header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Како замишљам да бих разговарао са о. Јустином данас? (2.део) Штампај Е-пошта
четвртак, 23 децембар 2010

 Владимир Димитријевић

КАКО ЗАМИШЉАМ ДА БИХ РАЗГОВАРАО СА ОЦЕМ ЈУСТИНОМ ДАНАС?

(2.део)

Опасност од раскола

- Каква је, оче Јустине, опасност по Србску Цркву од раскољења, о коме си писао поводом раскола у Америци и Македонији?

 

- Отац Јустин:

>> Али, авај! Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.

Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. „Ништа тако“, вели Свети Златоусти Учитељ васељене, „не разгневљаује Богакао цепање Цркве... Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех“ (ро 4.62,85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо“ над кукавним родом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.<<

(Одговор на Анонимну дописницу)

- Драги оче Јустине, ми у нашој Цркви видимо кризу саборности, без које раскол не би био могућ. Шта Ти можеш рећи о томе?

- Отац Јустин:

>> Шта је саборност? То је светост и љубав, света љубав Тројичног Божанства, продужена кроз живот богочовечанског тела Христовог — Цркве. Саборност Цркве саборност је светошћу и љубављу, и то божанском светошћу и божанском љубављу. Светост је кохезивна сила саборности. А светост живи и дела љубављу. Љубав пак, као свеза савршенства, све што је свето у чланова Цркве везује и спаја са једино светим: Тројичним Богом и Господом. Светост осећања и мисли одржава се љубављу, али исто тако и љубав осећања и мисли одржава се светошћу. Само света љубав и љубећа светост чувају саборност.

Сву истину и сву силу свете саборности богонадахнуто је осетио, видовито схватио и ненадмашно изразио Свети апостол Павле. По њему: живот у Цркви је живот са Светом Тројицом и са свима светима; човек се Духом Светим препорађа, Христос се вером усељује у срце човеково и човек се љубављу укорењује и утемељује у божанском животу; тако сједињен са свима светима човек се оспособљује да заједно са њима позна претежнију од знања љубав Христову и да се испуни сваком пуноћом Божјом - пан то плирома ту Теу (Еф. 3, 16-19). То значи: саборност се стиче и одржава живљењем у Светој Тројици „са свима светима", јер у светима Бог обитава. Живљење „са свима светима" испуњује човека сваком пуноћом Божјом. Саборно живљење са свима светима чини човека богоносцем. Испунити се Богом, то је циљ свете, православне саборности. А само светост и живот „са свима светима" испуњује човека Богом. Православна саборност значи: мислити, осећати, живети „са свима светима", што опет значи: сва питања решавати не сам него заједнички „са свима светима". Основна одлика православне саборности је учествовање свих светих у свему црквеном. Она и није друго до непрекидно делање свих светих, свих векова у животу Цркве. Јер у Цркви нема прошлости већ је она једна непрекидна садашњост. Сва прошлост Цркве је увек присутна у свакој њеној садашњици. Једино у Цркви прошлост не умире већ је увек жива и бесмртна и делатна. И данас су савремени, и данас су бесмртни, и данас су чудесно делатни у Цркви: и свети апостоли, и свети мученици, и свети оци, и свети исповедници, и свети бесребрници, и свети испосници и сви свети. За свакога који има православно осећање саборности и данас су живи у Цркви, делују и чудотворе и Св. Златоуст, и Св. Атанасије, и Св. Никола, и Св. Сава, и сви свети уопште.

Не треба се заваравати: православна саборност се држи и одржава само светошћу свих светих. Православље је тиме православно, тиме силно и тиме свесилно. Сабор, макар на њему биле стотине епископа, ако није сабор „са свима светима", није православан, јер није свет. Само живот „са свима светима" оспособљује човека да стекне и позна претежнију од знања - љубав Христову, која освећује и просвећује човека. И опет, само љубав према Христу побуђује човека на живот у Христу и даје му силе да истраје у њему. Хришћани су позвани на исту светост какву има Господ Христос. Апостол Петар позива хришћане да буду свети у свему живљењу као и Христос (1. Петр. 1,15). Живот у светој саборности сједињује човека „са свима светима" и уводи у јединство вере, молитве, благодати и љубави. Отпад од те светости је отпад од православне саборности./.../

Обратите пажњу на историјску чињеницу: света и апостолска саборност континуирају се кроз све свете васељенске и помесне саборе, почевши од светог Апостолског сабора у Јерусалиму. Највећа брига саборских отаца била је да одрже континуитет свете апостолске саборности. Зато су они и почињали свој рад тиме што су потврђивали одлуке претходних сабора. Од тога су полазили, тога се у раду држали, и тако свету саборност одржали. На тај начин оци су исповедали јединство вере и љубави са претходним оцима. Разуме се, са светима се општи једино светошћу и молитвом. Како ћете општити са светим оцима, како ћете бити једних мисли и једних осећања са њима, ако не светошћу осећања, живота и вере?

А данас, чиме је православна саборност - православна? Оним чиме је одувек била: светошћу Духа Светог, светих апостола, светих отаца, светих васељенских и помесних сабора. Православна саборност увек води себе и проверава себе светошћу светих апостола, светих отаца и светих васељенских сабора. Ако тога нема, зар је православна, зар апостолска, зар света? Сабор, макар на њему било врло много епископа, ако није испуњен духом свете апостолске саборности, није друго до обичан скуп људи, где се одлуке доносе надгласавањем. Само се при томе заборавља да се Дух Свети и свети оци, и њихове свете истине не могу надгласати. Сетите се Светог Атанасија Великог. Њега је Антиохијски сабор, на коме је било преко сто епископа, осудио. Па ипак, сва божанска истина православна била је са Светим Атанасијем, а не са самовољним и богоборним епископима-гласачима. Света, апостолска саборност Цркве била је у једном Светом Атанасију а не у стотини самоугодљивих епископа-гласача. Истина богочовечанске, еванђелске вере није у броју већ у сили и Духу Светом. Јачину и истинитост вере проверава бројем папизам, а Православље никад и довека.<<

(О православној саборности)

-Како је, Свети оче Јустине, настао раскол у Америци, и какве си Ти лекове нудио?

- Отац Јустин:

>> Као што сви знамо, тај кобни раскол је настао по питању суђења епископу Америчко-канадском Дионисију и око поделе Епархије Америчко-канадске. Тим поводом су се православна браћа Срби у Америци, и свештенство и народ, поцепали и расколили у два непријатељска табора, који се од тада до данас још увек гложе и суде. До тог трагичног по Српство раскола дошло је још пре саме пресуде о рашчињењу епископа Дионисија од стране Св. Архијерејског Сабора, и тај раскол још и данас траје. Из докумената и казивања очевидаца јасно је сваком непредубеђеном православном Србину да све скупа у том расколу и његовој позадини показује да његови узроци и разлози нису тако једноставни и једнострани, као што се то некима чинило или још увек чини. Свети Архијерејски Сабор и сам је констатовао (у својој Ускршњој посланици 1964.г.) да се "не памти да је икада у нашој светој Цркви један епископ рашчињен". А наше је питање, којим се већ одавно питају многобројни православни и светосавски Срби на свим странама: да ли је онда само рашчињење једног епископа узрок тако трагичног раскола? Да ли је и овога пута до тога морало доћи и то тако да се у резултату добио овај и овакав погубни раскол и расцеп Српског Црквеног народа? Да ли се тај разлог могао избећи, кад је свима било јасно даће он користити само непријатељима Србиновим и непријатељима Светосавске Православне Цркве? А најважније од свих тих питања јесте питање овог историјског момента и часа. Зар није могуће да се на неки богомудри светоотачки и светосавски, а Богу угодни начин, тај раскол излечи и уклони управо сада после горког искуства, после судова, и при погодном расположењу многих српских синова с обе стране за узајамно покајање и помирење? /.../

Свети Оци Архијереји, ми православни хришћани смо истински следбеници Христа Спаситеља не тиме што имамо мање грехова од других људи и народа, него што имамо веру, покајање и смирење пред Христом Богочовеком, јединим Непогрешивим и Свебезгрешним. Ако ли Он буде гледао на безакоња наша, ко ће од нас људи опстати? - говорио је велики Пророк Божји Давид (Пс. 130,3), а за њим говорили су то, и поступали по томе, и сви Светитељи Божји, особито богомудри Оци и Пастири Цркве Христове. Зато су они тако правдољубиво и милостиво, богоугодно и човекољубиво руководили Црквом Божјом и повереним им душама људским. Знајући да спасење људи може бити остваривано и достизано само у јединству Цркве, у јединству Црквене благодати, мира и љубави, они су као мудри, "економи различите благодати Божје" (1. Петр. 4, 10) тако мудро и спасоносно "економисали" спасењем поверених им душа браће и деце своје, да су и у далеко тежим и сложенијим приликама и околностима бурног живота Православне Цркве у историји васпостављали и обнављали мир и помирење једноверне браће по Богу и пред Богом. Сетимо се само богомудрог помирљивог поступка светих Никејских Отаца на Првом Васељенском Сабору према епископу Мелитију Ликопољском и Мелитијанцима у Александрији; па поступка светог и Великог Атанасија према Источним епископима на Александријском Сабору 362. године; па поступка Четвртог Халкидонског Сабора према епископу Јувеналију Јерусалимском; па поступка Св. Патријарха Тарасија и Седмог Васељенског Сабора према многобројним епископима иконоборцима - између којих је еп.Григорије Неокесаријски био чак оптуживан за јавне прогоне, бијења и мучења православних иконопоштовалаца -, итд. итд. У свим тим, и многобројним другим ранијим и каснијим случајевима, које нећемо сада наводити, Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Код њих није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде, него "човекољубивије неке одлуке", као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се на свакогодишњим - и чак два пута годишње, Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе "човекољубивије неке одлуке" (φιλανθροποτέραν ψήφον) о људима који су у раздору и одлучењу (ср. и Канон 12. истог Вас.Сабора). Знали Су добро богомудри Оци

Цркве да многе ствари црквеног живота, па и саме одлуке епископа, треба поново преиспитивати: "да ли нису неки услед малодушности (μικροψυχία =ускогрудости), или свадљивости (φιλονεικία) или неке сличне недобронамерности (αηδία) били искључени из општења".

Све пак ово говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови. Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи, - а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу - може преиспитати и "икономијски" преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом (εκκλησιαστική οικονομία), а исту називали "одличним и премудрим средством" (Св. Кирил Александријски, Писмо 72) и "леком" за болна места и ране на црквеном организму. Свагда, наравно, уз оно златно правило Св. Златоуста: Οικονουμητέον ένθα ου μη παρανομητέον - "Треба примењивати икономију тамо где то неће бити кршење закона".3 А сигурно је, и јасно је, и људима и Анђелима да уједињење једноверне и једнокрвне браће наше у Америци није никакво "кршење закона", него, напротив - спасење и исцељење и радост по Богу свих добронамерних људи, особито правих верујућих Срба хришћана.

Наша је нада и молитва Богу да ће такву добронамерност и смирену снисходљивост узимати и показати што скорије и Свети Архијерејски Сабор наше Свете Светосавске Цркве, као што ју је у једном моменту већ показао Свети Архијерејски Синод, и то својом одлуком број 634 и 723 од 10. марта 1967. године. Тога дана, заиста по надахнућу с више, Свети Архијерејски Синод дошао је до следећег "једнодушног и једногласног закључка: 1) Да смо као мајка Црква морално дужни и обавезни да том делу наше Цркве у САД и Канади пружимо помоћ да се извуче из ове тешке ситуације уопште а посебно код тамошњих грађанских судова; и 2) Свети Архијерејски Синод сматра као излаз да Свети Архијерејски Сабор повуче и стави ван снаге своју одлуку АСбр. 20 и 21/зап. 77 из 1963. године, о подели, односно стварању трију нових епархија од бивше Епархије Америчко-канадске. Тим поступком бивша Америчко-канадска епархија остала би и даље онаква каква је и била, са истим својим Уставом и у истим границама, које је и раније имала. Даље, Сабор би изабрао епископа за ту епархију, а даље би се поступало према постојећим законским и канонским прописима". Затим Св. Архијерејски Синод мудро и хришћански смирено додаје: "Повлачење ове одлуке било би донекле можда за Свети Архијерејски Сабор непопуларно, јер се признаје једна учињена погрешка, али је боље признати погрешку и исправити се, па до истог циља доћи у своје време редовним путем, тј. поново тамо успоставити три епархије када се и ако се за то да предлог од Црквено-народног сабора Епархије Америчко-канадске, што је у овом случају требало да предходи. Истина, овим би се признала једна погрешка Светог Архијерејског Сабора, али погрешка административно-управна, али не погрешка догматска ни канонска, где Свети Архијерејски Сабор не би смео да погреши".<<

- Драги оче Јустине, Ти си, поводом америчког раскола, вапајно ридао Богу да се Срби помире. То што си онда рекао, да ли би рекао и данас, кад гледаш тешки сукоб између оних за које мишљасмо да су ти деца духовна не само по имену, него и целим животом својим?

- Отац Јустин:

>> На крају, Преосвећени Оци Архијереји богоблагодатни, допустите ми мали узлет и излет у спасоносно царство Светоотачких благовести. Прва, која сву душу захвата јесте ова: "Сви смо криви за све". Раскол је толики грех, да је и лични грех свакога од нас, и свенародни грех. На првом месту: мој лични грех. Јер да сам ја, Архимандрит Јустин, био бољи него што сам, и сви Православни Срби били бољи него што су, нас не би могао спопасти и заробити тако страшилан грех као што је раскол. Никада са земље Српске није узишао на небо већи грех него што је раскол. Он оптужује све нас и пред небом и пред земљом, и пред свима световима Божјим. Раскол, то је у историји Српскога рода највећи пакао српских душа. Пакао који смо ми створили. И зато ћемо за њега одговарати сви. А пре свију ја - многогрешни Јустин. То је прва половина ове светоотачке благовести. А друга половина је ово: За сваки грех - чудесно Еванђеље Спасово има лек. Има и за овај наш највећи српски грех. То је покајање. А оно? Оно може исцелити и ову нашу најстрашнију духовну болест: раскол. И спасти све душе свих нас. Само наложимо на себе подвиг покајања. Претворимо срца своја у покајничке сузарнике. И Благи Господ смиловаће се на нас, и избавити нас из овог душегубног пакла.

Зато: "Горе срца!", ка Господу - срца, да нас свемилостиво ослободи овог самоубилачког ропства. Верујмо да ће нас Он услишити! Верујмо. Јер су Његова свеистинита божанска уста изрекла на нашу бесмртну радост и ову благовест: "Све што иштете у својој молитви, верујте даћете примити; и биће вам" (Мк.1,24).

2. Не заборављајмо ни у сну ни на јави: над нама је Небеска Србија. Она несумњиво ових тринаест расколничких година тугује над нама, плаче и рида над ојађеном Земаљском Србијом, и моли се за нас. Нарочито наши дивни Светитељи, на челу са Светим Савом. О, тешко је расколом оболела Земаљска Србија, и постала самртни болесник. Ево, већ пуних тринаест година ми срамотимо Небеску Србију. Неопходно је нама, и најнеопходније: молити се њој да нас непрестано има у молитвама својим, и да не одврати лице своје од нас због страшних грехова наших. Престане ли она молити се за наше свенародно покајање, ми ћемо постати њен вечити срам, њена вечита туга, њен вечити вапај. И још замислимо: како ћемо изаћи пред лице Небеске Србије: пред лице Светога Саве, Светога Немање, Светога цара Лазара и осталих српских Светитеља, пред лице безбројних српских Мученика што вековима гинуше за Крст часни и веру Православну? На земљи ми смо расколом створили себи пакао, међусобни пакао. И ако се не ослободимо њега покајањем, он ће нас пратити и у онај свет. А то ће бити на радост само демонима и свима непријатељима Земаљске и Небеске Србије. Зато: "простим всја воскресенијем" (=опростимо све Васкресењем) и васкрсном силом Васкрслога Господа васкрснимо себе из свих смрти, из свих грехова, из свих духовних гробова. Ми православни хришћани никад не заборављајмо еванђелску благовест: покајање је свелек и за сами свегрех. Притом сећајмо се и овог спасоносног наука Светих Отаца: "Самоиспитивање и самоосуда је почетак спасења".

Опет и опет: Горе срца ка Свемилостивом Господу и Спаситељу! Будимо Његови, и од нас ће побећи сви греси, све смрти, сви демони. <<

(„О Америчком расколу“)

- Драги оче Јустине, Ти си се, у случају рашчињавања владике Дионисија, усуђивао да позовеш СА Сабор СПЦ да ПРЕИСПИТА своју одлуку.

- Св. Јустин:

>>Наше православно охристовљено сазнање и охристовљено осећање, и охристовљена савест, треба да нам пре свих светских судова кажу када смо погрешили и у чему, па да се онда сами исправимо и на пут Светих Канона вратимо. Нема сумње, да смо за врховно мерило имали Свете Каноне Светих Отаца и Сабора, не бисмо дошли до овог убиственог раскола, јер бисмо гледали не само на Дионисијеве погрешке већ пре свега на опште црквено добро - спасење, мир и јединство деце Божије, једноверне и једнокрвне браће наше - и оне са мањим и оне са већим гресима, у јединству једног Црквеног Тела Христовог. Зар нам, на пример, Свети Канони: 62,65. и 109. Картагенског Сабора и 34. Апостолски Канон нису говорили, давно пре Устава СПЦркве и Устава Америчко-канадске епархије, како треба поступати при стварању нових епархија црквених него ваља да нам то укажу Амерички судови? Поред тога, зар нам Свети Канони и саборна пракса Васељенске Цркве Православне кроз векове не говоре како се треба односити према великом и наданђеоском достојанству апостолског чина епископског, и како опрезно и богомудро треба разматрати и водити питање оптужби и суђења једном епископу, па ма ко и ма какав он био. Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима-јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова. Зато Оцима није могла бити приписивана никаква пристрасност, журба, предубеђеност, или ма каква једностраност. То јасно сведоче сачувана до данас саборска акта Светих Васељенских и Помесних Сабора.

Са свих тих разлога нека ми буде допуштено предложити Светом Архијерејском Сабору: да мирне савести почне помирење преиспитивањем, на пример, рада, поступка и извештаја обеју делегација, слатих од Светог Синода у току 1962. и 1963. године у Америку. Управо њихов рад и захтева преиспитивање. За пример узмимо само ово: по којим би то Светим Канонима наше Цркве било исправно да такозвана "Иследна комисија" /очигледно прекорачивши овлашћења, дата јој одлуком Светог Синода бр. 1936/зап. 265 од 13. јуна 1963.г./, донесе на своју и брзу руку онакву одлуку каква је садржана у њеном "Саопштењу", датом 6. јула 1963.г. у Милвокију у Америци? Нема сумње, сваки ће православни теолог и канониста признати да: подбуњивање свештенства и народа против свога законитог епископа - који још није био ни свргнут, ни суђен, ни осуђен, против кога чак ни тужба још није покренута, само зато што је тај епископ одбио да се на својој епархији потчини дотичној комисији, јесте такође неканонски и противканонски акт, пошто ниподаштава и подрива неприкосновеност епископског чина и положаја у сопственој епархији пре коначне саборске одлуке и осуде /ср., на пример, Каноне: 31,38,55. и 74. Апостолски 5. Канон Првог и 8. Канон Четвртог Васељенског Сабора, нарочито Каноне 1316. Прво-другог Помесног Сабора Цариградског; 27. и 96. Картагенског Сабора, и 1. Канон Св. Кирила Александријског/.

Преосвећени Оци Архијереји, Господ ми је сведок, немам ни намере ни жеље да у овом нашем расколу једне правдам а друге окривљујем, јер нам је заиста свима доста узајамног самооправдања и окривљавања других. Авај, језиви резултати тога су већ давно познати: узајамна и групна "деклараторска" рашчињавања, лишавање невине светосавске дечице и осталих српских душа светог Крштења, Причешћа, погреба, итд. Све жеље срца мога сливају се у вапајну молитву Сладчајшем Господу: да рану, ракрану српског црквеног раскола Његовим леком сви одмах лечимо и излечимо. /.../<<

(„О Америчком расколу“)

- Ко, по Теби, авво наш, има моћ да уклони новонасталу рану у Србској Цркви?

- Отац Јустин:

>> Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светога Саву, проналазећи неко "човекољубивије решење", по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење. Тако би се једино, уверени смо и ми и многи други Срби на обе стране, брзо васпоставило жељено јединство Православног народа Српског, народа Светосавског у Цркви Христовој Православној, тој јединој болници и лечилишту Србинове душе и свих њених личних и свенародних грехова.<<

(„О Америчком расколу“)


Црква и раскол

- Драги оче Јустине, у Србији се, на жалост, све више примећује спрега између власти, које допуштају да Београд, град Мајке Божје, јавно скрнаве параде содомита, и појединаца из врха Цркве. Какав треба да буде однос Цркве и световне власти?

- Отац Јустин:

>>„Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАп. 5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, - то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.

То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.

„Покоравати се Богу већма него људима“, - то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав - Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став - Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп.5,1742); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто - издајство Цркве Христове.

Власт је у начелу од Бога (Рм.13,1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света - Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал.5,1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља.

Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? - Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици и Новомученици. Сви су ови Светитељи живо оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се треба већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас свега народа Божјег. Заклањамо ли се за другу заповест Спасовог Свееванђеља: „Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу“ (Мт.22,21), да би оправдали своје пагубно човекоугодништво, доказ је да ову заповест нисмо апостолски и светоотачки ни схватили ни разумели ни богочовечански у животу применили.

„Цару царево - Богу Божије“: То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт.22,19-21). А Богу? - и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1Кор. 6,19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: - вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

У Богочовеку и Његовом делу и телу - Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она - тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру - „у очи противстаје“ (Гал.2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (ДАп.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.

„Богу Божје - цару царево“: - то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi =начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево". Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима". Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога" (ДАп.4,19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела - Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“.

Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал.5,1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла - ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! „Вера је наша победа која победи свет“ (1Јн. 5,3): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он - Бог с нама, ко ће на нас? Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? Или мач? Но у свему томе ми побеђујемо Оним Који нас је заволео. Јамачно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм.8,31-39).

Сведоци су тога сви Светитељи Божји, од првог до последњег. Да споменемо само неколико њих. Ево као првог Светог Василија Великог, Епископа, Учитеља васељене, неустрашивог Исповедника.

На претње одузимањем имовине, прогонством и смрћу од стране царског намесника Модеста, Св. Василије Велики одговара: „Не можеш одузети имање од онога који ништа нема, осим ако су ти потребне моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. А прогонства се не плашим, ... јер је сва земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучења се такође не плашим..., јер смрт ће ме само брже приближити Богу, за Којег живим и Којему служим“. На чуђење царског намесника да му „ нико до сад није са таквом смелошћу одговарао“, Св.Василије додаје: „Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са Епископом. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“. Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење". - Свети Василије одговори: „Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи" (код Св. Григорија Богослова, РG t. 36, соl.5601).

Неустрашиви исповедник Истине, Учитељ васељене, Свети Јован Златоуст говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов".

Многострадални Исповедник Православља, Свети Максим благовести: „ Ја не могу жалостити Бога ћутањем о ономе што је Бог заповедио да говорим и исповедам... Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу, и не шкоди вечном спасењу душе" (PG t.90, соl.124 и 161).

Сунчани светилник Православља, Свети Јован Дамаскин громогласи: „Не припада царевима да постављају законе Цркви. Јер шта вели Божански Апостол: „Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, треће Пастире и Учитеље на усавршавање Цркве" (1 Кор.12,28), а није рекао и цареве... Нама нису реч Божју проповедали цареви, него Апостоли и Пророци, Пастири и Учитељи... Царевима припада старање о цивилним стварима, а црквене ствари и поредак припадају Пастирима и Учитељима. Иначе ће, браћо, бити по среди разбојничка узурпација... Ми те, царе, слушамо у житејским стварима, у порезама и дажбинама и трговини, у ономе над чим ти имаш власт, а у стварима црквеног поретка ми имамо Пастире, који су нам говорили реч Божју и који су донели црквене законе и поредак. Нећемо да померамо вечне границе које су поставили Оци наши, него ћемо се држати Предања као што смо примили. Јер ако здање Цркве почнемо и у нечем малом рушити, онда ћемо постепено и све срушити" (РG1.94, соl.1297).

Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне Вере, пресвето око Цркве, Свети Симеон Нови Богослов, игуман, у присуству многих великаша говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је невина послао у прогонство и гони га подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светом Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо земља и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, ... у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: Већма се треба покоравати Богу него људима (ДАп.5,29)" ((Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου од Никите Ститата, изд. Roma 1928).

Такав је став, такав пут, таква Истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те Истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.<<

(Одговор на анонимну дописницу)

- Очито је, Свети оче Јустине, да међу нашим епископима има оних који су спремни на сваки компромис са силама овога света да би, наводно, „сачували Цркву“. Шта Ти мислиш о томе?

- Отац Јустин:

>>На рачун народне душе не сме се правити компромис на са ким и ни са чим. Оно што је бесмртно и вечно у нашем народу јесте Светосавље. Оно не зна за „нагодбе", за „златну средину", за полуправду и полуистину. Оно зна само за целу-целцату, лазаревску, косовску, вечну Небеску Правду. Оно се бори за њу до краја самопожртвовања, до радосног самораспећа, зато је Крст часни најмилије оружје. Свети Кнез је на светом косовском жртвенику жртвовао себе и сав народ за Небеску Правду. Зато је Косово и постало непресушни извор наше народне философије и етике. Ту је све бесмртно и вечно, све свето и честито. Нашим народним сазнањем господари светосавски наук: ропство без Косова - гробница је из које се не васкрсава, пакао је из кога нема излаза. Ако се мора робовати, онда треба ући у то ропство кроз жртву за Небеску Правду. Јер у таквом ропству народна душа живи Небеском Правдом, страда за њу, али и васкрсава њоме из свих смрти у живот бесмртни и вечни.

Ако икоји народ зна шта значи „Страдање је крста добродетељ", зна Српски народ. Јер се као нико борио „за Крст часни и Слободу златну". У његовом сазнању Крст часни и Слобода златна сачињавају један истоветни појам, једну истоветну стварност, једну вечну вредност. Ми Срби знамо: златна се Слобода мора одстрадати часним Крстом. А часни Крст је символ и оружје, непобедно оружје Небеске Правде. На Косову се наша народна душа приволела Небеском Царству и његовим вечним вредностима, а одрекла свега ситног, таштег, пролазног.

„Срб је Христов – радује се смрти". Ова авакумовска радост у страдању и жртвовању за Христову Небеску Правду јесте нешто специфично наше, српско. Та радост је главна стваралачка сила наше историје. Њоме стоји и њоме се изграђује и наша народна Црква, и наша народна држава, и наша народна култура.

Ко је у нас главни носилац и чувар светосавског, немањићког духа и косовске Небеске Правде? - Нема сумње: Српска Православна Црква, Светосавски народна. А у њој: њени првосвештеници и свештеници. Они су то само под једним условом: ако су путем светосавских подвига испунили и преобразили себе светосавским духом. Њихова је прва дужност: да буду носиоци, апостоли, пророци и мученици Небеске Правде и свих светосавских вредности. Нису ли то, онда су творци духовног Косова, на коме се издају највеће светиње нашег народа.

Који год прља, ниподоштава, уништава вечне светосавске вредности наше, припрема нашем народу духовно Косово. Погледајте, зар нема већ много духовних лешева на том Косову? А духовно Косово је најстрашније, несравњено страшније од Лазаревског, јер издаје и уништава наше народне светиње и свете идеале, без којих нема слободарског надахнућа, ни полета, ни јунаштва.

У нашој народној Цркви живе свим својим силама вечне светосавске вредности и света народна предања. Сваки прави Србин оличава собом, у малом, сву нашу народну историју: кроз њега живе, и из прошлости путују кроз садашњост у бу-дућност сви наши оци и праоци. Отуда је отаџбина, на првом месту, живо осећање духовне органске заједнице наше и јединства нашег са свима оцима кој и су већ у свету бесмртних духова.

Ко су наши духовни и морални вођи? Само људи светосавског, лазаревског, авакумовског духа. Нема ли тога духа у наших првосвештеника и свештеника, у наших државника и научника, у наших војсковођа и чиновника, - гле, обневидели су, оглувели су, залудели су. Куда то воде народ? Светосавски је прво од себе почети, прво себе препородити и преобразити вечном Небеском Правдом па онда друге учити правди. Ватра греје и светли самим тим што је ватра. Што више светосавске ватре широм земље наше, и свима ће нам бити топло и светло! А светосавске ватроноше су пре свих и ради свих првосвештеници и свештеници. Нема тужнијег и трагичнијег призора ни на земљи ни на небу од првосвештеника мраконоше и од свештеника мраконоше.

Светосавски је, лазаревски је, српски је: не плашити се новог Косова. Страшније је и од најстрашнијег за све наше бесмртне претке у оном свету и за све праве Србе у овом свету: упасти у ропство без новог Косова, без нове свенародне жртве за Небеску Правду, за Крст часни и Слободу златну. „Васкрсење не бива без смрти", без смрти за нешто што је бесмртно и вечно. У нашем случају, то је светосавска, Небеска Правда. Радосно умирање за њу, залог је сигурног васкрсења из гроба најцрњег ропства. Само се из оне смрти васкрсава која бива - за Крст часни и Слободу златну.

Ово наше светосавско Еванђеље живи свом својом бесмртношћу у нашој народној Светосавској Цркви. На својим светосавским висинама она је увек народна, никад режимска, никад партијска, никад класна. Стога је она не само залог јединства, него и само јединство нашег народа у свима епохама његовог историског живота.

Речено је у Светом Еванђељу: „А у народа који верова беше једно срце и једна душа" (ДАп. 4,32). Како тада, тако и сада: наша народна вера сједињује сва срца у једно срце - српско срце, спаја све душе у једну душу - српску душу. Таквој вери учи Светосавље. Она и остварује и чува истинско духовно јединство нашег народа. Светосавска вера је једино што је остајало непролазно и неуништиво у нашем народу кроз све његове историске мене и промене. У свима нашим тминама -то је једина светлост: у свима нашим смртима - то је једина бесмртност; у свима нашим мукама - то је једина утеха; у свима нашим тешкоћама - то је једини излаз.

Са свима прецима и са свима савременицима једно смо - светосавским духом. Што више тога духа има човек, то је и његово осећање јединства са целим народом јаче. А у томе осећање и радосна готовост да се живи и умре за народне светиње и идеале. Духовно јединство нашег народа је светосавска тековина и светосавски аманет. Да га чувају и очувају позвани су пре свих - првосвештеници и свештеници Светосавске Цркве. Њихова је главна дужност: да душу народну чувају и сачувају од свих смрти. Да у томе успеју, потребно је да они сами буду и остану светосавски бесмртници.<<

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( петак, 24 децембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 53 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.