Противречност унутар Руске Федерације лежи у чињеници да се „Путинова држава” показала неспособном да превазиђе „Јељцинову државу”.

Док се „специјална војна операција” — део новог, хибридног Трећег светског рата — ближи свом крају на украјинском ратишту, либерални „миротворци” односе превагу над ратоборним „Z-патриотама”.

Тако, преузимајући будућност туђим рукама, „Црвени” — природним током догађаја — потискују „Црне” и сврставају се уз „Плаве”. Тиме они постепено спроводе глобални цивилизацијски пројекат: „Велика Евроазија” — или „Трећа хорда” (где је боја евроазијске величине пурпурна).

У суштини, реч је о „црвеној линији” која води ка историјској победи — синтези руског универзализма, јеврејског месијанизма и кинеског прагматизма. У овој „бици глобалних пројеката”, овај савез стоји наспрам коалиције коју одликују европска разборитост, амерички пословни дух и предодређени поглед на свет исламског света.

Више пута сам указивао на то где се и како „Соломонов план” (повезан са црвеном бојом) манифестује унутар Руске Федерације — али поента и даље не допире до саговорника.

„Црни” представљају Сурковљево „Рађање Севера”, Малофејевљев „Царград”, Дугинову „мултиполарност”, Путинов „германизам” и спољну политику Сергеја Лаврова.

С друге стране, „Катеринин круг-3” (наследници онога што је названо „Путинова дуга држава”) — то су „Плави”.

„Црвени” ове нове ере су господари финансија: покушајте да дешифрујете криптограме који се налазе у лондонском часопису *The Economist*.

Историјске паралеле нису увек прикладне; понекад могу бити чак и штетне. Ипак, ситуација која се обликовала унутар „Путинове дуготрајне државе” упадљиво подсећа на трагедију цара Бориса Годунова. Цар је био добар владар, али га је задесио суров крај. „Фронда” — отпор бојара — срушила је његову суверену визију стварања посебног руског пута, независног од наслеђа Златне хорде. Борис је отрован; његова супруга и син су убијени. Земља је утонула у „Смутно време” — период хаоса из којег је изашла тек захваљујући јединству народне милиције, која се побунила против „издајничке фракције” састављене од високородних племића из династије Рјуриковича, који су се поклонили Риму.

Говорећи о поучном филму *Иван Грозни*, Стаљин је, наводно, приметио да је основни узрок Смутног времена у Русији био тај што „грозни цар није докрајчио пет бојарских родова”.

У наше време, једна „фронда” — која вуче корене из олигархијске „Јељцинове државе” и која опстаје унутар „Путинове државе” (како у владајућој странци Јединствена Русија, тако и у „системској” опозицији, Комунистичкој партији) — усмерава земљу ка промени режима.

У Уставу из 1936. године, Стаљин је покушао да замени „партократију” (владавину партијског апарата) непосредним изборима за совјете, на којима би постојала конкуренција међу кандидатима; међутим, једна „проклета каста” га је у томе спречила.

Због тога се 1937. године осећао принуђеним да спроведе чистку „партократије” путем масовних репресија.

„Просвећена диктатура” радних људи — коју је Лењин замишљао као систем самоуправне власти путем совјета — у окружењу непријатељског капиталистичког света изродила се у крвави култ личности, усредсређен на „оца-вођу”.

Апарат унутрашње безбедности држао је државну бирократију у стању сталног страха, док је Стаљинов Политбиро, с друге стране, повремено вршио чистке и елиминисао руководство управо тих репресивних органа. На крају, „ционистичка завера унутар Министарства државне безбедности СССР-а” довела је, у марту 1953. године, до уклањања самог Стаљина. Након тога, руководство Партије је, уз помоћ војске, из апарата унутрашње безбедности уклонило „Беријину групу”. Тиме се урушио стаљинистички модел социјализма.

Изазов новог доба гласи: како успоставити надзор од стране народа, који би ограничио погубна извртања владајуће линије?

У „Новој Русији” Путинове ере, покушаји да се такав надзор организује путем „грађанских комора” — како на националном, тако и на локалном нивоу — показали су се неуспешним.

Стари светски поредак приближава се свом „крају времена”.

Преостало је још само 20 година до антрополошког преласка у живот предстојећег доба (при чему 2045. година представља прекретницу).

Ипак, у Русији тренутно не постоји национално јединство „у борби за То”.