личног искуства. Сећајући се сестрене доделе диплома, био је потпуно уверен да је том догађају присуствовао британски телевизијски водитељ Тревор Мекдоналд. „Био сам убеђен у то”, каже он. Ипак, када је Неш то поменуо родитељима пред своју сопствену доделу диплома, они су се насмејали у неверици. Брза претрага на интернету само је продубила његове сумње. „И што сам више размишљао о томе, цео тај сценарио ми је деловао све апсурдније.”

Неш сматра да су овакве аномалије изузетно честе. Он наводи једно недавно истраживање у којем је најмање четвртина учесника успела да опише бар једно сећање које је било упитно. „У том истраживању, од људи се тражило да се одмах присете одређених догађаја”, објашњава он. „Верујем да свако од нас, у неком тренутку, може наићи на сећања која му делују сумњиво.” Често су управо људи из нашег окружења ти који први посеју семе сумње. Како би истражили овај феномен, Неш и његове колеге анализирали су упитнике стотина учесника и идентификовали три врсте упитних сећања:

1.  „Класична” — имате живо менталну слику из прошлости, али снажно сумњате да би она могла бити лажна.

2.  Средња — ниво сумње је мањи: осећате да нешто „није у реду”, али сте ипак спремни да браните тачност свог сећања.

3.  Слабо поуздана сећања — овде је реч о мање јасним сликама: сигурни сте да се нешто догодило, али не можете да се сетите детаља, па почињете да преиспитујете да ли се тај догађај уопште одиграо.

Неш је такође истраживао како људи проверавају аутентичност својих сећања. Претходна истраживања су показала да наша перцепција аутентичности неког сећања може зависити од тога колико смо сигурни (или несигурни) у његову тачност — стога би се могло очекивати да ће људи уложити велики напор како би проверили чињенице. Психолог је затражио од учесника да замисле ситуацију у којој неко доводи у питање њихово драго сећање, да опишу како би га проверили и да процене колико би труда таква провера захтевала.

Резултати су били изненађујући: у готово сваком сценарију — било да је реч о важном догађају или тривијалној ствари, о догађају из далеке или блиске прошлости — испитаници су се опредељивали за најбрже, а истовремено и најмање поуздане методе провере. Радије су тражили савет од пријатеља или рођака — који и сами могу бити у заблуди — него што су се обраћали поузданим изворима, као што су медицинска документација или стари дневници.

Овај „принцип најмањег напора” био је присутан чак и када су учесници замољени да замисле сценарио са озбиљним последицама, на пример, када би морали да проверавају своја сећања за потребе полиције. „И даље су бирали ’јефтину’ стратегију уместо поуздане”, примећује Неш. Иако можда тврдимо да ценимо истину, у пракси „људи не подвргавају своја сећања оној врсти провере која би захтевала било какав стварни напор”.

„Проширени” ум

У крајњој линији, ниједан ум није „острво”. Упечатљив пример је недавно истраживање о пријатељству које је спровела Никол Јаноне са Универзитета Пердју (САД). Она се фокусирала на „трансактивно памћење” — заједничке системе за чување и призивање информација. На пример, можда често тражите од пријатеља рецепт, док се он консултује са вама око планова за одмор; заједно помажете једни другима да реконструишете догађаје из прошлости.

У свом истраживању, Јаноне је затражила од учесника да оцене тврдње попут: „Мој најбољи пријатељ и ја можемо једно другог да подсетимо на ствари које знамо”, као и да опишу квалитет својих односа. Резултати су били предвидљиви: најснажније везе, засноване на највећем поверењу, граде се управо на овим међусобно повезаним системима памћења.

Јаноне сугерише да начин на који наше памћење функционише прилагођавамо својим пријатељствима. Ако знате да је пријатељ стручњак за ресторане, вероватно ћете престати да губите време сами проучавајући гастрономске водиче. „Да ли нас то наводи да свесно одустанемо од развијања оних области у којима су наши пријатељи изузетно добри?” пита се истраживачица.

„По мом мишљењу, једна од ствари која подстиче друштвену повезаност јесте заједничко разумевање прошлости”, каже Хирст. „Сва сећања обликују нашу индивидуалну личност, а колективна сећања могу обликовати наш колективни идентитет.” Ми нисмо једини аутори сопствених аутобиографија — а спознаја те чињенице представља нашу најбољу одбрану.

Извор: https://www.entaksis.gr/four-