header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Један од Лазаревих: Екуменизам и литургијска ренесанса Штампај Е-пошта
субота, 17 јул 2010

Један од Лазаревих

Екуменизам и литургијска ренесанса

(1.део)

         Језиво је и страхотно чудно, све до самих граница људског схватања, лутање богоотпалог човека у овој историјској равни нашег постојања. Главни покретач и снага  отпалог човечанства јесте једна сила, људима лишених еванђелске христоносне философије непознаница, за коју једино знају да постоји, јер је осећају каo нешто што их тера у потрагу за слободом, за тражењем спасења од ограничености и стешњености које као трње жуљају и боду људски дух жељан истинске слободе - слободе од најпонорније границе и међе у људском животу и постојању - а то је смрт.

 Ту силу, ту енергију која је творачки усађена у нас, и која нас у оваквом трагању покреће, а која је у самој бити животоискатељна, а самим ти боготражитељна, људски пали ум, сметен  грехом и ђаволом, упорно погрешно усмерава на твар, а не на Творца. Отуда идолопоклонство које је вековима удаљавао људе од истинског познања Бога, што оно чини и данас. Горди људски ум је својом прикованошћу за овај свет, а пре свега за самога себе, апостолском проповеђу и мученичким сведочењем Христове науке превазишао оно класично, паганско идолопоклонство током првог миленијума Хришћанства, да би обновивши ту богомрзећу самозаљубљеност опет пао у идолопоклонство, у самопоклонство, себепоклонство, те ово друго зло би горе од првог. Оно прво идолопоклонство је у великој мери било плод демонске заведености човека, а ово друго је богопротивно - отворено устајање човека на Бога, човека који је спознао и, авај, презрео Христа. То друго идолопоклонство зове се хуманизам, и то еропски, сатански, горди. Зато човечанство, бар овај његов хришћански део, подсећа на еванђелског човека из кога беше истеран један демон, који вративши се и видевши место пометено и очишћено доведе са собом седам других духова још горих од себе те опет уђе у човека, па ово потоње стање беше оном човеку горе него прво (ср. Мт. 12,45). Тих седам грђих духова управо и јесте европски хуманизам скупа са свим његовим измима и демонизмима.  

Један од пресудних момената настајања оваквог хуманизма на историјској сцени Европе и тадашњег хришћанског света јесте период од 13. па све до 16. века несрећне европске историје. Повампирење оваквог идолопоклонства представљао је покрет звани „Хуманизам и ренесанса“, који је у својој бити покушај обнове античке уметности и свих античких културних вредности, које су наравно биле утемељене на идолопоклонству.

Тај покрет кренуо је са истока, из Византије. Наравно, здрава Православна духовност на којој се темељила ова држава је овакву обнову античке уметности надахнула својом духовношћу, освештала, крстила и миропомазала еванђелском философијом у Христу. Зато она не само да није била штетна за Византију и Православље, напротив (да подсетимо само на ренесансу Палеолога), произвела је дела достојна дивљења, као што су, рецимо, код нас сопоћанске фреске.

Нажалост, на Западу на којем се овај уметнички и  не само уметнички правац кретао, показао је сву духовну наготу и празнину римске богоотпале духовности, која је у лику папизма већ вековима покушавала да обнови култ римског понтифекса  као цара и бога.  Овај покрет је само показао смер и трасирао пут Запада којим се он, већ отпао од Христа, враћа идолопоклонству и римском паганству. Тамо је у духовно анемичној атмосфери, у којој није било трага Духа Светога, овај покрет представљао обнову човекопоклонства, неморала, алхемије, астрологије, вештичарења и свега оног против чега се Црква борила вековима.

Повратак римске квазицркве на паганске друштвене и културне темеље коначно је постигнут доношењем догмата о папској „непогрешивости“ крајем деветнаестог века.  Паганизација  Западног  друштва извршена ренесансом, тј. препородом оваквог хуманизма, окончава се ових дана и њене плодове ево већ деценијама окушамо у свим сегментима нашег друштва, па и у Цркви (нажалост) која је његов интегрални део. Овде мислимо на сваковрсну поплаву богоотпадничке, рашчовечујуће и дехристијанизиране Западне европско-америчке културе, која непоштедно сатире душе у нашем народу који и чини Тело Христово звано Црква.

 

Један од најновијих продуката овог хуманистичког злодуха, који пустоши европску душу вековима, јесте савремени екуменизам. О њему авва Јустин истинослови: „Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку” (ср.Кол.2,8) (Хуманистички екуменизам). Као што сваки хуманизам прати њему својствена „ренесанса“, тако је и овај „хришћански“ хуманизам (тј. екуменизам) као своју конкретну пројаву у Цркви изродио својеврсну литургијску „обнову“ или ренесансу.

 

Да ли се треба чудити или сумњати у овакву тезу повезаности ове две појаве - екуменизма и литургијске обнове у нашој Помесној Цркви? Ако неко и има право на то - ми Срби сигурно немамо. Пре него се позабавимо теолошком и историјском позадином повезаности овог двоједног богословског уљеза у свештеном тору наше Светосавке Цркве и стада Христовог, који не улази на капију саборности, већ прескаче ограду као што уљези и чине, указаћемо само на једну врло уочљиву и очигледну појаву у нашој Помесној Цркви која ће много тога објаснити.

 

Свима онима који непристрасно и пажљиво посматрају дешавања и кретања у нашој Цркви јасно је да та појава јесте диференцијација пре свега у нашем епископату, а последично  и у народу Божијем који испуњује Дом Господњи тј. Цркву. Дакле, међу нашим епископима јасно су уочљиве две групе: у првој су они епископи који се држе „вековно установљене праксе“ (што је у складу са одлукама САСабора) служења Свете Литургије, праксе освештане вишевековним трајањем у нашој Цркви, а коју су ови епископи преузели од својих предходника, тј. од својих духовних отаца који су их породили у Христу и прејемнички им предали благодат наданђелског, апостолског, епископског чина заједно са свеукупним, па и богослужбеним предањем наше Цркве. И док ови епископи спокојно настављају упражњавање и очување богослужбеног и осталог предања и праксе својих предходника, друга група епископа наше Помесне Цркве одриче се ове праксе и предања, поводећи се сопственом умовању и силогистичким, увредљиво и понижавајуће наивним тумачењем и принечавањем саборских одлука наше Помесне Цркве којима се потврђује непроменљивост досадашње литургијске праксе и предања.

 

Ову поделу прати још једна више него симптоматична појава, а то је подела на проекуменистички настројене епископе и оне који према екуменизму нису позитивно настројени. Ови први сви спадају под горепоменуту (другу) групу литургијских ренесансних реформатора. Своје екуменистичко настројење они показују или активним учествовањем у њему, или пасивним, тј. прећутним прихватањем и одобравањем екуменизма.

 

У смислу овакве поделе постоје изузеци који само потврђују поменуто јасно правило, а то је да су сви литургијски реформатори, тј. обновљенци, уједно и екуменистички врло расположени. То своје екуменистичко настројење они изражавају, како наведосмо, или активним делањем, или пасивним, прећутним одобравањем и саглашавајућим  ћутањем. Ово што рекосмо доказује чињеница да у нашој Помесној Цркви нема ни једног епископа обновљенца и новотарца (како су себи својим делањем наденули име) који је уједно антиекумениста.

 

Са друге стране, епископи који се залажу за очување вековне литургијске праксе у нашој Цркви, а самим тим и за очување сваког другог поретка и црквеног благоустројства, су отворени антиекуменисти. У овој категорији, као и оној предходној новотарско-екуменистичкој, дозвољавамо постојање изузетака који поменуто правило и поделу само потврђују. Сваки пажљиви посматрач и проучавалац ставова и деловања наших епископа доћиће до закључка идентничном нашем.

Дакле, увидели смо да је она либерална група епископа у нашој Помесној Цркви уједињена око идеје литургијског реформаторства и екуменизма. Ова и још многе друге чињенице наводе нас на врло правилан закључак да литургијско обновљенство и његово теолошко надахнуће, тзв. “Евхаристијско богословље”, представљају трон, базу и основу на коју се у нашој Цркви полако насађује екуменистичка јеретичка гнусоба опустошења. Зато није ни чудо што у екуменизму наши архијереји предњаче у односу на друге Помесне Цркве (изузев Цариградске Патријаршије), а узрок том предњачењу је управо поменуто евхаристијско богословље, које се на нашим богословским факултетима идеолошки пропагира као званично и једино богословље Православне Цркве.

И један и други изнешени став о „предњачењу“ наших архијереја потврђује нам у једном од својих интервјуа утемељитељ евхаристијског богословља и највећи пропагатор екуменизма у Православљу митроп. Јован  Зизјулас. Зато он, појашњавајући „напредовање“ у екуменистичком дијалогу са римокатолицима, вели: „Као базу користимо евхаристијску теологију, нешто што су посебно Православни предложили, али што су и Римокатолици прихватили у великој мери, посебно после Другог ватиканског сабора.“( http://www.serbische-diozese.org/03/index.php?option=com_content&view=article&id=682%3A-l-r&catid=66%3A2009-01-03-03-52-46&Itemid=75&lang=sr).

У наредним редовима позабавићемо се управо овом повезаношћу женевског екуменизма и западњачког литургијског реформаторства које поједини наши „највећи живи богослови“, умртвљене савести, покушавају да протуре и прошверцују у нашу Цркву прелазећи не на капију саборности коју поменусмо, већ, како и приличи лупежима и разбојницима, прескачући канонску и догматску ограду наше Цркве на другом месту. Оно што нас још више нагони на алармирање у овој ситуацији јесте покушај у припреми да се несрећне реформе чак и саборски верификују.

Најпре ћемо заћи у дубљу историју екуменизма и тамо пронаћи  да поменути Митрополит није у праву када тврди да су евхаристијско богословље предложили Православни, а наивно и послушно прихватили Римокатолици на Другом Ватиканском концилу. Иначе, упада у очи повезаност и сличност до најмањих детаља реформи на Другом Ватиканском концилу код Римокатолика и оних које наши богослови пропагирају и спроводе у свом литургијско-реформаторском походу.

Да подсетимо: у грубим цртама реформе се темеље на ставу, како пише у одлукама Другог Ватиканског концила, да “литургија исцрпљује живот Цркве“. Ово у практичном смислу значи ставити акценат на литургију и тзв. Литугијски живот, укључити у њу вернике, повратити литургијску праксу првих векова и још много тога.  На овом концилу су усвојене ове литургијске реформе, а у нашој се Цркви спроводе. Овде се поставља питање како се то догодило? Одговор на питање који добијамо од савременог српског богословаља, нажалост врло је површан и јадан. Одговор који, рецимо, можемо добити на београдском Богословком факултету јесте „историјска“ (никад потврђена) чињеница да је руска интелектуална, богословска емиграција својим богословским ауторитетом утицала на доношење поменутих реформаторских одлука на Другом ватиканском концилу. Колико је овај идилични „уплив и утицај“ Православних богослова могућ кад је у питању римокатолички, папски апсолутизам познат и познаван вековима, јасно је и најнесавеснијем православном богослову, али, нажалост, „нашим највећим живим богословима“ очигледно није;  они зато и истрајавају на овој превари која се зове литургијска обнова.

У историјском току настајања екуменизма, али не неког Православног (како то покушавају лажно да представе поједини наши „живи богослови“, по “живости” слични руским прореволуционарним „живоцерковницима“), већ овог западњачког, протестантског, женевског о коме је у овоме тексту реч, видљив је од самог почетка неодвојиви пратилац таквог екуменизма - а то је „обнова“ неког сегмента у животу Цркве и живота у Цркви.

Деветнаести век представља зору рађања савременог екуменизма. Да бисмо то појаснили треба подсетити на историјски факат, бар када говоримо о историји Цркве, а то је чињеница да су јереси као најпогубнија појава у Цркви увек изнедриване и порађане владајућим политичким и философским кретањима у свету. Ако је ђаво отац свих јереси, онда је њихова мајка дух овога света, који се вазда прегони са Црквом која није од овога света и протерује је из њега (света) нападима споља или изнутра. Дух овога света изражава се актуелним филосовским и научним ставовима и мишљењима у датом историјском моменту. Такви философски и научни ставови често утичу на политичка кретања и ставове тренутних светских моћника, као и на уметност и уопште културу једног историјског раздобља. У прилог томе подсећамо да је подлога за настајање, на пример, аријанске јереси био тада актуелни неоплатонистички филосовски правац. Или, на другом месту, историјске чињенице показују да је експанзија ислама и арапске исламске философије у великој мери утицала на појаву јереси иконоборства, а много познатији римокатолицизам је као јерес произашао из великих политичких притисака германских, антивизантијских политичких струјања и утицаја на папизам у западној Европи.

Тако је и екуменизам настао као „решење“ једне такође тешке политичке ситуације у Европи с почетка деветнаестог века. Европа застрашена Француском револуцијом и Наполеоновим походима свој мир покушала је да сагради на једној својеврсној утопистичкој теократској идеји из које је настала тзв. „Света алијанса“(1815). То је био савез три монархије: римокатоличке Аустрије, лутеранске Прусије и Православне Русије. О оваквој историји екуменизма исцрпно пише о. Георгије Флоровски у једној од својих богословских студија. Тај савез схваћен је као три гране(!) (ово је био основ за настајање протестанске „теорије грана“ као главног теолошког полазишта екуменизма) једног хришћанског стабла; као један хришћански народ над којим преко својих помазаника влада Сам Христос. Ово је већ екуменизам на делу. Грешка коју су тадашњи државни (а коју данас понављају наши црквени) поглавари чинили,  што и јесте суштина екуменизма као једне од варијанти релативистичког и нихилистичког европског хуманизма, јесте то што су „Конфесионалне разлике једноставно биле заобилажене, игнорисане или порицане као неважне.“1

На велику жалост главни покретач ове идеје је био руски цар Александар I. Ипак, битно је за даљу разраду теме рећи да је надахнуће за овакве потезе добио читајући дела лутеранских немачких ревивaлиста, тј. обновљенаца, који су пропагирали лажну мистику, пијетизам и обнову „унутрашњег духовног живота“. Овакво протестанско обновљенство изродило је тада велики број секти попут, рецимо, методиста. У том циљу цар је начинио и некакво „министарство за духовне послове“. Поред овог министарства највећу улогу у оваквој екуменистичко-обновљенско- реформаторској работи имало је Руско библијско друштво.

Главна теолошка потка оваквог царевог „обнављања“ хришћанске духовности је чисто протестански став по коме се изворно Хришћанство спознаје искључиво и само из Библије без икаквих тумачења, па ни оних светоотачких, јер она само „замућују“ прави смисао речи Божије. Један од руских емиграната, професор патрологије И.М. Концевоч, сведочи нам о томе: „Почетком деветнаестог века био је издат следећи (царски) указ: Свако дело (књига) у коме се под видом заштите или одбране једне од хришћанских цркава пориче друга и на тај начин се нарушава свеза љубави свих хришћана сједињених једним духом у Христу, се забрањује. Из тога произилази да је заштита православља од јеретика била кажњавана.(!)“2 Чињеница да су чланови управног одбора поменутог Библијског друштва били епископи свих постојећих хришћанских конфесија у Русији, показује нам да је у питању чисто екуменистичка организација. Заједно са дистрибуирањем овако штампаних Библија, на један чисто административан(!) начин наметана је лажна мистичка идеологија поменутог „унутрашњег духовног живота“, тзв. екуменизам срца, која није смела да се критикује(!), већ само да се прихвата(!).

Пошто није дозвољавана светоотачка литература и православно тумачење Светог Писма и читавог Предања Цркве,  прогањано је монаштво(!) које је као и иначе кроз историју Цркве било носилац очувања Православља. На удару су били старци, пре свега Оптински, јер је у Русији тада дошло до процвата старчестава које је од стране државне(!) и наравно црквене(!) власти било прогоњено. Овакво монахофобно настројење сасвим је очигледно и у свременом нам евхаристијско-реформаторском богословљу, на чијем путу се опет и опет испречило монаштво. О исходу оваквог наступа екумениста-обновљенаца Флоровски пише: „Овакав смер није могао а да не изазове снажан отпор(!) у ширим круговима. Многи су осећали да Библијско друштво пропагира „нову веру“(!), што је и било тачно и да тежи да да постане „нова црква“...“3 (обратите пажњу на сличност дешавања иза којих је стављен знак узвика са актуелним дешавањима у нашој Цркви) Зато поменути професор Концевич додаје: „Епоха цара Александа I била је праобраз садашњег екуменизма када је опште настојање било изјадначење свих хришћанских конфесија у циљу стварања неке опште лжехришћанске религије.“4

Флоровски нам даље објашњава зашто је и ово „обновљенство“ пропало: “На жалост проблем је био лоше представљен. Акценат је пребачен са догме на „побожност“(!) (пијетизам). Уместо суочавања са постојећим разликама и расправљања о контраверзним тачкама, људи су били позвани да се на њих не обазиру(!) и да трагају за постизањем заједнице(!) кроз мистичку праксу. Доктринарни проблеми су или једноставно занемаривани или прећуткивани.“5 У савремено екуменизму је исти случај, расправља се нпр. о положају римског епископа у Цркви а он притом и није у Цркви, јер нису превазиђена она суштинска догматска неслагања која га чине страним Црквеној пуноти.

Сличан је принцип и наших епископа екумениста у „постизању“ јединства са инославнима, где се на основу теоретисања о литургијској заједници, нажалост, толико исфорсираном и расхристовљеном у теолошком смислу, у савременом евхаристијском богословљу, отвореним узајамним посећивањем и присуствовањем на литургијама и мисама, покушава остварење неке неприродне заједнице, али овога пута не кроз мистичку, већ кроз литургијску побожност са јеретицима, притом не узимајући у обзир понорне, непревазиђене догматске разлике између нас и њих.

Како би нам историја заиста била учитељица, у неком од следећих текстова ћемо, ако Бог да, видети даљи историјски ток и понављање екуменистичких и њима пратећих реформистичких склизнућа у нашој Цркви.

 

Један од Лазаревих

___________

1О. Георгије Флоровски, „Богословске судије“, Задужбина Светог Манастира Хиландара 2005.год, стр.180.

2Иван Михајлович Концевич (1893-1965), „Оптиња пустињ и јеја времја“, манастир Џорданвил 1970. год. стр. 136.

3О. Георгије Флоровски, „Богословске судије“, Задужбина Светог Манастира Хиландара, 2005.год, стр.182.

4Иван Михајлович Концевич (1893-1965), „Оптиња пустињ и јеја времја“, манастир Џорданвил 1970. год. стр. 136.

5Исто

Последњи пут ажурирано ( субота, 17 јул 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.