header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Успомене на проту Љубодрага Петровића -1.део Штампај Е-пошта
уторак, 11 јануар 2011

 Владимир Димитријевић
Пастир добри стада
Христова

(Успомене на оца Љубу)

         О сећању и записивању

Иконе су, како је говорио велики руски философ Павле Флоренски, окна отворена ка вечности. На њима православни хришћани гледају своје вечне узоре - Бога Који је постао Човек, Господ наш Исус Христос, Пресвету Богородицу и свете - остварене људе. Византијска (читај: православна) икона је позната по тзв. „обратној” перспективи, која је сасвим различита од ренесансне, тзв. „природне” перспективе.

         Рецимо, Свети Стефан Дечански, кога Свети Никола, исцелитељ краљевог слепила, приводи Богородици с Христом у наручју, у руци држи Високе Дечане - не макету Високих Дечана, него сам манастир. А зашто је Стефан већи од Дечана? Зато што је човек најмилији храм Божији - свети човек, Богочовеков човек. Као што деца на цртежу приказују да имају веће родитеље од куће, јер их цртају по важности у свом животу, тако и фрескописац Стефана краља чини већим од краљеве задужбине.

И наша сећања су иконична: никад не памтимо „објективно” (јер објективно је нешто занавек опредмећено, претворено у објекат), него личносно - оно што нам се у душу упечатило као истина о нашем ближњем или о неком догађају. Иконичност сећања је и доказ неизрецивости истог: никада у потпуности не можемо своје доживљаје ни описати, речима поверивши срж сусрета, савршено рећи шта смо осећали у присуству вољених.

Читалац ће, у то верујем, умети да ова начела уочи и док у руци држи ова сећања на протојереја-ставрофора хаџи Љубодрага Петровића, који је сахрањен на Светог Филарета Милостивог 2010. године (упокојио се три дана пре тога).

Много сам времена провео и с њим и искрено га волео - па ипак, нити ћу успети да га опишем без остатка, нити ћу умети да саопштим све што осећам. Прота Љуба толико превазилази моје речи да се ни не усуђујем да самеравам његов живот са својим писанијем. Међутим, осећам дужност да за сва добра која сам од њега примио узвратим макар овом мрвом благодарности. Само зато и пишем.

 

Црте живота

О животу проте Љубе Петровића сам писао, поводом педесетогодишњице његовог рада. Текст је објављен у часопису „Црквени живот”, 2007. године, као и пригодна беседа коју сам том приликом одржао. Преносим те записе у целини. Јер, протине активности после 2007. углавном су се полако гасиле - осим оне главне, припреме за прелазак у вечност. Ево тог текста.

 

ПРОТА ЉУБА, УЧИТЕЉ ВЕРЕ И ОТАЦ МЛАДИХ ДУША

17. септембра 2006. године у храму Светог Александра Невског у Београду, после Свете Архијерејске Литургије коју је служио Његово Преосвештенство Епископ Хвостански Г. Атанасије, уз саслужење свештеника овог храма и више свештеника из других београдских храмова, свечано је обележена педесета годишњица свештеничке службе протојереја-ставрофора хаџи-Љубодрага Петровића, дугогодишњег старешине храма Св. Александра Невског.

Прослави педесете годишњице служења Богу Живоме и Роду православноме о. Љубодрага Петровића, поред чланова породице, многобројних парохијана, бивших и садашњих полазника Мисионарске школе и ученика веронауке, поштовалаца и пријатеља, присуствовали су и тадашњи министар вера  Милан Радуловић и министар просвете  Слободан Вуксановић. Поводом јубилеја о. Љубе на свечаности у парохијском дому беседили су о. Жарко Гавриловић, Владимир Димитријевић и Матеј Арсенијевић.

Протојереј-ставрофор хаџи-Љубодраг Петровић се родио 1933. године у селу Каоник код Крушевца у побожној православној породици од оца Владимира и мајке Радојке Петровић. У Призренску богословију се уписао у најтежа времена комунистичке страховладе. Пошто је завршио богословију, уписао се 1952. на Богословски факултет СПЦ и, са вером у Христа Бога и светосавском љубављу према свом крстоносном народу, кренуо тешким и опасним путем којим је сваки свештеник Српске Православне Цркве морао да иде у доба комунистичке окупације Отаџбине. Где год је службовао као свештеник, а службовао је у неколико парохија по Србији, свугде је при храму Божијем где је служио Службу Божију ревнитељски и мисионарски оснивао школе веронауке, у којима је сабирао дечицу Божију да се напајају водом живом чисте и православне вере и Речи Божије. У та тешка времена, комунистичка власт је на овакво свештеничко сведочење и мисионарење гледала као на „антидржавну” делатност због чега је о. Љубодраг Петровић имао много проблема. У своме раду и морао да поднесе многа страдања. Био је праћен, хапшен, о његовом свештеничком раду (нарочито са младима) подношени су дневни „извештаји”, а у својим зрелим годинама морао је да претрпи, Христа ради, чак и киднаповање... Но, и поред свега, од поучавања младих вери Христовој, никада није одустао, већ је своју мисионарску делатност само још више ширио и појачавао.

1969. године био је постављен за свештеника при храму Светог Саве у Београду, где је развио велику и за оно време нечувену верско-просветну делатност са преко стотину деце свих узраста, која су при храму похађала наставу веронауке.

После десет година вредног и плодног рада у храму Светога Саве на Врачару, 1979. године постављен је за старешину храма и вероучитеља при храму Светог Александра Невског, где ће служити Богу Живоме и спасењу свога хришћанскога рода све до пензионисања 1998. године.

Прота Љуба је, при храму Св. Александра Невског, 1985. основао Мисионарску школу кроз коју је, током досадашњих 22 године рада, прошло више хиљада катихумена и преко десет хиљада полазника свих узраста. Из редова полазника мисионарске школе стасали су многи монаси и монахиње, мисионари, православни публицисти, научници, професори, лекари, правници... У то време храм Св. Александра Невског са својом Мисионарском школом је, захваљујући пре свега неуморном труду о. Љубе и његових помоћника и сарадника, израстао у право средиште црквеног живота у Београду.

Током готово две деценије свештеничког рада у храму Св. Александра Невског, прота Љуба је проповедао Христа Распетог и Васкрслог у више од осамдесет градова у свим српским земљама, држећи мисионарска предавања, сведочећи чисту Веру Православну и борећи се против погубног утицаја антиправославних секти и сујеверја свих врста.

1998. године о. Љуба је ни своју молбу пензионисан, али није престао да ради на Њиви Господњој. Он је, по одлуци Његове Светости Патријарха србског Г. Павла, одмах после пензионисања, постављен за секретара обновљеног Верског добротворног старатељства Архиепископије Београдско-Карловачке.

Верско добротворно старатељство је, после обнављања, под руковођењем проте Љубе, разгранало свој верско-добротворни рад у више ресора. При ВДС-у су отворена саветовалишта, тако да сви којима је потребна духовна, медицинска, правна или образовна помоћ могу да се обрате стручњацима који добровољно раде у ВДС-у, а такође и да добију неопходне лекове. За ђаке су организовани часови додатне наставе из србског, енглеског и математике. У оквиру ВДС-а ради „Учионица за Православље и Правоживље”, издаје се часопис „Црквени живот”, објављују се православне књиге, организују се и редовна предавања на Православном народном универзитету у сали Патријаршије, као и милосрдни рад у виду посета тешким болесницима у болницама, помоћи гладнима и потребитима... Све што се за верни народ ради у ВДС-у је потпуно бесплатно, а средства за рад се обезбеђују од добровољних прилога.

Почетком 2007. године о. Љуба је провео неколико седмица на мисионарском путовању по Малти, где је проповедао веру Христову и крштавао богожедне душе различитих узраста, народа и раса.

Прота Љуба редовно служи у капели при Онколошкој клиници у Београду, где као пастир Цркве и духовник исповеда и причешћује тешке болеснике. Однедавно је постављен и за служећег свештеника у Манастиру Св. Ваведења у Београду.

 

О ПЕДЕСЕТОГОДИШЊЕМ ПАСТИРСТВУ
(БЕСЕДА У ЧАСТ ПРОТЕ ЉУБЕ, ОЦА НАШЕГ У ХРИСТУ)

Да ли је пет минута говорења довољно да се опише педесет година нечије свештеничке службе? За свако десетлеће - по минут. Можда би педесет минута било довољно? За сваку годину - по минут! Хоће ли у тих пет минута стати школовање у Призренској богословији, у престоници старе србске славе, која је сада - да ли заувек? - окупирана? Хоће ли стати у тих пет минута живот младог, ревносносног свештеника, кога у пастирском раду скоро свакодневно омета УДБА, зато што млади свештеник око себе окупља народ и поучава га Еванђељу? Да ли ћемо за пет минута моћи да опишемо оних петнаест дана проведених у затвору, када породица није знала шта је са њеним супругом и оцем? Петнаест дана шиканирања из чисте освете, без налога за хапшење? А долазак у храм Светог Саве на Врачару, и организовање веронауке у најтежа времена Брозове власти? Па онда долазак у храм Св. Александра Невског, где 1985. отпочиње, са четворо полазника, рад Мисионарске школе, која сада, на крају школске године, води пет стотина, углавном младих људи, на поклоничка путовања широм Србије?

А Православни народни универзитет у Патријаршији? А Верско добротворно старатељство? А Школа Православља и Правоживља?  А на десетине предавања и проповеди широм србских земаља? А борба против секташтва, окултизма и сујеверја?

...Хоће ли у пет минута стати све исповести које је примио и све сузе које је очинском руком убрисао и свака душа којој је наду вратио? Хоће ли се за пет минута пред нама појавити сви које је причестио и са Христом сјединио? Хоћемо ли видети његов пастирски рад са младима, који су у њему увек сретали доброг и драгог оца? А толики болесници којима је однео здравље у причесном Путиру, на Онколошкој клиници и другде? А осмех који је запленио толике првополазнике храма? А речи утехе и благослова, и шаљиве поруке да треба бити „жив и здрав и узбрдо брз”? Или оно: „Искушења велика су била, / Света Цркво, ти си победила!” које изговара кад је најтеже и кад изгледа да нема излаза...

Хоћемо ли за пет минута поменути његову побожну супругу Јаворку, која га је и следила и волела и крепила и трпела? Његове побожне кћери и унуке? Да поменемо његова духовна чеда - свештенике широм СПЦ? Његове мисионаре расејане широм света? Његовог колегу, оца Вају, с којим је тако лепо и плодоносно сарађивао и његовог духовног сина оца Банета, који је наставио да служи у храму Св. Александра Невског?

Пет минута пролази, а ми нисмо ни започели реч о нашем оцу Љубодрагу, чије је име заиста знамење, човеку препуном љубави и драгости, вечитом православном оптимисти који нам је свима сведочио шта значи бити Христов свештеник, и у Србији, и у Русији, и у далеком Јапану, и свуда где је, овако „репрезентативан”, крочио.

Оче Љубо, нека Вас Господ молитвама Св. Саве чији орден ћете, ако Бог да, добити кад ступите у Небеску Србију, увек чува и штити љубављу својом, на вашу и нашу радост!

 

Духовник

Као душовођа, отац Љуба је био најтрезвенији. Кад сам почео да се исповедам код њега, мада је било да се тражи духовник међу „знаменитијима”, пре свега међу вишим клиром. Младом и пуном себе, у почетку ми је изгледало да сам „спао на проту” (ја, тако „перспективан”). Један се исповеда код оног владике, други код овог - а ја код проте. У то време, велики број младих ишао је у манастир Ваведење, где су „in” духовници могли да се нађу.

А данас?

Данас сам благодаран Богу што ме, у београдској вреви, од искушења почетника у вери спасао управо отац Љуба.
У то време, начитавши се духовних књига, маштао сам о подвижништву какво је било некад, у древна времена. Пост, молитва, метаније, „Лествица”... Наравно, мој аскетизам је био виртуелан, али чинило ми се да тако треба, и мора... Отац Љуба ме је смиривао најједноставнијом поуком:

- Запамти, православни начин живота - то је најнормалнији начин живота за човека. Бити православан значи бити нормалан.

Године су пролазиле од тада, а свака је потврђивала речи оца Љубе: бити нормалан значи стајати под углом од 90 степени у односу на тле - усправне кичме, несвијен пред искушењима и лажју, али без икаквих ваздушних пируета квази - духовности, узлета у небо сопствених маштарија; и наравно, без пузања по блату земаљских интереса. Живи као честит, побожан човек, помози коме можеш и ко ти помоћ тражи, не фантазирај. Како је говорио Свети Амвросије Оптински: „Жит - не тужит, никому не досаждат, никово не осуждат, и всем - моје почтеније” („Живи - не жали се, никог не кињи, никог не осуђуј, и свакоме - моје поштовање”.) Или: „Где се живи просто, анђела је  - по сто!”

Основни принцип оца Љубе је био да пусти човека да узрасте и да се сам сретне са Христом, без било каквих многомудрих поштапала и помагала, а поготову без центрирања пажње на њега као духовника. Он себи и другима није дозвољавао било какав гуру - однос. Такође, сматрао је да људска душа  не сме насилно да се „обија”, да би се ушло у њену скривницу. Сећам се како ми је причао о опасности да онај који се исповеда буде саблажњен на исповести, и то непромишљеним понашањем духовника. Наиме, отац Љуба је увек чекао да човек сам каже оно што га мучи и осећа као терет, никад није постављао питање и потпитање са списка: „Јеси ли учинио ово? Јеси ли учинио оно?”

- Многи људи ни не знају за извесне грехе, и ако им се такви греси помену кроз питање - могу да се заинтересују. Човек треба да исповеди оно што сам осећа као грех. И то увек треба да важи као правило  за исповест.

А дужности очинског сусрета са таквим и толиким гресима није нимало лака. Питао сам проту како Света Тајна изгледа, и из одговора схватио  - свештеници који озбиљно приступају људским душама носе велики крст. Причао ми је да је једном примао покајање младића који је имао такве ране на савести, да је, у исповедаоници, на сав глас викао, па и урлао; атмосфера је била таква да је прота Љуба, ужаснут, хтео да истрчи и побегне главом без обзира! Само благодат Божја му је помогла да остане и обави своју дужност до краја.
Још једна протина особина: суптилност у приступу покајницима, пре свега младим људима.

Пошто је много младих било у Мисионарској школи од свог детињства, неки су, у „магарећим годинама”, испадали из ритма и почињали да се понашају не баш „мисионарски”. Као „тврди православац” пун идеја о чврстој руци у руковођењу, упозоравао сам проту да су му духовна чеда постала превише „несташна”.

- Знам ја то! Али, пази: све ће их то кад прођу „луде године”. Ако бих их сад „притегао”, они би отишли и питање је шта би било с њима. Нека их ту, при цркви, за певницом - смириће се, неће одлутати.

Био је потпуно у праву - видео сам ове, сада већ озбиљне људе, на опелу проте Љубе. Остали су у Цркви Божјој, а „магареће године” су давно прошле.

Као и сваки прави духовник прота Љуба је умео да са човека скине греховно бреме. Колико сам пута из исповедаонице храма Светог Александра Невског  изашао миран и радостан, уверен да ће све доћи на своје место. Прота је свагда давао неку поуку, чији је завршетак углавном био да је „спасење циљ и смисао нашег живота”. После, кад је већ као пензионер, био у Великом добротворном старатељству, исповедао сам се у његовој канцеларији у Француској у којој је на малом налоњу, стајала икона Пресвете Богородице. Увек исти исход: душа би се одморила од напора свакодневице, упрљане „ситним” гресима, као столњак сеоске кафане што је упрљан мувљим испљувцима (нема ружних, већих мрља, али види се, погано и никакво.)

Протин благослов је био сила. Мислим да је тај благослов један од најзначајнијих чинилаца мог студирања на Филолошком факултету. Сећам се: јун месец 1990. године. Треба да изађем на испите. Међутим, отац Љуба добио задатак од Синода да изради извештај о сектама у Србији. Окупио нас млађе, за које зна да пратимо ситуацију, да му помогнемо у сабирању података и писању извештаја. Ја као на иглама: „Прото, треба да полажем испите!” А он:

- Владо, да ми ово прво урадимо, па ћеш ти положити, не бој се!

И заиста: радили смо, куцали и прекуцавали, док није завршено. Пре но што бих изашао на испите, увек сам свраћао да узмем благослов од оца Љубе. А он, шеретски, каже:

- Ајде, Владо, па ако не може ништа друго нека буде барем једна десетка!

И ја све испите положих у јуну!

Тако сам радио и касније, све до постдипломских студија. Његов благослов ми је давао поуздано осећање да не могу промашити.

Једном га нисам послушао. Несрећни рат у доба распада СФРЈ. Купе студенте, без објаве мобилизације, без обуке и шаљу право на фронт. Једног мог познаника зграбили код куће док је спремао испит и правац - Вуковар! Као да је неком био циљ да Србима огади војску. Толике бесмислене погибије, освајања, па повлачења, кркљанац и замешатељство... Ово се збило у то време. Субота, после Литургије. На прагу Невског узимам благослов од оца Љубе, и кажем да идем у Чачак, да мало одморим. Родитељи ме чекају.

- Остани, Владо, вечерас да одржиш предавање, нема ко, каже прота.

- Јој, прото, не могу, журим кући!

Брже сам се вратио него што сам отишао: кад сам стигао, кажу ми моји отац и мајка да су ме тражили ови из Војног одсека, с циљем да ме мобилишу. Ето ме назад:

- Прото, вратио сам се. Могу да одржим предавање, кажем, а он се срдачно насмеја кад сам му објаснио разлоге за повратак.

Био је против сваког аутоматизма у духовном животу, пре свега кад је Свето Причешће у питању. Човек треба да жели да се причести Христом, а не да се узда у своје „припремне радње” (попут поста), нити пак да Причешћу прилази као да је пред њим обична супа. Треба и постити и исповедати се, наравно; али, Причешће је Дар Божји, жељан нас као што смо и ми жељни Њега.

Шалом је умео да смири сваку надменост. У време кад сам се бавио лажним пророцима и видовњацима, десило се да сам му рекао:

- Прото, видите ли да се потврдило оно што сам вам причао још пре две године!

- О, „Деда Милоје”! пецну ме он („Деда Милоје” је у то време био популарни врач - погађач, о коме је изашао бестселер „Биће тумбање по целом свету”.)

Основно у протином духовништву био је његово свагдашње присуство и спремност на разговор. Од седам изјутра до седам увече он је био у храму и парохијском дому и чекао потребите. Никад уморан, лажно заинтересован (а гледа да те што пре „откачи”), никад у журби за материјалним. Сваки пут кад га нађем осећао сам се (и не само ја, наравно) као жељени гост доброг проте.

Бити жељени гост у свету Гостољубивог Бога - зар има ичег лепшег? А отац Љуба нам је ту „жељеност” чинио опипљивом.

 

О молитвеном правилу

Почетнички полетан (а већ се „нагутао” књига о подвижништву и молитви, разумевајући их површно и детињасто), тражим од оца Љубе да ми да молитвено правило. Он неће.

- Па зашто, оче Љубо?

- Зато што, ако ти дам неко правило, ти њега ишчиташ, па си тиме задовољан и о Богу не мислиш. Овако, треба да се молиш свуда, у сваком тренутку, на сваком месту: и на улици, у аутобусу, на факултету. Увек да се молиш и благодариш Господу и да осећаш Његово присуство.

Овај мудри савет сам се, по мери својих снага (никаквих, додуше) трудио да испуњавам. Касније сам читао код оца Серафима Роуза о једном православном Американцу што је свакога јутра устајао пре посла и на својој тераси читао по неколико хиљада Исусових молитава. Толико је „смирење” стекао да је једног лепог дана сишао у двориште и претукао комшију кога није вредело опомињати да не прави буку док се урбани „исихаста” бавио „умним делањем”.

Сам отац Љуба изгледао је као неко ко се свагда моли - али, та молитва је, по мом осећању, била непрекидно пребивање у Божјем окриљу, свест о Христу Свевидећем и Свудаприсутном Својом љубављу, неопходном као дисање. Код проте није било никаквог позерства; као и кад говори, тако је и у молитви био искрен и једноставан.

 

Вероучитељ

Једном ми је  прота испричао да му је неки владика (наравно, није хтео да каже који) рекао:

- Прото, шта сте Ви запели са том веронауком? Петсто година смо били под Турцима без веронауке, па шта нам је фалило?

Отац Љуба је, пак, са свој стране „запињао” да веронауке буде, и да је буде што више. У храму Светог Александра Невског кренуо је да окупља децу још 1985. године. Било их је, тада четворо, да би касније, на излете које мисионари праве на крају своје школске године ишло и по пет стотина полазника; не само деце, наравно.

Парохијски дом, у коме је прота држао веронауку, подигнут је седамдесетих година 20. века. Био је мали као кутија шибица. Кад се народ скупи, отац Љуба се нађе притешњен уз плакар који му стоји иза леђа (иначе препун књига и псалтира, са постер - сликом Светог Саве и породичном лозом династије Карађорђевића налепљеном на врата.) Столови других свештеника (оца Жикића, оца Милана, оца Јове Ратковића, а касније и оца Ваје) већ су померени, да би било места да црквењак чика Неђо, принесе и намести столице. И у тој и таквој атмосфери почињу предавања - пре нас, ту су била деца, која су оца Љубу волела на онај некривотвориви дечји начин, а затим смо се смештали ми, од седамнаест до седамдесет седам година.

Не сећам се о чему је све отац Љуба причао. Знам само да нам је било топло око срца, јер је Нови Завет њему био присан као мантија коју је носио. Говорио је лепо, једноставно, одмерено, насмешен, темељан, благородних покрета. Уливао нам је поверење у светлоносно Слово. Одговарао је, стрпљиво, на питања присутних, чак и кад су та питања била „небулозно - фабулозна” (попут оних која је постављао Жика, крупни докоњак из подалеког предграђа Београда, који је мешао „светлосну формулу”, Његоша - стално је користио кованицу „његошнаумље” и Теслу), или „србско - политичка” (незаборавни чика Ђура са лептир - машном и господским манирима) или „зилотска” („До када ћемо трпети Светски савез цркава?”). Додуше, отац Љуба је умео и да оштро пресече неког досадњаковића или „минера”, који је, правећи се паметан, минирао душекорисну беседу. Али, свима који су имали добре намере, одговарао је пажљиво и стрпљиво.
Почетком деведесетих година двадесетог века, прота је био један од ретких србских свештеника који је озбиљно схватио одлуку САСабора СПЦ да се одрасли не крштавају без претходне катихизације. И заиста, у Невском ни онда (а захваљујући добрим наследницима оца Љубе ни данас) нико од одраслих не приступа Светој Тајни Крштења без десет часова катихезе. Исходи су (били и остали) изванредни: више од две трећине крштених у Невском постају уцрквењени верници, који настављају да живе хришћански јер су сазнали шта реч „хришћанин” заиста значи.

Наравно, прота Љуба није проповедао само речју, него и целом својом појавом. Достојанственог држања, одмерен у говору, искрено предан литургијској молитви, он је био идеал србског свештеника. Ко га неће упамтити кад мироше на суботњим бденијима у храму? Ставља ти крст на чело, благо те гледа, насмешен, и ти знаш: „Ту је Црква која побеђује свет!” Љубиш руку која те миросала и која ће сутра држати Свети Путир као руку Мојсијеву - путоказницу ка Обећаној земљи.

Прота није био кицош, али је попут Светог Јована Кронштатског (на кога је, ненаметљиво и не свесно, личио у много чему: од литургољубља, преко човекољубља до родољубља) волео да изгледа „репрезентативно” - јер свештеник и јесте представник Цркве у њеној победничкој красоти. Сећам га се у Москви 1993: лепа мантија србског кроја (без проширених рукава који скривају надланице, па човек изгледа превише „крилато” у њима), она мантија с црном пуцађу; одликовање - црквени појас; у руци бројаница. Док смо метроом путовали на састанак Савеза православних братстава, московски пијанци су прилазили проти и, заплићући језиком, тражили благослов - видели су у њему правога баћушку. А он благосиља свечаним покретом десне руке, уверене у силу Великог Архијереја, Деснице Очеве.

“Теологија је све или ништа”, говорио је Владика Николај. И веронаука је све или ништа; или човеку нуди пуноту тумачења вишњег и нижњег, вечног и временог, или му нуди измислице, баснословље уместо богословља.

У животу и делима ова Љубе веронаука је била све: и беседе у храму, и тумачење Светог Писма у парохијском дому, и држање у јавности. Он је био потврда Флоренскове тезе да православна духовност не ствара толико добру колико лепу природу (наравно, лепу унутарњим обасјајем.) Ту лепоту и ми смо гледали, и она нас је учила.

 

Прота Љуба и борба за веру

Почетком деведесетих година, Србија је, у разгару антисрбског специјалног рата, била преплављена тоталитарним и деструктивним верским сектама. У храм Светог Александра Невског долазили су многи унесрећени, родитељи и родбина младих жртава секташке манипулације. Како је то доба изгледало, види се из неких записа које сам, у оно време, прибележио, да бих оставио трага, и себи и другима, о духовном убијању народа Светога Саве.   

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( уторак, 11 јануар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 59 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.