header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Како замишљам да бих разговарао са о. Јустином данас? (4.део) Штампај Е-пошта
субота, 25 децембар 2010

 Владимир Димитријевић

КАКО ЗАМИШЉАМ ДА БИХ РАЗГОВАРАО СА ОЦЕМ ЈУСТИНОМ ДАНАС?

О реформама у Цркви

- Шта, оче Јустине, мислиш о реформама у Цркви?

- Отац Јустин:

>>Православна Црква је нешто толико свето, толико пречисто, толико надчовечанско и благодатно, да се свему што је црквено мора „со страхом Божјим и вјероју“ приступати, јер се приступа живом Господу Исусу. Хришћански Живот непрестано препоручује такав свештени, такав православни метод рада у Цркви, а неки, који веле да су православни и црквени, опијени опијумом житејских попеченија, вичу: гле, човека маштала; гле, човека мрачњака. И вику њихову оправдашс лакомислене жеље љихове. Када би Хришћански Живот таквим људима угађао, зар би Господу Христу служио?

Најтеже је радити у Православној Цркви, где је глава Цркве Сам Господ Исус, јер је Он у свему први и последњи, а не ми, а не ја, а не ти. Ако хоћеш да си православан, мораш сваку мисао своју, свако осећање своје, свако дело своје проверавати Господом Христом, мораш питати себе: шта Господ Христос мисли о овој мојој мисли, о овом мом осећању, о овом делу мом? Црква је најсложенији организам, у коме је све свештено и свето, све благодатно и богочовечно. Нема места у том пресветом Телу које можеш додирнути, а да не додирнеш Господа Христа, које можеш онаказити, а да не онаказиш Господа Христа; нема ништа што заболи, а да и Њега не заболи, а да Анђеле и Арханђеле не заболи, јер су и они свети чланови Свете Цркве. Ту нема границе између овога и онога света, између времена и вечности, Оваплаћени Бог ју је уклонио; горње постаје доњим, доње - горњим; људи и Анђели живе заједно, верују заједно, раде заједно, служе заједно: „сотвори со входом нашим входу Свјатих Ангелов бити, сослужашчих нам и сославословљашчих Твоју благост".

Нарочито, ако си свештенослужитељ, сарадник си Анђела, зато си и позван да будеш чист као Анђео, узвишен као Анђео, бестрастан као Анђео. Хоћеш ли ти да путиш пут Анђелу Српске Цркве кроз прашуму данашњих дивљих нарави? Не, не можеш. Ти си позван не да водиш, већ да будеш вођен од Анђела; будеш ли вођен њиме, бићеш одведен у блажено Царство љубави Христове, и моћи ћеш и друге водити тамо „идјеже празднујушчих глас непрестаниј и неизреченнаја сладост зрјашчих Его лица доброту неизреченују". Свештенослужитељ никад не треба да је сам, већ увек у множини: „са свима Светима" (Еф. 3,18), увек ограђен Светим Анђелима: „огради нас свјатими Твоими Ангели".

Многобројне идеологије намећу се данас свима; отимају се о човека, о сваког човека, и о православног. Но што их човек више слуша и прима, све је безидејнији, све смућенији, јер се осипа и расипа душа његова у разне идеје и идејице, и он никако не може да сабере себе и сав пође за Господом Христом. Као што жедан човек постаје све жеднији, ако пије слану воду, тако бива и са човеком који жели да мимо Христа утоли идејну жеђ духа свог. Многобројне модерне идеологије сабрале су се у ураган, који помамно дува на све што је Христово. Многи православни су тај ураган навратили у своје душе. Једина тврђава која може одолети том урагану јесте — Једина, Света, Саборна, Апостолска Црква. Њу Господ Христос - глава Цркве Духом Светим изражава кроз Свете Оце и Подвижнике, чува је и апологира. Она је света, зато се може усвојити једино светим животом; она је саборна, зато се може познати саборно, са свима Светима; подвижничка, зато се може научити једино путем подвига.

Хришћански Живот непрестано исповеда да Господ Христос Духом Светим кроз Свете Оце управља Црквом. Себе не проповедамо, већ Господа Христа кроз Свете Оце, зато Хришћански Живот не воле они који себе проповедају, који себе намећу место Светих Отаца, који вечно нормирају према временом. Позив је наш - мислити о ономе што је горе на небу, што је Христа Исуса (Кол.3,2; Флб.2,5). Центар нашег живота је горе (Флб.3,20), зашто га свим силама свлачити у наше блато доле? Зашто иглу ума свог проглашавати за осовину Цркве? Зашто цедити комарца ума свог, а камилу прождирати?

        Релативизам нагло проширава границе свога царства; све је већи број вољних и невољних робова релативизма. Жудно се свака појава подводи под релативизам; Ајнштајнова теорија је само превод европског искуства на философско-научни језик. Систематски се прогони све што мирише на Апсолутно. У наивности својој неки покушавају да оно што је у свету једино Апсолутно, с правом Апсолутно, тј. Једину, Свету, Саборну и Апостолску Цркву - релативизирају, оплићају, разлију у мочварне плићаке смога рационализма. Хришћански Живот се бори против тог пагубног релативизирања и рационализирања Цркве, бори се за апсолутну Светост и Свештеност Цркве Православне; ми смо позвани да је употребљавамо, анатема - ако је злоупотребљавамо. Поклоници релативизма, робови рационализма свагда се уче, но никад не могу да дођу до познања истине (2Тим.3,7), јер је Истина надрелативна и надрационална. Када човек истински постане члан Цркве, одриче се (непотпуног, дефектног) човека, и усваја Богочовека. Онда престаје све што се човек зове; престаје основно (софистичко) начело свих релативизама и свих хуманизама: човек је мера свих бића и свих ствари, — и настаје хришћанско, православно начело: Богочовек је мера свих бића, свих ствари, свих теорија, свих покрета, свих идеологија, свих методика, свих учења (ср. 1Јн.4,1-3).

          Има људи у нашој Цркви који о многим стварима телом мисле, и грозничаво предлажу себе за реформаторе Цркве. Они као да никада чули нису премудре речи Павлове: „телесно мудровање је непријатељство Богу" (Рм.8,7). Желе да у уско тело ухвате сву Истину, а она се измиче, јер није од човека, јер је васељенска (=саборна) и вечна, јер је са сваке стране бескрајна и бесконачна. Хришћански Живот не престаје наглашавати да у Цркви најбоље мисле Свети Оци, јер Духом Светим мисле, јер благодаћу мисле, јер „ум Христов имају" (1.Кор.2,16). Људи, чији је дух опијен телом, предлажу ум свој место ума Христовог, место саборног, васељенског ума Цркве Православне. А кад Христа кроз Свете Оце проповедате, онда помамно полазе у јуначки бој против Хришћанског Живота, и употребљавају као оружје: разјарено халакање, анонимне клевете, таљигашке изразе. Уредништво неће никад одговарати на тако неначелне, несвештеничке и клеветничке написе, јер не жели да Хришћански Живот своди на таљигашки часопис. Против таквих написа Уредништво једном за свагда иставља блажено и благословено Христово оружје: „Блажени јесте јегда поносјат вам и ижденут и рекут свјак зол глагол на ви лажушче мене ради" (Мт.5,11:   Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због Мене).

Реформизам је у моди; постао је страст нашег поратног доба; убризгавају серум реформизма у сваку организацију; неки покушавају и у свештени, благодатни, Богочовечански Христов организам. И чуде се, што већ Црква рије у бунилу реформизма. А не осећају да је модерни реформизам за Православну Цркву што и деформизам. Црква се Православна не може реформирати средствима ванцрквеним, нецрквеним и противцрквеним. Она има свој Пут, своју Истину, свој Живот: „Ја сам Пут и Истина и Живот" (Јн.14,6). То говори Он - једини Свет, једини Безгрешан; ко си ти да Безгрешног поправљаш? Хришћански Живот стоји на православном гледишту када тврди да нам је у Светитељима показан православни пут за преображај и личности и друштва: реформирај најпре себе благодаћу Духа Светог, а Господ ће сам кроз тебе друге реформирати. Зато што смо одступили од наших незаменљивих православних Светих Отаца и Подвижника, заразили смо се кожним, корним западњачким реформизмима, који глачају тело човечије, који стварају окречене ходеће гробове, а трубе као да реформирају човека ка највишем типу човека. Заборавили смо заповест коју не треба никад заборављати: „Не саображавајте се овоме веку, него се преобразите обновљењем ума свога, да би сте могли окушати (=искуством познати) које је добра и угодна и савршена воља Божја" (Рм.12,2,). „Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечијему, постихијама света, а не по Христу" (Кол.2,8).<<

 

Прогони против оца Јустина

- Драги оче Јустине, у свом тексту “Apologia de via mea” описао си зашто су те из богословије у Сремским Карловцима бацили у богословију у Призрен. Молимо Те подсети нас, јер и нама, многим од нас, предстоје прогони, само зато што мислимо својом главом и осећамо својим срцем.

- Отац Јустин:

>> Христов је пут једини пут на коме нема раскрсница. Не на крају, већ на самом почетку пута сусрећу вас Истина и Живот, и прате на целом путу до његовог бескрајног краја. Тај пут Христов чува се у Православној цркви Духом Светим кроз свете оце. Православна црква је тиме Света, тиме Истинита, тиме једина права Христова Црква. — Уређујући Хришћански живот ја сам то заступао, тo проповедао, то наглашавао. А они пронађоше да је Православље у опасности од — мене, и бацише ме у Призрен, где нема штампарије, где је тешко дочути вести, па макар у ушима имао по два радија. Рекоше ми да мој „Уреднички сто" погађа многе. Потреба је Српске цркве да Хришћански живот буде угушен. Зато ме треба бацити што даље, у најзабаченије место, да бих што мање чуо, што мање видео, и - што мање писао. Идеално би било да своја чула редукујем на — ниједно, и да заборавим азбуку.

Ако сам ја Јона на броду Српске цркве, баците ме у море, само нек се утиша бура, само нек се брод спасе. А мене ће можда гостољубиви кит неки примити у утробу своју, и кад затреба избацити на обалу. — Ако је потреба Српске цркве да ме нестане, онда, ево, ја вам се јавно исповедам: пристајем да ме распнете само да наша Црква процвета светоотачким, светосавским подвизима и добродетељима. Вама је потребан „козел отпушченија"; изабрали сте мене, нека се молитва ваша узнесе као кад измирне пред Сладчајшим Господом.

Гоне ме и мисле да Богу службу чине. Да ли су сва њихова богослужења тако богоугодна и Богу мила? Човек човека гони - мољац мољца гони. Шта је страшно у томе? Ништа, али је много комично. Знате ли шта би за мене било истински страшно у овом свету? Ево шта: када би неко сатанским чудом неким избрисао из мрачне историје човечанства пресветли Лик Христов, када би из свих душа изгладио сећање на Њега, када би Га бесповратно протерао са наше планете, тако протерао да ни трага о Њему не остане, да Га нико никад не помене као да Га никад било није ни на небу ни на земљи, онда би за мене настао страх и ужас, онда би тело моје постало лудница за душу моју, а сва историја човечанства — воденица Сатане, која непрестано меље душе и тела људска, и храни ненасите немани и чудовишна привиђења. — А све дотле — добро дошло свако страдање незаменљивог Господа ради! Наоштрише гњев свој као мач, задају ми ране, али ране које исцељују. Што више страдања туткају на веру моју, она се све дубље зарива у срце моје. Можда су мислили: побећи ће смела вера његова из срца његовог гоњена страдањима и вијана невољама. Плету мрежу души мојој; но зар не знају да је душа моја, као и свачија, постала по образу Божјем, а не од рибе, да би је могли ухватити у своју мрежу? За хришћанина страдања су чистилиште; и још — пролеће за душу његову, и освежење и подмлађење./.../

Зар је збиља Хришћански живот камен саблазни у Српској цркви? Зар је збиља он - опасност за Православље? Да се не би[сте] грубо огрешили о Истину, задржите се само на неким чињеницама: Хришћански живот је први, ако се не варам и једини, одлучно устао против опасних неправославних новачења која је такозвани „Свеправославни конгрес цариградски" хтео да наметне Православној цркви. Није ли и наш Св. арх[ијерејски] сабор заузео такво исто држање? У питању промене календара Хришћански живот је заступао канонско гледиште, на које је затим стао и Св. арх[ијерејски] сабор. Није ли Хришћански живот и у питању другог свештеничког брака стајао на канонском становништву, које је затим и Св. арх[ијерејски] сабор санкционисао, разуме се, независно од Хришћанског живота? Није ли Хришћански живот без околишења нападао аутономистичке тенденције појединих покрајинских цркава?

У тој борби за Православље, за православну идеологију и методику, морао је пасти покоји млаз светоотачке светлости на неправославне тежње, мисли и дела неких чланова вишег и нижег клира. И они су потајно и лукаво почели око имена мог плести мреже од интрига и денунцијација, и подземним путевима радити против мене. Но ја сам светоотачким путем право ишао православној Истини Христовој, и никад нисам људима угађао, јер кад бих још људима угађао, онда не бих био ни последњи слуга Христов. Нема ниједног реда, ниједне речи коју сам написао из пакости или мржње; чини ми се да и највећи моји непријатељи морају у себи признати да све што сам писао у Хришћанском животу, писао сам из ревности за Православље и из љубави према Господу Христу. Ево, пристајем да за сваку реч - не, за свако слово које сам написао, а нема у себи кап православне ревности и варницу љубави, одтамнујем по годину дана у овом и у оном свету. Невидљиви мото за сваки мој напис била је озбиљна Спаситељева опомена: Кажем вам да ће за сваку празну реч коју реку, људи дати одговор у дан суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити (Мт. 12,36-37). Сваку своју мисао проверавао сам свеотоотачком провером и мерио апостолском мером. Ако није тако, покажите ми који је то мој напис у Хришћанском животу, који нема те ознаке на себи. Тиме ли некима постадох непријатељ истину им светоотачку говорећи? Ја сам још непрестано убеђен да се само усвајањем светототачке идеологије и подвижничког схватања Православља може оживети наше замрло, наше парализовано осећање црквености. Зато сам се трудио да Хришћански живот што више светоотачких кандила упали у мрклој ноћи нашег црквеног сазнања и живота. А што је та светлост обасјала многе наше пукотине и недостатке, светлост нам није крива, већ ми сами. Као совуљаге, ненавикнуте на светлост, ми смо преплашени закрештали када је млаз светлости светоотачке пао на нас.

Ја верујем да се сваки човек за то рађа, и за то долази на свет да сведочи Истину. Јер се зато родио, и за то дошао на свет Господ Христос, а сви смо ми саздани по образу Вечне Истине, по образу Господа Христа. Ја себе не проповедам, већ Господа Исуса, Његов пут, Његову Истину, Његов Живот. Е да ли сам друго Еванђеље проповедао? Докажите ми -проклет био ја и анђео мој! Гонећи ме, они су спустили секиру на корен зла у Српској цркви. О да би га сасвим ишчупали! Не било дана у који рекоше: роди се зло; био тај дан поноћ, иза које нема зоре! — Ја знам Коме верујем, ја знам Коме служим, и све људске интриге само су пљувачке које неразумни управљају на Сунце моје, и оне морају пасти на њих. Увек сам говорио од сувишка срца. Хтели би да ућутим, али — могу ли не говорити оно што осећам вером, и што сазнајем вером? Верујем, зато и говорим (ср. 2. Кор. 4, 13). Јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10,10).

Не волим човекопоклонство ни у каквом издању, јер је свако човекопоклонство, на крају крајева, идолопоклонство. Хиљаду душа да имам, и свака душа по хиљаду тела, све би х] их принео на жртву всесожења за тријумф Православља у нашој Цркви. Али осећам да нисам рођен да душа моја буде прљава потковица на копити галопирајућег коња ничијих амбиција и интрига./.../

Уређујући Хришћански живот ишао сам Истини најкраћим путем; нисам гледао ко је ко, зато сам изазвао odium theologicum против себе. Држао сам се светог савета апостоловог: ко зна добро чинити а не чини, грех му је (Јак. 4, 17). Продужите ту мисао, она ће гласити: ко зна добро казати а не каже, грех му је. А ко сам ја да светог апостола поправљам? Ја нећу да имам своје мисли, већ Христове, већ апостолове, већ светоотачке, јер је природа духа човекова таква да човек залуди остајући при мислима својим, затварајући се у мисли своје, и не пуштајући да Дух Божји уђе у њих (ср. Рм. 1, 21). Мисао човекова има вредности бесмртне и вечне само ако постане богомисао, а осећање — само ако постане богоосећање. А они би хтели да мисли моје затворе у загушљиву тамницу својих жеља, и да речи моје и чула душе моје баце у глуви бездан. Идем посред оних који дишу пламеном и хране се жеравицом несвештеног гњева; размишљам, и трне дух мој; стежем раселине срца свог, да се не распадне од ужаса шта све људи раде ad majorem Christi gloriam. Узавре, провре земља христоборском неправдом, а Истина је никла из срца Христовог. Да, само из срца Христовог. Клизав је пут којим иду душе њихове; отклизаће се у бездан, где не допире ни мисао Божја. Загнојила им душа од неправде, срце им је пуно живих рана. Јесте ли озбиљно мислили о страшном бићу што се човек зове? Зар није човек - буре од иловаче, изнутра пуно не вина, већ крви и гноја? Круже гавранске душе око имена мог, сашаптавају се злурадо и намигују међу собом: зла ствар дође на њега, легао је, неће више устати! — Оглувели злобом, они не чују благе речи Утешитеља благог: Тешко вама када стану сви добро говорити за вама, јер су тако чинили и лажним пророцима оцеви њихови (Лк. 6, 26).<<

(Apologia de via mea)

 

О православној мисији данас

- За крај, морамо понудити и излазе из свих безизлаза наших. Како да данас сведочимо веру да бисмо спасли душу своју и помогли нашем несрећном, али још увек Христовом, народу? Којим средствима се сведочи Бог?

 - Отац Јустин:

>> Богочовечанска средства нису друго до богочовечански подвизи. Њих с успехом могу примењивати само богочовечански, христоносни подвижници. Богочовечански подвизи су међу собом у органској вези. Један из другог ниче; један другог допуњује.

 Први међу подвизима је подвиг вере. Кроз њега треба проносити народну душу; предати је Христу без резерве и компромиса, удубити је до богочовечанских дубина, проширити је до богочовечанских ширина, узвисити је до богочовечанских висина. Треба изградити у народу осећање да је Христова вера - подвиг наднационални, васељенски, тројични, и да веровати у Христа значи: служити Христу и само Христу кроз све догађаје живота свог.

Други је: богочовечански подвиг молитве и поста. Тај подвиг треба учинити методом живота нашег православног народа, треба га учинити душом душе народне, јер су молитва и пост свемоћна средства, христодана средства за очишћење од сваке нечистоте не само личности, већ и друштва, и народа, и човечанства, за очишћење наше народне душе од наших нечистота и грехова (Мт. 17,19-21; Лк.9,17-29). Треба омолитвити душу народну православном молитвеношћу. Молитва и пост треба да бивају не само за једног, не само за народ, већ за све и сва: за пријатеље и непријатеље, за оне који нас гоне и убијају, јер се тиме хришћани одликују од незнабожаца (Мт.5,44-45).

Трећи је: богочовечански подвиг љубави. Та љубав нема граница; не пита: ко је достојан, а ко недостојан? већ љуби све и сва: љуби пријатеље и непријатеље, љуби грешнике и злочинце, али не љуби њихове грехе и злочине; благосиља оне који је куну, као сунце обасјава и зле и добре (Мт.5, 45-46). Ту богочовечанску љубав треба неговати у народу, јер се том васељенскошћу хришћанска љубав одликује од других самозваних и условних љубави: фарисејске, хуманистичке, алтруистичке, националне, животињске. Љубав Христова је увек - свељубав. Та се љубав стиче молитвом, јер је она дар Христов. И православно срце се са усхићењем моли: Господе свељубави, дај ми љубав Твоју за све и сва.

Четврти је подвиг: богочовечански подвиг кротости и смирености. Само кротак срцем укроћује бурна и дивља срца; само смирен срцем - смирава охоле и горде душе. Показивати кротост према свима људима дужност је сваког правог хришћанина (Тит.2,2). Треба душу народну укроћавати кротошћу Христовом; треба сваког учити молитви: Кротки Господе, укроти дивљу душу моју. - Господ је смирио себе највећом смиреношћу: оваплотио се, постао човек. Јеси ли Христов оваплоти себе у бол сваког болног, у тугу сваког тужног, у страдање сваког страдалника, у патњу сваке животиње и птице. Смири себе ниже свих: буди свима све, али Христом и по Христу. Кад си сам моли се: Смирени Господе смири ме Твојом смиреношћу.

Пети је: богочовечански подвиг трпљења и свемилости. Трпети зло, не враћати зло за зло; свемилостиво опраштати увреде, клевете, ране. Христово је, осећати се стално као распет у свету; бити гоњен од света, пљуван и поруган. Свет не трпи Христоносце, као што ни Христа трпео није. Хришћански је: не само радосно подносити страдање, већ и свемилостиво опраштати онима који нам причињавају страдање, свемилостиво се за њих Богу молити, као Господ Исус и анђeолики Стефан. Зато се помолимо: Дуготрпљиви Господе, дај ми долготерпјеније, великодушије и кротост.

Мисија наше Цркве: богочовечанске подвиге учинити методом народног живота; душу народну изаткати од христоликих врлина. У томе је спасење душе од света, и од свих душегубних, људождерских, безбожних покрета и организација у овом свету. И данас само ти православни подвизи сваку душу могу учинити светом, само они могу душу нашег народа учинити светом. Јер је богочовечански циљ вечан и непромењив, и средства су му вечна и непромењива, јер је Христос и јуче и данас онај исти и вавек (Јевр. 13,8).<<

- Оче Јустине, Ти си свагда мислио о охристовљењу србске интелигенције. Шта о томе можеш рећи данас?

- Отац Јустин:

>> Зар су у прашуму зарасли сви путеви између наше интелигенције и Цркве? Зар су све артерије покидане; зар ниједна од њих више не везује срце Цркве са срцем њиховим? Сваки нехат, сваки нерад, сваки испад, сваки грех званичних представника Цркве кида по артерију; а сви греси скупа - нису ли покидали све артерије? И они се осећају осамљени, напуштени у пожарној пустињи живота, и никаква артерија да им у спарушено срце спусти коју кап живих сокова Вечности. Изгрувани нерешљивим проблемима које нико не може решити без Христа, они жедно траже трајнији смисао животу, смисао непролазни, неуцрвљиви. И ако им Црква не покаже Христа, коме ћемо ићи ми, словенски очајници? Зар наш измучени словенски очајник, страсни боготражитељ - да остане без Бога, у беспутној прашуми европских противречности? И то нашом кривицом. Пријатељу, разбуди сва срца у себи, и реци: да, нашом кривицом. Јесмо ли ми помрачење Бога и Христа? Изгледа да јесмо. А зар не знате да за словенско очајање, када у боготражењу сиђе на последње дно, као што је у Достојевског и Николаја Велимировића, постоји само једна дилема: или - вера у чудесног, православног, неонакаженог Христа, или - самоубиство. Јер је Он - Бог сваке утехе, и зато - Бог словенских очајника. Само обесловењени Словени, оплићани рационализмом, механизирани механичком европском културом, као слепе ларве могу животарити у тескобној чаури тела свог.

Док наша интелигенција лута хранећи се отпатцима европске културе, док се у њено сасушено срце убризгава серум атеизма, индиферентизма, масонства, дотле ми, представници Цркве, прелазимо из дремежа у дремеж, из сна у сан, из наркозе у наркозу. Најамници се пријатеље с вуцима, јер им овце нису своје. И краду им душе, и краду им срца, а чиме ћемо откупити једну украдену душу, када вреди више него сва сазвежђа, више него сви светови горњи и доњи?

Индиферентизам који иде до окамењене неосетљивости за све што је надчулно, атеизам који иде до страсне вере у неверје, црквоборство које иде до дивљег Христоборства - пустоше душу наше интелигенције. Ко је томе посредно или непосредно највише крив? - На првом месту ми, званични представници Цркве. Нашу интелигенцију ствара наша школа. А крајеугаони камен данашње школе није ли атеизам? њен дух - није ли систематско ратовање против Цркве? У њој је наука о Богу сведена на минимум, да би се ваљда добило више времена за науку о бубашвабама и рододендронима, о крволочним Џингис-ханима и троглодитским подвизима. Систематски поступно, а понекад и анархистички безобзирно, потискује се из школе дух Христов. Закони о школи се стварају и усвајају, и озакоњују, а наш Архијерејски Сабор - да ли је постојао у то време? да ли га је заболела душа за судбину многих поколења која ће кроз атеистички настројену школу, и душу изгубити? да ли га је узмучила савест што ће на дан Суда дати одговор за сваку од тих душа, коју су могли спасти, а нису учинили што су могли учинити да је спасу? Зашто се двадесет и три митроносне главе (=Епископа) нису узбудиле и узбуниле, када се школски закон стварао, усвајао, озакоњавао? зашто се нису узбуниле до колективне оставке, до апела на народ? зашто нису, ако треба, и босоноги, и гоњени, светосавски смело пошли кроз народ да му објасне да им долази школа без Бога, људи без Бога, а то ће рећи: људи без душе? зашто нису апостолски озбиљно питали народ: пристаје ли на такву школу? - Ја држим у одговору "за то" скрива се неревност, нехат, индиферентизам. За павловску веру нема немогућег, јер све може у Христу Исусу Који јој моћи даје (ср. Флб. 3, 13); за јовановску љубав нема страха, јер савршена љубав изгони сваки страх, и страх од људи, и страх од демона (ср. 1 Јн.4,18). <<

(„Наша интелигенција и наша Црква“)

- Шта интелигенција очекује од Цркве?

- Отац Јустин:

>>Разбуђен за Христа Словенин осећа да је Христос недомислива Личност, зато хоће благодатну мистику, да њоме осети онај свет, да осети нерве који га везују за небо и за све горње светове. Загледа ли човек у себе, у жилице свога бића, видеће да су многе од њих покидане, а неке га још везују за небо. И по тим умреженим у небо жилицама спуштају се у душу његову тајне горњих светова. Ако Црква сасвим не веже човека са оним светом, ако овај свет не приближи оном, ако их не здружи, ако их не сједини, зар је испунила завет свој? Она је у овом свету из онога света, да би нас упознала са оним светом, да би изгладила противречности између овог и оног света, да би испунила раселине, премостила провалије. Чудно се ткиво тка на разбоју између неба и земље. Свештеници, ви сте главни ткачи, - да ли паучину уткивате? Зар се може човек пењати у небо по паучини, по концу од паучине? <<

- Како свештеник да привуче људе Цркви? Може ли се то учинити Интернетом, медијима, електронским путем?

- Отац Јустин:

>> Свештенослужитељ треба најпре себе да преради, да би могао прерађивати друге; треба најпре душу своју да украси красотом Духа Светога, да би могао при богослужењу зрачити том красотом; треба најпре себе да оживи Христом, да би могао друге оживљавати; треба најпре себе да омолитви, да би могао друге побуђивати на молитву; треба најпре сам да стекне осећање и сазнање да је Света Литургија уметност над уметностима, да би могао постати иницијатор уметности небеске наовој помраченој звезди; треба најпре да пожаром вере запали себе, да би могао и друге вером палити. Ледом се не пали ништа, а најмање вера. Светим животом стиче се свето знање; свето искуство претходи познању светих Истина; познању Христа претходи живот у Христу. "Треба најпре себе очистити, па онда друге, - учи Св. Григорије Богослов; најпре себе опремудрити, па онда друге учити мудрости; најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; најпре себе учинити светим, па онда друге учити светости".<<

И тако се заврши замишљени разговор са оцем Јустином, светим Србином наших дана. Али, он може и мора да се настави молитвеним призивањем Светог авве: „Преподобни оче Јустине, надо наша у Христу, моли се Богу отаца наших да нас спасе од пропасти непокајања у коју стремимо, заборавивши љубав и истину Духа Светога.

Спаси нас, своји светим молитвама, од нас самих, да се не радују непријатељи наши, него да нам се, покајанима обрадује Небеска Србија, којом живимо, крећемо се и јесмо! Амин, Боже дај!

Крај

Последњи пут ажурирано ( субота, 25 децембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.