header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Одговор на критике оца Симеона (Виловског) Штампај Е-пошта
уторак, 16 новембар 2010

Владимир Димитријевић

НЕКА СЕ ЧУЈЕ И ДРУГА СТРАНА!

-О једној фусноти оца Симеона (Виловског)-

 Уводна молба

Молио бих читаоца да има у виду оно што је Хозе Ортега и Гасет објаснио у свом тексту „Доктрина тачке гледишта“:

Оно што за једног заузима прво место за другог се налази на последњем месту и приказује се мрачно и нејасно/.../ Космичка стварност је таква да може бити виђена само из једне одређене перспективе. Перспектива је један од саставних делова стварности. Далеко од тога да представља њено изобличење, она је њено устројство. Стварност која би била једна те иста из било које тачке гледишта је бесмислена“.

Према томе, текст који читате је писан из перспективе која некима не мора изгледати сасвим исправна, или која би им била поптуно прихватљива. Али, то је нормално и допустиво. Било би приглупо веровати да ће се сви сложити са оним што тврди писац. Не само писац.

Уверен сам да је отац Симеон (Виловски) писао 42. фусноту свог чланка „Синод издаје Косово и Метохију“ управо из своје, специфичне перспективе, која се не може одвојити од стања у коме се нашао, изложен суровим прогонима оних којима је владика Артемије био препрека да коначно предају Косово и Метохију НАТО-у и Шиптарима. Као борац без предаха, отац Симеон може да помисли да се неки људи, који владику Артемија сматрају истинским Косовским Заветником, не изражавају довољно јасно о прогону овог духовног сина Св. Јустина Ћелијског. Не желим да верујем да је о. Симен дејствовао по принципу који је описао чика Јова Змај:

„Кад не може да душмана свали, бар на своме нек' срце искали“, како данас многи у Цркви дејствују. Уосталом, у времена црквених смутњи, како вели један запис из 4. века, све личи на тучу у мраку: не зна се ко кога бије.

У доба  папофилске политике цара Михаила Палеолога (13. век), хроничари су бележили да су људи седали за вечеру као пријатељи и молили се Богу скупа, а изјутра, променивши ставове о унији, као да се никад нису познавали. Времена црквене смутње пуна су немира и неповерења. И зато не бих ни одговарао оцу Симеону, који носи свој крст и бори се за србско Косово, кад оно што је написао у фусноти не би било превише озбиљно да се прећути. Уосталом, ево његових речи:

>> Није јасно зашто се г-дин Владимир Димитријевић у свом тексту Апологиа де виа еиус (у 7 наставака), који је заправо интервју ”Борби за веру”, где се на самом почетку (у првом наставку) декларише да је циљ тога писанија да ”брани” Владику Артемија, заправо упреже у кола којима управља АЈ, те подржава његова кривотворења, његове тезе (којима је уствари циљ да ”сломе кичму Владици Артемију”, по речима његовог ”брата”), и делује у истом правцу, стварајући искривљену слику, кривотворећи историјске чињенице, те ”бранећи” Владику Артемија, суштински му ствара један (ригидни) оквир, у оквиру кога ће му бити дозвољено кретање, размишљање, деловање…

У петом наставку поменутог текста/интервјуа на (сугестивно) питање Борбе за веру: ”Ових дана је изричито речено да се епископ Артемије више никад, и ни по коју цену, не сме мешати у послове Епархије рашко-призренске”, г-дин В. Димитријевић (”као из пушке”) одговара: ”Он се, наравно, ни не меша”; да би мало касније то још једном потврдио: ”А владика Артемије се не меша”.

Да би нагласио ”врлину” Владике Артемија, који се ”не меша” у послове Епархије рашко-призренске, и не треба да се меша, ни сада ни убудуће, очигледно, сагласно учењу В. Димитријевића (немој случајно да се меша!), аутор наводи пример свештеног Златоуста, који, ето, није био достигао до тих врлина као Владика данас Артемије, па се (по слабости ли?) мешао у послове ”своје бивше епархије”(!): ”Ево, дакле, Златоуста: меша се у црквена посла своје бивше епархије, иако је лишен трона и послат у прогонство”.

Можда је потребно још једном нагласити – за светог Златоуста (и за све Епископе, клирике и вернике који га следили - а којих није био мали број - били му верни и општили са њим, а нису признавали прељубника који је неканонски заузео трон цариградски, те сагласно томе нису општили нити са њим, нити са онима који су били у општењу са њим) цариградска Архиепископија, све до његове смрти, није била ”бивша епархија”; одлука Сабора о његовом рашчињењу и лишењу трона неканонска је, и он је није признао, него је из неправедног прогонства, све до своје смрти (у периоду дужем од три године), у оквирима датих могућности, деловао, радио, говорио и писао као (једини) канонски и званични Архиепископ цариградски.

Како се г-дин АЈ односи према Епископу Артемију, кривотворећи чињенице, износећи безбројне и незамисливе клевете и неистине, старајући се да се ”оптужница” коју је саставио Епископ далматински Фотије (врхунац лицемерја и бешчашћа), без претходног судског поступка и устаљених канонских процедура, објављује у наставцима у дневним новинама (све то ”добронамерно” и пишући ”братска” писма), познато је одавно; добисмо ли сада још једног посленика који, упрегнувши се у поменута кола, приљежно ”вуче” ка истом циљу, те под јавно прокламованим начелом ”одбране” Владике Артемија (од кога ли?), заправо приводи нове жртве на олтар Тријумвирата?<<

 

Противуречна личност

Владимир Димитријевић би, по свему судећи, требало да се презива Вилотић. Зашто? Зато што је, како забележи Душан Ковачевић у „Радовану Трећем“, „противуречна личност: упадљиво мршав и дебео“. Јер, већ годинама га млате по тинтари и са лева и са десна: екуменисти и модернисти га називају „псевдозилотом“ достојним одлучења од Цркве, старокалендарци фалсификатором (рецимо, „кривотворио“ је ставове оца Серафима Роуза), а нека прегрејана браћа која су још увек у СПЦ криптопапољупцем и „спин доктором“. Ове тезе нису тачне, али су, бар привидно, логичне: заиста ревнујем, по мери сила, против екуменизма и модернизма; оца Серафима Роуза одвајам од екстремних старокалендараца и пут старокалендараца у нас не сматрам царским; а јавност у Србији „спинујем“ да се не прегрејава, јер је лако „расколити се“, а тешко је зацелити ране, итд, итд.

Но, појавила се тврдња која је потпуно апсурдна; то јест, тврдња оца Симеона да ја владики Артемију стварам „један (ригидни) оквир, у оквиру кога ће му бити дозвољено кретање, размишљање, деловање“... Каква је моја моћ да неком ограничим слободну вољу и деловање, а поготову владики Артемију? Колика је моја блискост с Преосвећеним Артемијем да бих могао утицати на оквире његове делатности? Хвала Богу, Владику волим као слугу Господњег од када сам постао хришћанин, поштујем његова дела учињена за добро Цркве и народа, али (опет хвала Богу!) нисам никад ближе сарађивао с њим, нисам имао пословне контакте, нисам радио у некој испостави Епархије рашко-призренске.  Нисам објавио ни један једини текст у часопису „Свети кнез Лазар“. Зашто и због чега кажем „хвала Богу“? Зато што нико не може да злонамерно тврди да сам сада уз владику из „лукративних“ разлога, што ми је „пропао бизнис“. Припадам оним србским интелектуалцима (иако сам далеко од њихових врлина) који су уз владику као Косовског Заветника и Сведока Вере, што сам доказао и потписивањем свих апела у одбрану њега и његовог монаштва, од фебруара до новембра 2010, писањем низа текстова о његовом случају на „Борби за веру“, и другде, учешћем у ТВ емисијама циклуса „Питања и одговори“ („Палма плус“), наступима у емисији „Атлантис“ на Другом програму Радио Београда, посвећивањем свог „Речника србофобије“, изашлог у марту 2010, епископу Артемију кога, рекох, „србофоби на Косову хоће да разапну“. Најкраће и најискреније, свој сам став сажео на „Борби за веру“ под насловом „Свештеномученик Артемије иде путем 'Богочовека'“ (објављеном када је владики забрањено да говори на конференцији за штампу у Београду, крајем септембра 2010.):

>>Када су Господа нашега Исуса Христа тукли на безаконом синедрионском суду, он је рекао: „Ако ли зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?“ (Јн. 18,23) Тиме је Господ показао да слобода речи, поготово када су у питању истине вере и правда Божија, јесте Богом благословена светиња које се не смемо одрицати.

Забранити било ком човеку да говори, значи ударити на светињу коју нам је Господ подарио. Као што је отац Јустин у својој „Апологиа де виа меа говорио“ – сваки човек је, по узору на Христа, зато створен и послат у свет да сведочи истину. Зато је забрањивање владики Артемију да говори, по неком формалном, дисциплинском разлогу, и то од оних који редовно крше битијне каноне, на којима почива Црква – оне о забрани молитвеног општења са јеретицима – још један доказ докле се дошло у заборављању основних истина Јеванђеља. Следбеници митрополита Зизјуласа, који упркос противљењу Помесних Православних Цркава већ објављују Унију са папом (само у новом – „есхатолошком“ паковању) запушавају уста владики Артемију, који, доследан свом духовном оцу, никада није молитвено општио са онима са којима општење забрањује света Божја Црква. Али српски народ ће то умети да препозна и да зизјуласовском и сваком другом новоунијатству каже - не!, остајући веран Христу и Светом Сави.

Хвала Преосвећеном владики Артемију, исповеднику рашко-призренском, на смирењу и трпљењу, којим се угледа на Великог Архијереја, Сина Божјег, чије је смирење наше спасење.

Смирен пред Богом, а усправан пред људима, свештеноисповедник Артемије иде путем „Богочовјека“ (Алекса Шантић), и пева, а ми га чујемо:

„Ми знамо судбу и све што нас чека,

но страх нам неће заледити груди!

Волови јарам трпе, а не људи -

Бог је слободу дао за човјека“.<<

Мени је заиста испод части да даље доказујем колико поштујем владику Артемија. Али, понављам, не као обичног појединца, као човека подложног слабостима наше људске природе, него као изразитеља Светог Предања и србског родољуба, због чега се и нашао на удару Новог поретка и његових домаћих слугу.

Верујући у Христа, Бога Артемијевог, Јустиновог, Николајевог, Лазаревог, Савиног, Златоустовог, Павловог, верујемо у свепобеду Његове Цркве, а не у победу нашу, у тријумф наших убогих мисли и мишица. Јер, не бранимо ми Цркву, него Црква брани нас.

 

Шта је говорио владика Артемије?

Преосвећени владика Артемије је, од почетка свог страдања, истицао да је против раскола у СПЦ. У изјави коју је дао непосредно пошто су збивања почела, рекао је („Истина о случају владике Артемија“, Краљево, 2010, стр. 6-7):

>>Спреман сам да прихватим одлуке Синода, као што сам их и прихватио, иако се са њима не слажем и не морам увек да се сложим. Нико ме не може натерати да цепам хитон светосавске Цркве, односно да правим раскол. Зато сматрам да ова порука треба да буде путоказ и свима онима који, користећи наше име и положај у коме се налазимо, стварају утисак како владика Артемије са неким својим присталицама ствара раскол у СПЦ. То једноставно није тачно, и никада на то не бих пристао, нити ћу пристати.<<

У интервјуу датом часопису „Печат“ (бр. 114/2010.), владика Артемије каже:

>> О расколу нема говора. То не долази у обзир. То је измишљен модус како би мој терет био што већи. Једноставно, неприхватање овог стања не значи неприхватање СПЦ, патријарха или Синода./.../ Као што сам прихватио одлуку Синода иако се с њом не слажем јер је противуставна, тако сам прихватио и одлуку Сабора. Пре ми је сугерисано да сам затражим разрешење или пензионисање из здравствених разлога. Рекао сам: „Молим вас, ви ме оптужујете да сам кршио многе каноне, а сада ме терате да прекршим још један и то тако што ћу изговорити  неистину. Не, то не долази у обзир. Ви донесите одлуку какву хоћете, ја ћу је и прихватити.<<

Интервју “Apologia de via eius” настао је из перспективе ових речи владике Артемија, а циљ му је, као што већ рекох, био контекстуализација његовог става у историју Цркве. Није ми на памет падало да било чиме „ограничавам“ архијереја, кога толико поштујем, али, као што Руси, кад је одбрана Косова и Метохије у питању, не могу бити већи Срби од Срба, тако и ја нисам могао бити већи „владика Артемије од владике Артемија“. Зар није овај гоњени архијереј, у свом интервјуу „Руској народној линији“ у јуну 2010, на питање да ли је могао да буде мало „борбенији“, одговорио:

>>Не знам у ком смислу су очекивали и шта подразумевају под том борбеношћу, ако не мисле на непризнавање одлуке Сабора и Синода. Ја на то нисам могао да пристанем јер се унапред припремао терен да будем оптужен као онај који ствара раскол у Српској Цркви. Ја, хвала Богу, знам шта значи раскол и никада не бих пристао и прихватио да будем тај који је узрочник или стваралац тога раскола. Међутим, ово како се цела ова ситуација спроводила и развијала, оставља утисак да је некоме данас раскол у Српској Цркви потребан, да не кажем неопходан, али требало је рећи да је неко други за раскол крив па су онда изабрали да то будем ја. Ја на то нисам пристао и ово што моје монаштво заузима овакав став, није то расколнички дух, није то то, јер они су верна чеда СПЦ. Тражили су легитимним и регуларним путем канонски отпуст, јер на то имају право, да иду за својим оцем и са својим оцем и не може нико натерати децу да се одрекну свога оца. Ако неко то покуша, деца су спремна и да страдају. Како рече један од мојих монаха „отац је отац и када није директор“.<<?

Можда се сада врши реакцентуација црквено-канонске позиције владике Артемија; али, у време кад је сачињен интервју  “Apologia de via eius”, став његов је био онакав какав је објављен у тексту „Изазвани одговор“ (7. јун 2010):

„Пресуду Светог архијерејског сабора примили смо у миру и спокоју зарад очувања јединства наше Свете Цркве/.../ Свој крст носићемо и даље уз помоћ Божју, али је сигурно да никада нећемо преболети бол и патњу која се наноси Нашој пастви, а нарочито монаштву, нашој духовној цеци, на распетом и опет распињаном Косову и Метохији“. Због тог бола сам писао и пишем о владики Артемију и његовој духовној деци. Јер, тај бол је заједнички крст православним Србима данас.

 

Шта сам писао?

Све о чему сам писао, писао сам руковођен ставовима самог Преосвећеног Артемија и његовог монаштва, које је мужаствено трпело казне и епитимије, сведочећи да је против раскола у СПЦ. Нисам желео да владику и његове састрадалнике обликујем према свом реторичком калупу, него да себи и другима објасним шта се ово дешава – из перспективе Цркве као Тела Господњег присутног у историји. Поредио сам његов случај са случајевима прогона Светих Јована Златоуста, Атанасија Великог, Филипа Московског, Арсенија Мацијевича, Нектарија Егинског, Варнаве (Настића), Јована Шангајског. Показао сам како је уклоњен владика Никодим Милаш, и како је Владика Николај дошао у сукоб с патријархом Гаврилом и Сабором због несагласја око конкордатске кризе (али су се помирили). Показао сам, на примеру Цара – Мученика Николаја II, колико је опасно одрећи се невино гоњенога „да би нам свима било боље“. Цео интервју “Apologia de via eius” састоји се од „сугестивних питања“ која су противници владике Артемија претварали у готове одговоре, нудећи их медијима. Редакција сајта „Борба за веру“ ми их је намерно тако „сугестивно“ постављала да бих могао да наведем конкретне примере из историје Цркве. Кад су владикини критичари тврдили да је његово монаштво „секташко“ и „идолопоклоничко“, јер духовног оца стављају изнад епархијске администрације, показао сам колике је прогоне поднео Св. Симеон Нови Богослов због верности духовном оцу. Зато сам, од онога за кога отац Симеон (Виловски) тврди да сам му следбеник, у тумачењу „случаја Артемије, био назван (скупа с Родољубом Лазићем и Жељком Которанином) „фрустрираним надри-каноничарем“, „фарисејским тумачем отачких учења и Св. Канона“, „несрећним човеком који свој идентитет гради у сукобу с Црквом и својим Епископом“, итд. Но, то је, изгледа, доказ да Димитријевић ради за „Тријумвират, приводећи нове жртве на олтар истог (?!) Каква слика да се памти (надам се да цела фуснота није због једне сличице): жреческа тројка жртвује невине душе, - а Димитријевић их жрецима приводи. Као из Гибсоновог филма „Апокалипса“, нема шта!

У полемикама, људи се често занесу, па кажу и оно што не мисле, ради реторског ефекта. Ово је карикирао отац Рафаил (Карелин):

>>Ово је необуздана фантазија кад се опоненту приписује оно што уопште није рекао или чак није ни мислио. На пример, ваш опонент је рекао: „Сунце је изашло“, вичите у одговор: „Дакле, сунце може да улази и да излази? Видите како он бестидно проповеда да је сунце живо биће, које има ноге. Зар он није читао посланицу Петог Васељенског Сабора који је предао анатеми оне који сматрају да су небеска светила жива бића? Јасно је да проповеда паганство у форми сабеизма.“ Затим начините екскурс у митологију народа света, бљесните ерудицијом, реците да се код древних Египћана божанство сунца називало „Ра“, а у периоду новог царства - „Амон“, код Грка „Хелиос“, код Персијанаца „Митра“ итд., а затим узвикните: „О, ужаса, ово је идолопоклоник, ми ћемо га раскринкати. Нека не живи, нека пропадне!“ Затим испричајте запањеним слушаоцима о племенима, која живе у Јукатану, која су на платформама својих пирамида приносила људске жртве божанству сунца, понекад по неколико хиљада заробљеника, и показујући прстом на опонента свечано и тужно реците: „Ето, шта у ствари хоће овај човек.“ Затим, утишавши глас до шапата додајте да су се приношења жртава код поклоника сунца одвијала изузетно окрутно: жрец је расецао груди заробљеника, вадио му срце које је још увек куцало и бацао га пред ноге свог страшног божанства. Затим се поново окрените према опоненту и повичите: „О, злочинче, ако си намислио да са својим пајташима примениш овај ритуал на мој народ, онда ето, ево ти моје груди, њих прве расеци!“ (аплаузи су неминовни). Следећег дана ће радио-станица под називом „Слобода од стида бр. 4“ пренети да је тај и тај разобличио тајне поклонике сунца, за које се сумња да су људождери: „О детаљима ћемо редовно обавештавати радио-слушаоце.“ Шта се десило нико неће схватити, али ће утисак остати. И моћи ће да се чује следећи разговор: „Изгледа да су се појавили нови асасини и убијају директно на улицама. Ствар је мрачна, у сваком случају, треба бити опрезан - зар се од фанатика може очекивати нешто добро!?“<<

А, у ствари, шта сам заиста рекао?

Рекао сам да се владика Артемије више не меша у административне послове Епархије с које је уклоњен, али да има право да брине о њеном духовном стању, као што је и Свети Јован Златоусти бринуо. Ево пуног цитата:

>>Apologia de via eius

(5)

Мешање у туђа посла

 „Борба за веру“: Ових дана је изричито речено да се епископ Артемије више никад, и ни по коју цену, не сме мешати у послове Епархије рашко-призренске.

 Владимир Димитријевић: Он се, наравно, ни не меша. Али не може да га не брине стање у Цркви. Узмите Св. Златоуста. Вођен у прогонство, он ђакониси Олимпијади пише о једном битном црквеном послу. Наиме, он је, као цариградски патријарх, много брину о народу Гота, који је христијанизовао и рукоположио епископа за њихове потребе. Пошто им је умро епископ, Златоусти моли Олимпијаду да на све начине спречи избор новог епископа за Готе, јер су Златоустов престо заузели недостојни, који ће, по свему судећи, и Готима послати недостојног епископа. Ево, дакле, Златоуста: меша се у црквена посла своје бивше епархије, иако је лишен трона и послат у прогонство. А владика Артемије се не меша. Но, нико га не може спречити да воли Косово и Метохију, и да брине о његовом духовном и сваком другом стању.

 Да не би испало како измишљам, ево одломка из писма Златоуста Олимпијади:

Колико год то од тебе зависи, немој престајати да услужујеш епископа Марута, да би се подигао из провалије, јер ми је он посебно потребан због околности у Персији. Ако будеш могла, дознај од њега шта је добро учињено тамо његовим трудом, као и то зашто се појавио овде. Извести нас да ли си предала два писма, која сам му послао. Ако он пожели да нам пошаље писмо, онда ћемо и ми њему писати. Ако пак не пожели, нека објасни твојој благочестивости да ли је било неке користи тамо, и да ли се нада да ће по свом повратку успешно деловати. Осим тога, учини све што зависи од тебе: ти изврши своју дужност чак и кад би се сви окренули наопако. Твоја награда ће бити савршена. Према томе, свим силама и колико је у твојој моћи учини да буде благонаклон према теби. Не запостављај, молим те, оно што намеравам да говорим, него према томе покажи велику бригу. Обавестили су ме монаси, Марси и Готи, код којих се стално сакривао епископ Серапион, да је ђакон Модуарије дошао с вешћу да се упокојио онај, дивљења достојни епископ Унила, којег сам недавно рукоположио и послао у Готију, и који је сатворио много великих дела. Тај ђакон је дошао с писмима готског цара, у којима је молио да им пошаљемо епископа. Због катастрофе која нам прети не видим ниједан други начин да се уреди то дело, осим одуговлачења и одлагања (сада им, наиме, није могуће да отплове нити у Босфор, нити у друге земље), па се потруди да их за сада задржиш због зиме. Немој, међутим, да то превидиш, јер је то веома важно дело. Постоје две околности које ме посебно жалосте. Никако не бих желео да се оне догоде! Као прво, то је могућност да епископа поставе они који су починили толико зла и чије је именовање (постављање) епископа незаконито дело. Као друго, то је могућност да неко буде неопрезно изабран  (за епископа). И сама знаш да се они не труде да изаберу благородног човека. Према томе, уложи сваки напор да до тога не дође. Ако би било могуће да Модуарије без буке и тајно побегне код нас, тиме би се много постигло. Ако то није могуће, нека буде онако, како околности захтевају.<<

Прави смисао ове црквено-историјске приче је једноставан: као што се Златоусти старао о постављењу достојног епископа народу Гота, тако ни владику Артемија „нико не може спречити да воли Косово и Метохију, и да брине о његовом духовном и сваком другом стању“.

Зато је сасвим јасно:

1. Владимир Димитријевић се не „упреже у кола којима управља АЈ“, као што се не упреже ни у кола (хвала Богу, непостојећа!) владике Артемија. Он се труди да се упреже у благи јарам Христов, верујући да су у том јарму многи саупрегнути на добро Цркве и народа.

2. Нигде не подржавам никаква „кривотворења“ и „тезе“ АЈ које, по оцу Симеону, имају за циљ „сламање кичме владици Артемију“.

3. Немешање владике Артемија у послове епархије рашко-призренске у мом тексту није ни врлина, ни мана, него констатовање чињенице коју су гонитељи хтели да изврну у своју супротност – како владика Артемије тобож ровари по рашко-призренској епархији, и ствара „секту артемита“. Он не „ровари“, велим ја, али има право да, по узору на Златоуста, брине бригу своје духовне деце. Значи, није владика Артемије изнад Златоуста по „врлини немешања“, него по узору на Хризостома, и он (може) да духовно упливише у Епархији с које је отеран.

4.  Зато је одговор на (полу) реторско питање оца Сименона („Добисмо ли сада још једног посленика, који, упрегнувши се у поменута кола (којим таљига тзв. „АЈ“, нап. В.Д.) приљежно „вуче“ ка истом циљу, те под јавно прокламованим начелом „одбране“ Артемија (од кога ли?), заправо приводи нове жртве на олтар Тријумвирата?“) јасан и једноставан: НЕ ДОБИСТЕ, И НЕ ДОБИСМО. Нисам во упрегнут у опасне „АЈ“ таљиге (види моју књигу „Реч на реч / Одговори епископу Атанасију Јевтићу“ http://borbazaveru.info/content/view/2132/52/), нити иза „јавно прокламованих начела“ кријем тајне, „тријумвиратофилске“ намере, нити браним владику Артемија као таквог, него оно што његов став о Богу и Цркви јесте. (Као што је отприлике говорио Свети Јустин Ћелијски, кад су пре рата напали Владику Николаја: не браним ја Николаја, коме та одбрана не треба, него браним своју веру и помажем браћи Србима да схвате шта се збива.) А и кад бих бранио владику Артемија, бранио бих га баш зато што не допушта да ико од њега прави идола и не дозвољава да се потајници крију у његовој сенци. То му је врлина, у наше време таштих учитеља и пузавих ученика.

 

Неспоразум

Знам да отац Симеон није желео да Владимира Димитријевића прогласи сарадником оних који владику Артемија изгоне из Србске Цркве. Знам да се Владимир Димитријевић у 42. фусноти његовог текста појавио скоро случајно, због прегрејане атмосфере унутарцрквених полемика у којима смо се нашли. Знам да ће овај одговор он схватити на најбољи могући начин, јер данас, кад се око нас све руши, не смемо да огрезнемо у, како рече Бранко Миљковић, „непотребне истине и одушевљена клања“. Знам да су се многи ожалостили због овог неспоразума, али их тешим: „Људи смо, а људи су увек ограничени својом перспективом“. И ја јесам вишеструко ограничен, и крајње неспреман да будем „учитељ“ и „идеолог“ – све ово што пишем су само покушаји да осмислимо кошмар у коме смо се, због својих греха, нашли као Црква и народ. Да сам прави хришћанин, плакао бих и молио бих се, много више но сад, Црквотворцу да нас  избави. Овако, пишем, настојећи да се не мирим са апсурдом.

Знам, такође, да овај одговор нисам писао због оца Симеона, него, пре свега, због свих који би могли имати слично мишљење о мом раду на ту тему у нашем добу смутњи и деоба. Audiatur et altera pars!

Оцу Симеону желим да се што пре врати у манастир Бањску, и да настави да служи Богу и роду на Светом Косову.

А свима нама желим покајања и повратак Богу и себи, „да нас не покрије језива тама туђинска с лепим именом и шареном одећом“ (израз вл. Николаја).

Јер и Свети Милутин, Краљ Србски, ктитор Бањске, због своје ограничене људске перспективе, ископао је очи сину Стефану Дечанском, па му је Бог дао покајање, и да се помири са сином и да му целива ране. Да се измиримо, да једни другима целивамо ране – на радост Божју и тугу наших непријатеља.

А за то – Господу се помолимо!

Последњи пут ажурирано ( среда, 17 новембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 58 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.