"И пошто данас много позивају на причешће,

+ + +

Вера и поверење – то је једно исто и неодвојиво. Не може бити вере без поверења, нити може бити поверења без вере. Без вере и поверења не може се живети и не може се одржати никаква заједница људска, па ни Црква. Без вере и поверења не може се одржати ни брак, ни пословна заједница, ни верска, ни културна, ни спортска, ни било каква друга заједница људска, па ни Црква. Зато је Господ прорекао за последње време: „Али Син Човечији, кад дође (други пут), хоће ли наћи веру на земљи (и поверење)“ (Лк.18:8)? То значи: питање је, да ли Господ наћи Цркву на земљи у последње време, јер без вере и поверења нема Цркве. Црква је Тело Христово, у Коме сви чланови Цркве имају веру и поверење најпре у Главу Цркве – у Христа, па затим у старешине Цркве, и затим имају и међусобно у Цркви. Ради вере и поверења Христос се разапео на Крсту на Велики Петак, да би људи имали веру и поверење у јединог Спаситеља, јер ако би људи могли да се спашавају сами или кроз неког другог спаситеља, онда по природи Бог – Христос, не би морао да сиђе на земљу и да постане човек и да живи као човек и на крају да се разапне као човек – да би спасио човечанство.

Осим вере и поверења у јединог Спаситеља, хришћани морају да имају веру и поверење међусобно, а посебно веру и поверење у старешине Цркве – да кроз њих говори и делује Сам Спаситељ. Свети Златоуст, тумачећи посланице апостола Павла, често је говорио да кроз Светог апостола Павла говори Христос. Он је имају потпуну веру и поверење у апостола Павла, да кроз Павла говори и делује Христос, и зато је Свети Златоуст, због своје вере и поверења, постао велики као и апостол Павле. И сам апостол Павле, кад је приметио да тадашњи хришћани губе веру и поверење у њега – да кроз њега говори и делује Христос, видео је да ће се срушити Црква због тога, и зато је морао да увери хришћане да кроз њега говори и делује Христос.

Као што је Христос био на Крсту – да би хришћани имали веру и поверење у Њега као Спаситеља, тако је и апостол Павле носио свој апостолски крст – да би хришћани имали веру и поверење да кроз њега говори и делује Спаситељ. Зато апостол говори, да се у безумљу хвали својим крстом, јер крст је безумље за мудре људе, какви су били грчки филозофи. И том похвалом „у безумљу“ уверава хришћане да својим крстом он подражава Крст Спаситеља, и пошто тако увери хришћане – да кроз њега говори и делује Спаситељ, онда може да им заповеда и говори: „Зато вас молим: подражатељи мени будите као и ја Христу“ (1Кор.4:16).

Јер Апостол је знао, да ако не убеди хришћане да имају веру и поверење – да кроз њега говори и делује Спаситељ, онда би се срушила Црква и не би било Цркве Христове. Исто тако, да би убедио хришћане да имају веру и поверење у њега, Апостол заповеда о скупљању прилога и помоћи за сиромашну јерусалимску Цркву: „А за милостињу светима, као што наредих Црквама Галатијским, тако и ви чините. У први дан недеље нека сваки од вас одлаже код себе и чува, колико успе (да скупи), да кад дођем, не буду тада скупљања прилога. А кад дођем, које ви искусите, оне ћу послати са посланицама да однесу вашу благодат (тј. добар дар, прилог и помоћ) у Јерусалим. Па ако буде достојно да и ја идем, са мном ће поћи“ (1Кор.16:1-4).

Овде апостол убеђује хришћане да имају пуну веру и поверење у њега да он није најамник, него пастир Христов, јер Господ је рекао у јеванђељу: „Пастир добри душу своју полаже за овце; а најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи: и вук разграби овце и распуди их; а најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце“ (Јн.10:11-13). Јер Апостол је знао, да ако не убеди хришћане да имају веру и поверење да он није најамник, него пастир Христов, онда би се срушила Црква и не би било Цркве Христове.

Према томе, без вере и поверења нема никакве заједнице, па ни Цркве, и зато је свако дужан да доказује, да је достојан вере и поверења у Цркви, иначе он руши Цркву. Само је папа римски непогрешив – тако верују римокатолици, - и само он не мора да буде достојан вере и поверења. Осим њега – који је непоправљиви јеретик, сви други су погрешиви и сви треба да се позивају на покајање три пута, како је Господ заповедио, прво насамо, па затим два-три сведока, па затим цела Црква. Уколико не могу да се позову на покајање, као што је то данас, онда су то све сами јеретици, осим мало изузетака.

Ево, да узмемо за пример Светог Владику Николаја, за кога нема сумње да је кроз њега говорио и деловао Христос, па ипак и он је понегде грешио. У својим књигама Владика Николај много говори и оцрњује првог руског цара Ивана Грозног, док Руси свог првог цара сматрају Светим и веома га поштују и говоре, да су то све клевете западних јеретика и безбожника против Светог цара, и изгледа је Свети Владика Николај прихватио те клевете јеретика и безбожника. И требао је неко да опомиње Владику Николаја да се покаје и промени мишљење о цару Ивану Грозном, али изгледа тада нико није бранио првог руског цара.

Осим тога чуо сам ово, да кад се реновирала и изграђивала Жича, тада је Свети испосник, мислим да се звао Теоктист, опомињао Светог Владику Николаја: „Владико, како ти градиш манастир, па ти узимаш прилоге од блудника, који се купају у Бањи близу Жиче!? Кажу, да је Владика Николај правио метаније пред овим Светим подвижником, али га тада није послушао, па кад је горела Жича 1941. године, оствариле су се речи светог испосника и Владика Николај се кајао.

Па ако је и Свети Владика Николај понегде грешио као човек, иако је био велики Светац и достојан вере и поверења, шта говорити о данашњим епископима и свештеницима и монасима и мирјанима – ко има у њих поверење и каква је њихова црква без вере и поверења? Нико њих не сме и не може да опомиње и позива на покајање и сви они су јеретици, осим мало изузетака. И пошто данас много позивају на причешће, већ је сумњиво да код њих има Христовог причешћа, док можда има и код њих мало благодати у крштењу и венчању и опелу и парастосу, јер према малој вери – верујемо да има и мало благодати.