header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Владика Николај и Владика Артемије Штампај Е-пошта
недеља, 17 октобар 2010

Владимир Димитријевић

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

          Архијереји из србијанског села Лелића обележили су 20. век: Николај Велимировић његову прву половину, а Артемије његову последњу деценију и почетак 21. столећа. То што је Николај урадио навело је оца Јустина да га назове „највећим Србином после Светог Саве“.

Јустинов духовни син, епископ рашко-призренски Артемије, који је о Николају написао познату биографију „Нови Златоуст“, крећући путем свог славног земљака нашао се на светој србској земљи косовско-метохијској, на којој је, као духовник, педагог и владика провео преко три десетлећа. Веза између Лелићанина Николаја и Лилићанина Артемија снажи се и чињеницом да је Николајев синовац, епископ шабачко-ваљевски Јован, благословио будућег рашко-призренског владику на монашки подвиг.

Сродности између архијерејске службе Николајеве и Артемијеве виде се и по чињеници да су обојица, због чврстине својих ставова на бранику правоверја и отаџбине, били на удару „власт имајућих“. Наиме, 1938. године, у доба после Конкордатске кризе (која је однела живот патријарха Варнаве), за новог пратријарха изабран је митрополит црногорско-приморски Гаврило. Овај угледан јерарх био је веома близак Влади Милана Стојадиновића, која је покушала да неметне Конкордат Ватикана и Краљевине Југославије (због чега је и дошло до тешких сукоба и тзв. „Крваве литије“, када је министар полиције у Стојадиновићевој Влади, католички жупник Антон Корошец, наредио да се туку епископи, свештенство и народ који су се молили Богу за здравље патријарха Варнаве и протестовали поводом давања неоправданих привилегија папи и папистима у Краљевини).

Пошто је Стојадиновић, под притиском јавности, морао да „адактира“ уговор с Ватиканом, патријарх Гаврило је, са већином епископа, био за то да се црквена и државна власт брзо помире. Владика Николај је, са своје стране, као духовни вођа антиконкордатске борбе, захтевао да се србски посланици Стојадиновићеве сранке, Југословенске радикалне заједнице, извине, и то јавно, због свог гласања за Конкордат у Скупштини, па да буду примљени у црквено општење. (Патријарх Гаврило је био за примање без јавног извињења.) Николај је сматрао да не може бити: „Пуј, пике, не важи!“ Толики људи су били тучени, злостављани, хапшени због свог православног држања, многи су остали без посла, патријарх Варнава, је по свему судећи, отрован. И, сад – ником ништа! Због тога је Николај остао у мањини. И – шта је урадио? Није више хтео да долази на заседања СА Сабора СПЦ!

Николај је, у то време, заиста био оштар. Проповедајући у Лесковцу, 29. новембра 1937, он је, између осталог, рекао: „Ми нигде нисмо видели да је неки папа радио нешто за нашу државу, а видели смо га увек на страни наших непријатеља. Није овде у питању конкордат само, него рушење наше државе у Југославији/.../ Кад је била у питању Црква и њена независност, наш народ се борио, чак и против њених владика. Кад је један владика у Црној Гори признао био папу за поглавара, одмах га је народ засуо камењем“.

Владика Николај је, фебруара месеца 1938, покушао да спречи мешање Стојадиновића у избор патријарха СПЦ, предлажући да се исти бира коцком, али је његов предлог одбијен. Због тога он није ни учествовао у изборима (свој глас је дао епископу нишком Јовану). Касније ће, видели смо, разочаран у попустљивост према „конкордатлијама“, поднети оставку на активно чланство у Синоду и Сабору.

Одговорено му је уклањањем са места администратора Епархије охридско-битољске. (Владика Николај је, са своје епархије, ранијом одлуком Сабора био премештен на Епархију жичку - против своје воље; зато је наставио да извесно време буде владика у крају који је неизмерно волео.) На охридско – битољску епархију доводе владику Платона (Јовановића), касније епископа бањалучког и свештеномученика. Узбуђен због љубави народа према Николају и неприхватања његовог постављења за архијереја у Охриду, владика Платон је одржао неколико оштрих „антиниколајевских“ беседа, и то у храму, што је изазвало додатна узнемирења.

Пошто је, упркос позивима, престао да долази на Саборе, против Николаја се спремао и црквено-судски поступак. Како је тешка ситуација у Цркви била, сведоче записници са саборских седница тих дана.1

У те дане, никшићка „Слободна мисао“ (25. 12. 1938), објављује текст „СПЦ пред проблемима“, који ће бити прештампан у званичном „Гласнику“ СПЦ.2 Отац Јустин Поповић реагује више него оштро:

>>Добили смо мефистофелски апокалипсис. Писао га никшићки апокалиптичар, а прештампао Гласник Српске православне цркве, тврдио је Архимандрит Јустин. Зове се: "Православна црква пред проблемима". Прећутана су света еванђеља, прећутана света дела апостолска, прећутане свете посланице. Страхоте апокалиптичке ударају на православно сазнање и рањавају светосавско осећање. Осећам се као да ми је срце под копитом бледог апокалиптичког коња, кога јаше смрт, а за ким иде пакао. Трне у мени дух мој, нестаје у мени срца мога...

Страшни суд никшићког апокалипсиса сручио је своје страхоте на наше свештенство, а сврх свега на Преосвећеног Владику Николаја. Гласников Авадон је дигао поклопац са својих бездана и из њега су рикнула на наше свештенство...

Али, (...)главна мета његових громова јесте највећи светитељ и највећи просветитељ рода српског од дана Светога Саве до данас: Преосвећени Владика жички Николај. Зато је никшићки апокалиптичар ошинуо свог Авадона и овај је изригао најчудовишније хуле на Преосвећеног Николаја: На челу са Владиком Николајем "Неколико епископа унело је и још непрестано уноси немира и нереда у Живот Православне цркве... Тај немир у Православној цркви има тешких последица у широким свештеничким редовима, а посебно у народу". Ови су епископи "постали извори немира, неспокојства и пуног рушења Цркве... А кад наши епископи приме одјејанија конспиратора, онда је Црква у кризи". Али, и то је мало, главни је пакао иза овога: „Преосвећени г. др Николај... задржао се у царству свакидашњих интрига". И још, чујте небеса, јер људи оглувели: "Епископ г. др Николај најбоље зна, зашто се наша Црква води једно туђом смерницом, и уводи у пуну опасност".

Никшићки цар апокалиптичких понора и брда извршио је своју дужност. И ја морам своју. Нема сумње ја се не бих ни осврнуо на писање никшићког листића, да његов чланак није прештампао званични орган Српске православне патријаршије...

Био бих кукавни заробљеник страха и бедни роб неправде ако бих сада ћутао. Чак и камење душе моје виче противу адских неправди никшићког апокалиптичара.

Читам, прочитавам и - ужас ме спопада: идеолог званичног гласила Српске патријаршије - ко је ? (...) никшићка "Слободна мисао"? Логика чињеница има своје неодољиво право... Логика ових чињеница намеће ово питање: ко стоји иза овог апокалиптички ужасног напада на Преосвећеног Владику Николаја и српско свештенство? Да ли власништво Гласника или уредништво? Или обоје? Или једно иза другог? Или једно без другог? Да ли је овај фатални чланак званично мишљење Гласниковог власништва и уредништва о Преосвећеном Епископу Николају и српском свештенству? Или је то мишљење само власништва, или само уредништва? - Питам...

Никшићки референт о савременом стању Српске цркве има право само у једној ствари: Преосвећени Владика Николај је оно што је данас најглавније у Српској цркви. - Нема сумње, свети Владика жички, данас, оличава и синтезира собом сву нашу светосавску народну проблематику и прагматику. Све наше народне проблеме он светитељски богонадахнуто решава са народом и из народа. Сви се ти проблеми корене у светосављу; из њега испредају и у њега упредају. Зато је Преосвећени Николај у нашој бурној данашњици постао личност око које се диже или пада, диже - све што је светосавско и народно, пада - све што је супротно. Због његовог светосавског подвижништва Господ га је одредио да многе подигне и обори у роду српском. Он је постао знак против кога се говори, камен спотицања: ко на њега падне разбиће се, на кога он падне разбиће га. Зато се данас у нашој Цркви ништа не може без њега, а још мање -против њега.

Шта хоће никшићки "православни" идеолог и иже с њим. Да обесцене, да онемогуће, да ућуткају, да уклоне светог Владику Николаја? Ако то хоће, онда хоће, онда они хоће да обесцене, да онемогуће, да ућуткају, да уклоне највећег пророка нашег народа, од дана Светог Саве до данас...

Гоне њега? Авај, они гоне најдаровитијег проповедника вере наше и најнеустрашивијег исповедника православља и светосавља од Светога Саве до данас.

Смета им он? Он - понос наше историје, он највећи беседник после Светог Златоуста у целом хришћанском свету!

Ућуткују њега? Гле, хоће да ућуткају највећег и најдубљег мислиоца рода српског у свима временима.

Уклањају њега? Лепрозно слепило ударило им у зенице: уклавају нашег највећег народњака, коме нема равна од Светога Саве до данас.

Одбацују њега? Знајте, одбацујући њега они одбацују највећу вредност наше историје после Светога Саве.

Уништавају њега? Ликујте богови неправде и уништења, јер желе да под рушевине свога памфлетизма затрпају највећег неимара српског од Светог Саве до данас.

Истинољупци, ево вам сва истина: хоће да обесцене, да ућуткају, да онемогуће другог Светог Саву. Јер је кротки лав еванђелске истине, свети Владика жички Николај, ваистину други Свети Сава... Као да сам бачен међу привиђења: хоће да раставе од љубави народне њега - радост нашу, утеху нашу, истину нашу... О пробудите се!

(...) Тугујем и жалим: комарци јуришају на орла; зечеви се дали у лов на лава; кукавице вијају сокола. А Владика Николај иде кроз нашу несрећну данашњицу као свети печалник рода нашег: тугује, плаче и моли се за све нас, рањене разним пороцима и манама. Нико тужнији од њега, баш због његове апостолске ревности, пророчке видовитости и светосавске саосетљивости. Он нас све носи у својој свечовечанској души. У њој има места и за његове гонитеље, и за његове непријатеље. Он љуби непријатеље своје и у гресима њиховим. И све ревносније моли за њих Сладчајшему...

Мало непристрасних историјских сагледања: од Светог Саве није било у нашој историји човека са сложенијим, еванђелскијим, човечијим осећањем наше историје... Нико није из шире, козмичкије, божанскије перспективе посматрао кретање наше народне душе кроз чудесне комплексе човечанских и козмичких збивања... Нико није тако светосавски мудро и апостолски богомудро водио наш народ еванђелским, Христовим путем као он - понос наш и хвала наша пред Господом... Сва је светосавска истина са њим и за њим; у народу; сва светосавска правда, и вера, и христољубље, и човекољубље, и народољубље; све светосавске вредности и предности. А они: никшићки апокалиптичар и иже с њим - сушичаве и чиодске душе и душице... не зна. Ама баш ништа не зна о природи, ни о суштини Православне цркве, ни о месту Епископа, свештенства и народа у њој? Да је ишта знао и разумео, зар би њену борбу против конкордата могао назвати "конкордатском афером"?

Захваљујући реферату господина уредника (Гласника) и референта (Синода) сад знамо ко је Јона на броду Српске цркве. Нико други до - Владика Николај! Само да допунимо реферат г. референта: ако је Преосвећени Николај - Јона, онда су народ и свештенство - кит...

Нека ми свети и смирени подвижник жички, Преосвећени Николај, опрости што ово чиним. О, ја не апологирам њега, већ себе, и сву ону малу браћу по вери, коју ожалостише, узбудише и расрдише горњи написи. Веома сам свестан; Преосвећени Владика жички је толико велики, да га ни наше похвале не могу уздићи, ни наше покуде унизити... Велите комарац сам, прах сам. Признајем, господо, свим срцем признајем, али и комарац има право на живот и истину. Има, има, има! Чујте, ено: из прве главе Библије не само кликће орао већ и комарац зуји...<<

Ова Јустинова реакција није била процесуирана на црквеном суду, као што би се могло очекивати: слобода говора у СПЦ је, у односу на данашње време, била на завидном нивоу. Нико га чак није назвао припадником „секте николајеваца“.

Ипак, сукоб пратријарха Гаврила и владике Николаја завршио се срећно: они су се, због невоља Србства у Југославији која је почињала да се распада, помирили крајем августа 1940. у манастиру Каленићу.

Када би Господ дао да и сада тако буде, да Лелићанин Артемије заузме место које му у Сабору припада и да људска слабост уступи место снажној, христоликој љубави! Молимо се за то Господу, ми, којима је слога у Богу дража од свих свађа и подела!

Уосталом, патријарх србски је, поводом случаја владике Артемија, 1. октобра 2010. дао изјаву ТАНЈУГ-у:

>>/.../Владика Артемије је у једном дугом периоду био у раскораку са Сабором и Синодом. Мало се издвојио из целине Цркве и за нас је било неприхватљиво то што је он стање у коме се Косово нашло сматрао личним проблемом, који он треба да решава на начин који сам сматра најцелисходнијим”, рекао је патријарх српски.“

Патријарх је додао да је то био први проблем са којим се суочио након избора и увођења у дужност патријарха, али и да другог пута и начина, мимо оног за који се Синод определио, није било.

„Ми желимо да се та ствар смири. Мир је у интересу Цркве и времена у коме живимо. Мир је и у интересу самог владике Артемија и његових монаха који га следе, а који сада висе између неба и земље”.

Патријарх каже да је Сабор дуго указивао Артемију да не може стање у коме је Косово сматрати личним проблемом који треба сам да решава, али владика то није уважавао.
Он наводи да није желео да Сабор донесе оптужујућу одлуку, али је, каже, владика Артемије инсистирао да буде гласања очекујући да ће бити подржан.

„Молили смо владику Артемија и да се обрати монаштву и замоли их да се врате у своје манастире. Он је то учинио, али на помало неозбиљан начин, а када смо му ми на то указали, он је Синоду узвратио писмом које практично представља раскол”, испричао је патријарх.

То је, каже он, допринело да Синод донесе одлуку којом се владики Артемију привремено забрањује чинодејствовање до одлуке Сабора који ће бити одржан у новембру.
Он је истакао да друга права епископа Артемија нису доведена у питање, али да, природно, није могао да остане на Косову већ је морао да изабере манастир на неком другом месту где ће моћи да живи и да делује.
За њим је пошао и „један велики број монаха и монахиња” што, тврди патријарх, није било оправдано, јер они ничим нису били угрожени.

Ипак, „владика Артемије има своје место у цркви, а његово архијерејство није доведено у питање и могао би и даље да користи Цркви и себи. Он је пошао другачијим путем и ми не бисмо желели да тим путем настави…”/.../<<

Из изјаве Његове Светости патријарха србског г. Иринеја јасно се види да се финансијске малверзације, као почетни разлог за одстрањивање преосвећеног Артемија с катедре, више ни не помињу. Тврди се само да је он Косово и Метохију хтео да брани на начин другачији но што је о томе мислио, рецимо, Синод. Такође, каже се да за њега има места у Србској Цркви, што је више него охрабрујуће.

Ситуација се понавља, седамдесет година после сукоба Владике Николаја и патријарха Гаврила.

Зато се, опет и опет, у Бога надамо да ће СА Сабор СПЦ на челу с Његовом Светошћу патријархом изнаћи богомудро и праведно, црквенољубиво и човекољубиво решење кад је владика Артемије у питању, што захтева историјски приступ у коме живимо. Србија се распада, после отимања Косова, на ред ће доћи Рашка област и Војводина. Зар да у таквим временима не увидимо вредност слоге и мира, за којима људи вапију и које очекују пре свега у Цркви?

Нека нам у томе помогну молитве Светих Николаја и Јустина, верних слугу Бога Живога!

______

1 У књизи протојереја-ставрофора Милана Јанковића „Епископ Николај – живот, мисао и дело“ (том I, стр. 382-389, Епархија шабачко –ваљевска, Београд 2007.), читамо из записника тог доба:

>>У седници СА Сабора СПЦ од 1. фебруара 1938, "Преосвећени Епископ Г. Николај усмено саопштава да се изненада разболео и да по савету лекарском требало би да иде на лечење. Али с обзиром на значај овог ванредног саборског заседања, он се ипак не би удаљавао из Патријаршије, само моли да не буде позиван у одборе и на седнице на којима се буду решавали предмети мање важности."

 

Две борбе

Током стилизације описа протеклог стања, "Преосвећени Епископ Г. Николај каже:

"Имали смо до сада две борбе, и то:

-  Прва борба била је против Римокатоличког Папе, нашег свагдашњег великог непријатеља, односно Конкордата. Ова је борба, мислим, ево, завршена поразом Римокатоличког Папе.

- Друга борба је настала због догађаја код београдске Саборне цркве, који се збио 6/19. јула прошле (1937) године, и свих других немилих догађаја. У вези ових напомена Преосвећени Епископ Г. Николај даље вели: Нас као родољубе треба да руководе разумни разлози. Према томе, ми не треба да тражимо максимум, односно оно што не би могли добити, него тражити умерено, средњу меру, управо оно што можемо добити. Специјално треба тражити сатисфакцију не само за догађај код Саборне цркве, него и за све друге неправде, које су чињене и које се чине. Даље мисли, да би се могао прихватити предлог Управе града Београда и предлог Господина Председника Министарског савета, да се образује анкета, која би утврдила кривице државних органа, у вези борбе против Конкордата. Ради илустрације наводи један жалостан случај, који се прошле године десио у Ужицу. Наиме, Управитељ тамошње Основне школе ошамарио је без разлога вероучитеља ове школе само зато, што је овај хтео дочекати свога Архијереја. За чудо овај Управитељ школе, до данас, није искусио заслужену казну...

 

Избор Патријарха

У питању избора Патријарха (04.02.1938.), Епископ Николај мисли да треба сачекати још неко време, док се прилике не среде. Кад смо били без Патријарха пола године можемо бити још краће време. Треба оставити Светом синоду да он учини припреме за сам избор. Што се тиче начина избора, мисли да би Патријарха требало бирати коцком, тј. онако како се говори у Светом писму (Дела апостолска 1,26), и како је то био случај и при последњем избору Руског патријарха /изабран по Божјем провиђењу благи блаженопочивши Тихон, а не перманентни такође блаженопочивши Антоније/.

Ако се приступи избору Патријарха, Преосвећени Епископ Г. Николај изјављује да свој глас даје Преосвећеном Епископу нишком Г. Јовану, као свом најближем суседу, пошто због болести не може више остати на Сабору...

Треба истаћи да је Епископ Николај, иако није долазио на седнице САСабора, био кандидат за избор Српског Патријарха. Истина као кандидат број шест, иза митрополита: Добробосанског Петра, Црногорско-приморског Гаврила, Скопског Јосифа, Загребачког Доситеја и Епископа будимског Георгија.

Међутим, при избору највећи број гласова добио је Митрополит црногорско-приморски Гаврило (од 59, као укупног броја гласова, Митрополит Гаврило је добио 50).

 

Оставка на активно чланство у САСабору

У седници САСабора од 11. јуна 1938, Преосвећени Епископ бачки Г. Иринеј, известилац Законодавног одбора, реферише о акту Преосвећеног Епископа жичког Г. Николаја којим он даје оставку на активно чланство у Светом архијерејском сабору. Одбор решава:

"Предложити САСабору да се Преосвећени Епископ жички Г. Николај позове да дође у седнице САСабора".

Овим поводом Вископреосвећени Митрополит Г. Јосиф напомиње да Свети архијерејски сабор не може допустити да се овакви испади чине према Сабору. Због тога предлаже да се Преосвећени Епископ Г. Николај одмах позове.

Његова Светост Господин Патријарх Гаврило напомиње да учествовање у Светом сабору није неко право којим се Архијереј може користити или не, него је то дужност сваког епархијског Арихијереја. Његова Светост предлаже да се у овом случају Преосвећени Епископ Г. Николај братским путем уразуми, онда, ако треба и опомене а после морају се применити и законски прописи.


Сабор решава:

- Пошто чланство у Сабору није ни служба ни положај, него дужност коју налаже архијерејска служба као епархијског Епископа и његова заклетва, то Сабор не усваја оставку Преосвећеног Епископа жичког Г. Николаја на чланство у Светом архијерејском сабору и решава да се Преосвећени Епископ жички Г. Николај одмах позове на Сабор".

 

 АСБр. 123/зап. 120 из 1939. године:

У овој седници Преосвећени Епископ Г. Емилијан износи на решавање дисциплински предмет Епископа жичког Г. Николаја, који је био разматран у Специјалном одбору и по расмотрењу целог предмета предлаже:

"Да се цео дисциплински предмет противу Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Николаја врати Светом архијерејском синоду на даљи надлежни поступак у смислу раније одлуке Светог архијерејског сабора, АСБр. 32/зап. 98 из 1938. године."

Поводом овога дисциплинског предмета и предлога Специјалног одбора повела се дискусија, коју је отворио Његова Светост Патријарх.

У своме подужем говору Његова Светост обавештава Свети архијерејски сабор шта је све чинио да се ова ствар реши лепо и братски, преосвећени Епископ Г. Николај, каже Његова Светост, поручивао је ствари немогуће и предлагао нешто што није у његовој моћи да реши. Затим Његова Светост набраја услове Епископа Г. Николаја, које је он упућивао преко појединих лица, а који су у компетенцији само Светог архијерејског сабора да их он прими и изврши.

Високопреосвећени Митрополит Г. Јосиф такође обавештава Сабор шта је све чинио да преосвећеног Епископа Николаја приволи на братски споразум и на заједнички рад у Сабору и у Цркви. Говори и о својој посети код Епископа Г. Николаја, која није уродила плодом.

Преосвећени Епископ Г. Владимир обавештава Свети архијерејски сабор да је и он, а по савету Високопреосвећеног Митрополита Г. Доситеја и неких пријатеља Епископа Г. Николаја ишао у Жичу, али да је Преосвећени Епископ Г. Николај избегао да га прими. Објаснно је све како је ствар са његовим путем текла и да је имао у виду само интересе Цркве и самог Епископа Г. Николаја...

Под АСБр. 123/зап. 126 од 23. маја 1939. настављена је дискусија по дисциплинарном предмету Преосвећеног Епископа жичког Г. Николаја, која је у прошлој саборској седници започета.

Преосвећени Епископ тимочки Г. Емилијан чита писмо Високопреосвећеног Митрополита Г. Јосифа, које је у своје време из сопствене побуде, сам у своје име, упутио Преосвећеном Епископу Г. Николају. Чита одговор Преосвећеног Егшскопа Г. Николаја Високопреосвећеном Митрополиту Г. Јосифу на то писмо. Чита даље поднесак иследних чланова, Високопреосвећеног Митрополита Г. Јосифа и Прсосвећеног Епископа банатског Г. Викентија, од 15. марта 1939. и акт Светог архијерејског синода са постављеним питањима Преосвећеном Епископу Г. Николају, као и одговор Преосвећеног Епископа Г. Николаја на та питања упућен Високопреосвећеном Митрополиту Г. Јосифу, а преко Високопреосвећеног Митрополита Г. Јосифа и Светом архијерејском синоду упућен...

Високопреосвећени Митрополит Г. Јосиф каже, Свети архијерејски синод чинио је све да се ствар лепо и братски реши и сврши, а - ето одговор Преосвећеног Епископа Г. Николаја.

Његова Светост Патријарх Г. Гаврило примећује да из Жичке епархије целу годину избија расположење за рушење реда и дисциплине у нашој Цркви. Ако се то и даље дозволи, снаге наше ће се трошити неискоришћене за опште добро у Цркви нашој. Јасно је да Преосвећени Епископ Г. Николај игнорише и Патријарха и Свети архијерејски сабор и да ради на своју руку. Изјављује да је спреман поднети свагда жртву ради општег добра и интереса, али ако би дошло до шизме, повлачити се неће.

Преосвећени Епископ нишки Г. Јован је мишљења да треба још искористити и исцрпсти све мере и покушати још, да се све у миру реши. Говори за одборски предлог са модификацијом Високопреосвећеног Митрополита Г. Јосифа.

Преосвећени Епископ тимочки Г. Емилијан мишљења је да треба обратити пажњу редом на поднесена акта Преосвећеног Епископа Г. Николаја. Прво је Преосвећени Епископ г. Николај позван у Сабор. Није дошао, нити је одговорио Светом архпјерејском сабору. Остављено је Светом архијерејском синоду да га испита, због чега је поднео и зашто не долази у Сабор. Светом архијерејском синоду је било поверено да поведе дисциплински поступак. Мишљења је да Комисија није установила зашто не долази Преосвећени Епископ Г. Николај. Даље говори да се може примити предлог Специјалног одбора (ад хок) са допуном Високопреосвећеног Митрополита Г. Јосифа.

Преосвећени Епископ Венијамин каже био је дужан Преосвећени Епископ Г. Николај да дође у Сабор. Али с обзиром на прилике и на нервозу, која влада у целом свету, а да би се избегле све трзваице, мишљења је да се прими предлог Високопреосвећеног Митрополита Г. Јосифа.

Високопреосвећени Митрополит Г. Јосиф мишљења је да се Преосвећеном Епископу Г. Николају од Светог архијерејског сабора упути апел да дође у Сабор - ради потребног мира и ради избегавања трзавица. Констатовано је да се није одазвао позиву Светог архијерејског синода ни Светог архијерејског сабора, наводећи озбиљне разлоге за свој овакав став. Али у жељи мира у Цркви да се, последњи пут позове да успостави канонску везу са Светим архијерејским синодом и Светом архијерејским сабором.

У записнику бр. 130 из седнице од 24. маја 1939, читамо:

- Друга тачка дневног реда је дисциплински предмет Епископа жичког Г. Николаја.

Дискусија по овом питању водила се готово два дана. У расправи су учествовали Његова Светост Патријарх Г. Гаврило, Високопреосвећени Митрополит Г. Јосиф, Преосвећена Г.Г. епископи: Сава, Јован Нишки, Георгије будимски и други. Расположење је код свих говорника, углавном, било да Преосвећени Епископ Г. Николај јако греши кад не долази на саборске седнице и да би му требало још једном изаћи у сусрет, дати могућност у времену да своје односе са Светим архијерејским сабором сам, на миран и братски начин, регулише.

У том смислу и духу Преосвећени Епископ будимски Г. Георгије, изнео је своју писмену, пројектовану одлуку и предложио Светом архијерејском сабору да је прихвати.

Писмени предлог за одлуку Преосвећеног Епископа будимског Г. Георгија гласи:

"Пошто су разлози, које је Његово Преосвештенство Епископ Г. Николај, у изјашњењу своме од 2. маја ове године, Пов. бр. 2. навео: "када се ја будем потпуно опоравио од душевног потреса, доживљеног на јануарском сабору у 1938. години, ја сам готов опет доћи у седнице саборске, с претпоставком да ће се убудуће радити у јединству духа и љубави на опште добро наше свете Цркве" - Свети архијерејски сабор не може примити за оправдање одсуствовање са седница Светог архијерејског сабора, јер су разлози ти у противности са заклетвом архијерејском, што му је већ предочено, нити се може оставити самовољи појединих Архијереја, када ће доћи на заседање Сабора, када пак одсуствовати, позива се Његово Преосвештенство Епископ Г. Николај да, у року од 90 дана рачунајући од дана пријема, писмено, а у знак своје канонске послушности, изјави Светом архијерејском синоду да ће у смислу канонских прописа убудуће увек се одазивати позиву свога Патријарха на седнице Светог архијерејског сабора, сем ако не би доказаном болешћу или силом био у томе спречен..."

По расмотрењу овог писменог предлога, Свети архијерејски сабор је једнодушно одлучио:

"Да се предлог Преосвећеног Епископа будимског Г. Георгија усвоји у целости и по њему поступи."

 

Повратак

У вези са прочитаним саборским извештајем, Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Јосиф усмено предлаже да се одговор Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Николаја, Пов. бр. 4 од 17. октобра 1939. године, по његовој ствари узме још у овој у разматрање и претрес. По пристанку Светог архијерејског сабора, Његова Светост Патријарх Г. Гаврило стаља тај предмет на данашњи дневни ред. Секретар Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава чита тај одговор Преосвећеног Егшскопа жичког Г. Николаја, који гласи:

"Светом архијерејском синоду за Cвemu архијерејски сабор, одговор на АСБр. 123/зап. 130 из 1939. године.

С обзиром на тешке прилике Православне цркве, унутра и cnoља, и са жељом да покажем послушност према Светом архијерејском сабору - опозивам акт од 1. марта 1939. године, Ебр. 451. Светом архијерејском сабору одани Епископ жички Николај."

По прочитању тога одговора Високопреосвећени Митрополит скопски Г. Јосиф предлаже: да изјаву Преосвећеног Епископа Г. Николаја у том одговору, Свети архијерејски сабор прими к знању и да још данас Свети архијерејски сабор брзојавно извести о томе Преосвећеног Епископа Николаја и да га позове да одмах дође на рад у ово ванредно саборско заседање.

После краће дискусије и објашњења Свети архијерејски сабор једнодушно прима предлог Високопреосвећеног Митрополита скопског Г. Јосифа и одлучује:

"Изјаву Преосвећенога Епископа жичког Г. Николаја у његовом акту, Пов. бр. 4. од 17. октобра 1939, примити к знању. О томе још данас брзојавом известити Преосвећеног Епископа Г. Николаја и позвати га да одмах дође у на рад у ово ванредно заседање саборско. Брзојав има да гласи овако:

"Епископу жичком Николају - Краљево

Cвemu архијерејски сабор примивши к знању садржину Вашег акта, Пов. бр. 4. 1939. донео је одлуку да изволите доћи одмах на рад у oвo ванредно заседање Светог архијерејског сабора.

Председник Светог архијерејског сабора Патријарх српски Гаврило."

Свети архијерејски сабор на последњем свом редовном заседању, по расмотрењу дисциплинског предмета Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Николаја, донео је ову одлуку:

"Пошто су разлози, које је Његово Преосвештенство Епископ Г. Николај у изјашњењу своме од 2. маја ове године, Пов. бр. 2. навео: "Када се ја будем потпуно опоравио од душевног потреса, доживљеног на јануарском Сабору у 1938. години ја сам готов опет доћи у седнице Саборске с претпоставком, да ће се убудуће радити у јединству духа и љубави на опште добро наше свете Цркве".

Пре него што је Свети архијерејски синод приступио извршењу ове одлуке Светог архијерејског сабора, Његова Светост Патријарх српски Г. Гаврило, учинио је још један јеванђелски покушај да се у духу братске љубави и свете науке Господа нашег Исуса Христа, регулише и васпостави нормалан однос између Светог архијерејског сабора Српске православне цркве и Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Николаја.

У том циљу, са посредством Његово Преосвештенства Епископа нишког Г. Јована, Његова Светост упутио је 8. јуна 1939. године Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Николају својеручно писмо у коме га је позвао да прекине свој став и приступи братској сарадњи у Светом архијерејском сабору на добро Српске православне цркве...

Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Николај примио је горе наведену одлуку Светог архијерејског сабора дана 20. јула 1939. године, а 19. октобра текуће године поднео Светом архијерејском синоду за Свети архијерејски сабор одговор следеће садржине:

"С обзиром на тешке прилике Православне иркве, унутра и споља, и са жељом да покажем послушност према Светом архијерејском сабору -опозивам акт од 1. марта 1938, Ебр. 451."

Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Николај обавестио је о овом одговору и Господина Министра правде који је о том писмено известио Његову Светост Патријарха.

На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, у седници од 5. новембра 1940, чита се предлог Административно-финансијског одбора који гласи:

"У вези одлуке Светог архијерејског сабора, од 11/24. маја 1939, АС-Бр. 123/зап. 130 и одлуке од 1/14. децембра 1939, АСБр/зап. 107, а с обзиром на акт Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Николаја од 10/23. новембра ове године (Син. бр. 7471 под 24. новембром 1940) упућеног Његовој Светости Патријарху Г. Гаврилу у коме Његово Преосвештенство оправдава своје задоцњење на седнице овога Сабора, Свети архијерејски сабор констатује да је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Николај одазвао се позиву Сабора и дошао на седнице.

Услед тога Свети архијерејски сабор сматра да је престала потреба даљег рада по овом питању."

Његова Светост Патријарх Г. Гаврило предлаже да се на крају другог става овог предлога дода следеће: "и радује се доласку Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Николаја на заједнички рад за добро Цркве“.

 

Сабор решава:

"Усваја се предлог Админинистративно-финансијског одбора са допуном Његове Светости Патријарха Господина Гаврила“.<<

 

2 Никшићки лист је о Владики Николају писао:

>>/.../У обновљеној Светосавској цркви дошао је послије ослобођења 1918. године за Патријарха изнемогли и смирени старац Патријарх Димитрије; осилили су се поједини и изгубила се дисциплина. Најтежи удар за Светосавску цркву неуспотављање правилног односа са државом. Хтјело се одвајање и није се хтјело; хтјело се да Светосавска црква постане моћан политички фактор и да у новој држави заузме власт хегемонистичког става. И ту је било одсуство политике и увукло је православље у пуну кризу, која је у конкордатској афери дошла до своје кулминације.

Новоизабрани поглавар Српске православне цркве, г. Гаврило, чије је наслеђе првог Патријарха намјерно онемогућено, дошао је у најтежи моменат да сређује расуло у Светосавској цркви. Била су два пута; или приступити акцији, реформи и хитној операцији или примити тактику: трпљења и страдања. Сви су изгледи да је преовладала покорност и молитва Богу. Овакав став нико није могао очекивати од поглавара, који је кроз велика искушења, борбу и чекања, дошао на престо црногорских митрополита. Али тако му је донијела игра судбине да Епископ г. Николај Велимировић буде непомирљив у сарадњи са данашњим поглаваром Светосавске цркве, који је дошао са узвишеног престола Црногорског митрополита на престо Српског патријарха. Изгледа мало парадоксално данашње држање Епископа г. Николаја, коме је добро познато да ниједан крај у нашем Српству није толико искристалисао у својој души, страдао, био мучен за вјеру и Бога, као Црногорац. И нико није више подизао дух од Његоша и његовог Црногорца. И кад је Преосвећени др Николај толико одао хвале духу Његошевом и оном црногорском кршу, зашто се толико задржао у царству свакидашњих интрига, а да их Његошевим замахом не прескочи, Црна Гора Његошева и Марка Даковића носи у својој души Шумадију, као своју кућу и свој дом. Не изгледа нам да је то Епископу г. Николају јасно.

Свe ово нема тенденцију лекције Епископу др Николају Велимировићу, али кад се погледа стање у Светосавској цркви, онда се тражи одговорност,  Светосавска црква је мучеништво и страдање, то најбоље зна Епископ др Николај, и зашто се наша Црква води једном туђом смјерницом и уводи у пуну опасност.

Неспоразум у водећим круговима Светосавске цркве оставља поразне посљедице. У нижим редовима свештеничким и читавог народа. Нека то тако продужи, неко мора примити одговорност. Свештенички редови нијесу били овакви ни у добу грчких владика. Велики број од њих потпуно је напустио Цркву и у народу спроводи политику.<<

Последњи пут ажурирано ( недеља, 17 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.