Поштовани оче прото,

Анализирали смо пажљиво Ваш текст (овде:) и као што можете видети - поставили га на прво место у јучерашњим објавама, упркос томе што се са Вашим ставовима, у главном, не слажемо. Али, Ваше писмо видимо као повод за озбиљан богословски дијалог око питања која потресају СПЦ, и која су већ унела велику смутњу и раздоре.

Сагласни смо са Вама у томе да Црква Христова није људска организација, да раскол представља велику опасност за црквено јединство и да се о питањима вере мора расуђивати трезвено, без мржње, гордости и личних осуда. Међутим, сматрамо да Ваш текст, упркос исправним начелима која износи, не разматра у довољној мери суштинско питање: шта чинити када епископ јавно износи или подржава учење које није у складу са Светим Предањем Православне Цркве?

ЦРКВЕНО ЈЕДИНСТВО ТРЕБА ДА БУДЕ ПЛОД  ИСПОВЕДАЊА ИСТИНИТЕ ВЕРЕ

Црквено јединство јесте неопходно, али оно није само себи циљ, нити се може одвојити од истине православне вере. Црква је Тело Христово, а Христос је њена Глава. Управо зато што је Црква Тело Христово, њено јединство не може бити схваћено као безусловно прихватање сваког учења или поступка црквених предстојатеља.

ШТА ЈЕ ЦРКВА ИЛИ ГДЕ ЈЕ ЦРКВА – УЧЕЊЕ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

Свети Григорије Палама је наглашавао да се истинска Црква не дефинише само спољашњим обележјима, већ првенствено чувањем истините вере и православних догмата. Он је писао да они који припадају Христовој Цркви јесу они који су на страни истине, док они који одступе од истине престају да буду део Цркве, чак и ако задржавају спољашње структуре или чинове.

Оваква теолошка мисао нуди дубок увид у православну еклисиологију (учење о Цркви) кроз неколико кључних аспеката:

Истина испред институције:

Спољашње јединство, заједница или административна структура немају вредност ако се изгуби чиста и неоскврњена вера коју су пренели Свети Апостоли и Свети Оци.

Лично сведочење и општење:

Црква се пројављује тамо где се живи по истини и где постоји заједница у Духу Светом, што је Свети Григорије бранио кроз исихастичко учење о познању Бога.

Критеријум православности:

Ово правило служи као штит против јереси и компромиса у вери, подсећајући верне да је верност Христу и Његовом учењу врховни закон црквеног живота.

ВЕРНОСТ ЦРКВИ ИЛИ ЕПИСКОПУ КОЈИ УЧИ ПОГРЕШНО?

Историја Цркве показује да су постојала времена када су поједини епископи, па и они на највишим положајима, заступали учења која су се касније показала као противна Православљу, односно јеретичка. Зато се верност Цркви не може свести на верност одређеном епископу, већ се мора испитивати у светлости вере коју је Црква примила од Господа Исуса Христа и Светих Апостола и коју су Свети Оци сведочили и чували.

О значају 15. канона Цариградског двократног сабора и његова примена

У свом тексту исправно примећујете да 15. канон Цариградског двократног сабора не представља дозволу за самовољно стварање паралелних црквених заједница, нити за прекид општења због сваког личног неслагања са епископом.

Међутим, сматрамо да не придајете довољно значаја другој страни овог канона.

Канон изричито похваљује оне клирике који се одвоје од епископа који јавно проповеда јерес већ осуђену од Светих Сабора или Отаца, и то чак пре саборске осуде самог епископа. Такво одвајање, под условима прописаним каноном, не само да се не сматра расколом него се препознаје као поступак достојан похвале, јер се њиме не напада Црква, већ настоји да се Црква заштити од јереси.

Зато је потребно разликовати коначну саборску осуду личности епископа од питања да ли је његово јавно учење у складу са православном вером. То нису истоветна питања.

Нико нема право да олако проглашава епископа јеретиком, али из тога не следи да верни немају право да испитују јавно проповедано учење у светлости Светог Предања.

НАРОД ЈЕ ЧУВАР ВЕРЕ

„Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

  „Иако не поседују дар управљања „људи Господњи” (из 39. Апостолског правила) имају дар расуђивања и испитивања, (дар) који налаже посебан облик служења, који није поверен појединцима Цркве у њиховој свеукупној делатности. А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђује (1.Кор.14,29). Све испитујте добро се држите.”(1.Сол.5,21)

  (Из ,,Приручника за Свештенослужитеље”)

       После горњих цитата, нагласићемо да још мање следи да је дужност свештеника да настави општење (саслуживање и помињање) без обзира на то шта епископ заступа.

Свети Фотије патријарх Цариградски о томе каже:

„Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.”

15. КАНОН ЈЕ ДЕЦИДИРАН, ПРИМЕЊУЈЕ СЕ САМО НА ПРОПОВЕД ЈЕРЕСИ КОЈЕ СУ САБОРСКИ ВЕЋ ОСУЂЕНЕ

Истовремено, не треба прећутати ни важан услов: 15. канон се не односи на свако спорно или двосмислено богословско мишљење, већ на јавно проповедање јереси која је већ осуђена од Светих Сабора или Отаца. Стога је неопходно најпре утврдити садржај спорног учења и његов однос према већ постојећем догматском предању.

Управо то, међутим, недостаје Вашем образложењу. Ви објашњавате зашто је раскол опасан, али не разматрате конкретно спорно учење и не показујете зашто сматрате да у датом случају нису испуњени услови за примену овог канона.

О спорним формулацијама у саборским посланицама СПЦ

Овде долазимо до питања које се не може решити само општим позивањем на смирење и црквени поредак.

Подсетићемо да смо до сада у неколико наврата детаљно анализирали две саборске посланице – Божићну и Васкршњу из 2025. године, у којима је садржана јерес.

Уколико нисте прочитали те наше текстове, препоручујемо Вам да их прочите. Реч је о следећим текстовима за које дајемо и линкове:

Уредништво: Учењем Цркве демонтирамо јереси БГ патријаршије!!!

https://borbazaveru.ru/content

Уредништво: Јеретичка васкршња посланица и јеретички епископат БГ патријаршије

https://borbazaveru.ru/con

Уредништво: Подмукла подметачина јереси у Божићној посланици!!!

https://borbazaveru.ru/conten

У Васкршњој посланици Сабора СПЦ из 2025. године наведена је формулација:

„Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи."

У Божићној посланици наведена је и следећа формулација, приписана Светом Атанасију Великом:

„...Природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна."

Оваквим формулацијама ми смо дали – сматрамо - озбиљно богословско разматрање, нарочито због могућности да се створеност из небића непосредно повеже са тврдњом да је смртност неизбежно и непроменљиво својство сваког створеног бића.

Православно богословље свакако исповеда да је Бог једини нестворен и да сва творевина своје постојање и живот добија од Њега. Створење нема самобитност нити независну бесмртност по природи, као што је има Бог. Међутим, из тога се мора пажљиво извести шта се тачно подразумева под природном смртношћу, пропадљивошћу и смрћу која је ушла у људски живот после пада (као последица греха, што је православно учење).

Није исто рећи да створење није бесмртно само по себи и рећи да је смртност нужно и коначно стање сваког створеног бића. Није исто говорити о онтолошкој зависности творевине од Бога и тврдити да је смрт, у смислу у којем је познајемо после пада, неизбежна последица саме створености.

Овде је важно и учење Светог Атанасија Великог, нарочито изложено у његовом делу „О оваплоћењу Бога Логоса“. Свети Атанасије заиста разматра чињеницу да је човек створен из небића и да је, остављен сопственим ограниченим силама, подложан пропадљивости. Али он истовремено наглашава да је човек, учешћем у Логосу и благодаћу Божијом, био призван да живи у непропадљивости, док је окретање од Бога (греховни пад) довело до пропадљивости и смрти.

Зато је погрешно и непоштено Светом Атанасију приписати учење о смрти као последици стварања из небића, а истовремено занемарити његово учење о Божијем дару непропадљивости и о улози греха у човековом удаљавању од Бога.

Ми смо у поменутим нашим анализама показали и – сматрамо – доказали, да је читав Сабор СПЦ, укључујући и Вашег епископа, исповедио Пелагијанску јерес, која је осуђена и анатемисана 123. правилом  Помесног Картагинског Сабора, који је био сазван против јереси Пелагија и Целестија.

НАШЕ ПИТАЊЕ ЗА ВАС

Зато је наше питање следеће: како Ви тумачите наведене формулације у светлости Светог Атанасија Великог, православног учења о Адамовом паду и светоотачког разумевања смрти?

Ако сматрате да су поменуте саборске формулације потпуно православне, онда би било неопходно да то образложите одговарајућим светоотачким сведочанствима и да покажете да се њихов смисао не разликује од учења Цркве. Ако, пак, сматрате да су недовољно прецизне или да допуштају погрешно тумачење, онда би требало размотрити питање да ли сте свом епископу поставили питање, зашто је потписао посланице у којима се налазе неправославна учења?

Није довољно одговорити да не треба осуђивати епископа. Претходно се мора испитати шта је заправо речено и да ли је то у складу са православном вером, јер – понављамо – где нема праве вере, нема ни Цркве!

Одговорност епископа и значај саборских докумената

Посебно је важно што је реч о формулацијама објављеним у званичним посланицама Сабора СПЦ, а не о приватном мишљењу неког појединца.

Понављамо: ове документе потписао је и надлежни епископ коме припадате.

Наравно, сам потпис није довољан да би се без додатне анализе донела коначна догматска оцена потписника. Али је проблем што сте не само Ви, већ и сви свештеници Београдске патријарашије ћутке прешли преко потписа својих епископа!

Ако постоји озбиљна сумња у догматску исправност одређене формулације, онда је потребно испитати њен садржај, а не занемарити проблем зато што потиче из званичног црквеног документа.

Саборски ауторитет не значи да се свака реченица у сваком документу може изузети од богословског испитивања.

Да ли примери Светог Марка Ефеског и Светог Максима Исповедника подржавају Ваш закључак?

Позивате се на Светог Марка Ефеског и Светог Максима Исповедника као примере верности истини без стварања нове Цркве. Са тим начелом се слажемо.

Међутим, њихов пример не може се свести на поруку да се ради очувања јединства мора наставити општење са црквеним властима без обзира на учење које заступају.

Свети Марко Ефески није прихватио унију са Римом јер је сматрао да су поједине њене догматске основе противне Православљу. И не само да није прихватио Унију са Римом, већ је прекинуо општење са цариградским патријархом и свима онима који су га подржавали. Ево само детаљ из Завештања Светог Марка:

„...Рећи ћу о патријарху... ни на који начин не желим и не прихватам заједницу са њим или са онима који су са њим, и у  овом животу нити после смрти, као што не прихватам ни унију која је склопљена, нити латинске догмате које су он и његови истомишљеници примили... Потпуно сам убеђен да, колико сам даље од њега и њему сличних, толико сам ближе Богу и свима Светима, и колико сам одвојен од њих, толико сам сједињен са Истином и са Светим Оцима, да су они који се прибројавају овима далеко од Истине и Блажених Учитеља Цркве. Због тога говорим следеће: као што сам током читавог свог живота био раздвојен од ових, тако и у време мог одласка, па и после смрти одбијам обраћење и јединство са њима и са заклетвом заповедам да се нико (од њих) не приближава ни мом погребу, ни мом гробу, а такође и у односу на било кога другог из наше заједнице, са циљем покушаја да се прикључе и саслужују на нашим (богослужењима), јер то означава мешање онога што не може да се меша. Њима приличи да у потпуности буду одвојени од њих док Бог не подари исправљење и мир Својој Цркви“ (овде:).

Свети Максим Исповедник одбио је монотелитско учење упркос притисцима и страдању које је због тога претрпео.

Они нису своју верност Цркви доказивали прећуткивањем спорних учења, већ сведочењем истине, чак и онда када је то било тешко и када се нису могли ослонити на подршку већине црквених и политичких представника свога времена.

Њихови примери нас зато обавезују да не мешамо канонску послушност са безусловним прихватањем сваког учења црквених предстојатеља.

Наравно, не може се свака савремена несугласица са епископом изједначити са споровима у којима су учествовали ови Светитељи. Али се не може ни унапред искључити могућност да верност православној вери захтева озбиљно супротстављање неком спорном учењу.

Смирење и истина нису супротстављени

У Вашем тексту више пута наглашавате да је потребно више молитве него осуде, више смирења него гнева и више суза пред Христом него људских расправа.

И са тим се начелно слажемо. Међутим, смирење није исто што и пактирање са јересју, као што ни одбрана истине није нужно израз гордости.

Могуће је говорити о спорном учењу без мржње према ономе ко га заступа. Могуће је поштовати епископски чин, а истовремено критички испитивати учење епископа. Могуће је желети јединство Цркве и истовремено сматрати да се оно не може очувати прикривањем догматских проблема.

Штавише, ако верујемо да је истина вере од пресудног значаја за спасење, онда је и указивање на могућу догматску заблуду део одговорности према Цркви, под условом да се то чини трезвено, аргументовано и без личне мржње.

КРИТИКА ЕПИСКОПА НИЈЕ РАСКОЛ

Зато није правично сваку критику епископа унапред тумачити као духовну гордост или опасност од раскола. Сакако, није оправдано ни сваку сумњу у неко учење прогласити доказом јереси.

Потребни су конкретни аргументи, јасни догматски критеријуми и спремност да се спорно питање заиста размотри.

Питање на које Ваш текст не даје одговор

На крају, желели бисмо да Вам поставимо једно суштинско питање.

Ако би се на основу Светог Предања и учења Светих Отаца показало да епископ јавно заступа учење које је већ осуђено од Светих сабора или Отаца, да ли бисте сматрали да је прекид литургијског општења, у складу са условима 15. канона, оправдан?

Ако бисте одговорили потврдно, онда је неопходно да објасните како примењујете тај критеријум на конкретан случај о коме говоримо.

Ако бисте одговорили одрично, онда би било неопходно да објасните на основу чега сматрате да је наставак општења обавезан и у околностима у којима је испуњен услов који канон изричито наводи.

Уколико, пак, сматрате да у конкретном случају није доказано постојање таквог учења, онда би било неопходно да се непосредно позабавите спорним формулацијама, а не да расправу завршите општим упозорењем против раскола.

Управо у томе видимо недостатак Вашег текста: он опширно говори о опасности од раскола, али не разматра довољно конкретно питање догматске исправности учења које је предмет расправе.

РЕЗИМЕ И ЗАКЉУЧАК

Поштовани оче, наша намера није да Вас позивамо на раскол, нити да било коме унапред пресуђујемо. Наша намера је да укажемо на то да се питање црквеног јединства не може решавати независно од питања истине вере.

Поштовање епископа не искључује богословско испитивање његових ставова. Чињеница да није донета коначна саборска осуда одређене личности не значи да је свака њена изјава самим тим православна. А позивање на опасност од раскола не може заменити одговор на питање да ли је неко учење сагласно са Светим Предањем.

Зато сматрамо да је било неопходно да од Вашег епископа затражите разјашњење потписаних спорних учења, у светлости Светог Писма, Светих Отаца, саборских одлука и канонског предања, што Ви – колико је нама познато - нисте урадили.

Истина и јединство Цркве нису два начела која се међусобно искључују. Истинско црквено јединство мора бити јединство у православној вери, а верност православној вери мора бити праћена смирењем, љубављу и одговорношћу према Цркви.

Управо зато сматрамо да је потребно више од општег позивања на смирење и опасност од раскола. Потребно је непосредно одговорити на богословска питања која су покренута и показати, на основу Светог Предања, зашто су спорне формулације исправне или неисправне.

Нека би Господ свима нама дао снаге да истину тражимо без предрасуда, да је исповедамо без мржње и да чувамо јединство Цркве не науштрб вере, већ у верности Христу, Светим Оцима и апостолском Предању.

С поштовањем,

Уредништво „Борбе за веру“