header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Он је следећи на реду Штампај Е-пошта
уторак, 15 март 2011

 Владимир Димитријевић

ОН ЈЕ СЛЕДЕЋИ НА РЕДУ

(Митрополит пирејски Серафим и његово сведочење Вере)

- О узроцима прогона правоверних-

Очито је да црквену власт у Православљу данас држе екуменисти, и да је Бог допустио да отпочне прогон клирика и лаика верних Цркви у пуноти њене Истине. То је свакако знак последњих времена, када се испуњавају речи Блаженог Августина:

>>А неки сматрају да се и апостолове речи: Знате шта га задржава и Тајна већ дејствује, односе управо на оне зле и притворне људе који се налазе у Цркви, све док се њихов број не умножи до те мере да не сачине велики антихристов народ, и да је управо то тајна безакоња, јер се чини скривено. А верне апостол упозорава да остану чврсто у вери које се држе, говорећи: Само док се уклони онај који сад задржава, то јест, док не изађе из црквене средине тајна безакоња која је сада скривена. Ови тумачи мисле да се на ту тајну односи оно што јеванђелиста Јован поручује у својој посланици: Децо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи, отуда знамо да је последњи час; од нас изиђоше, али не бејаху од нас, јер да бејаху од нас, остали би с нама (1.Јован.2,18-19). И тако веле да ће пре краја, у оном часу који Јован назива последњим, изаћи из црквене средине многи јеретици, које он назива многим антихристима. У том моменту и на тај начин иступиће одатле (из црквене средине) сви који не буду припадали Христу него овом потоњем, антихристу, и тада ће се он појавити.<<

Али, шта то конкретно значи у данашњим црквеним условима? Зашто људе, који се држе основних аксиома црквеног учења, гоне без милости, иако они нису никакви рушитељи мира и поретка у Цркви, него они који покушавају да нас подсете на отачку доследност у одбрани правоверја?

Разлог треба тражити у два типа вере међу данашњим православним хришћанима – вери „филаделфијској“ и вери „лаодикијској“, описаним у Апокалипси Јовановој.

Руски свештеник Андреј Горбунов, у својој проповеди „О савременим Филаделфијцима и Лаодикијцима“, каже:

>>Поређење карактеристика Филаделфијске и Лаодикијске цркве, које се врши у Апокалипси, са савременим црквеним животом омогућава нам да издвојимо следеће главне црте данашњих Филаделфијаца и Лаодикијаца.

За Филаделфијце су карактеристични:

1.  немоћ: Мало снaге имаш. Вероватно се овде има у виду и малобројност (упоредити: Лк. 12, 32: Не бој се, мало стадо! Јер би воља Оца мојег да вам да Царство). Можда у малој снази треба видети и указивање на то да нашем времену "није дато" делање високих врлина и подвига; јер савремени старци и подвижници побожности кажу да се ми данас спасавамо не толико подвизима (у смислу подвижништва) колико покајањем, трпљењем невоља и истрајавањем у истини. Филаделфијска црква је споља слаба, али у њеној немоћи се остварује победничка сила Господња (2Кор. 12,9).

2. Чврстина вере, верност Богу у тешким приликама: Одржао си моју реч, и ниси се одрекао имена мог... Зато што си одржао моју заповест о трпљењу. И заиста, без обзира на своју слабост и малобројност, данашњи Филаделфијци су сачували чистоту Православља (не павши, на пример, на саблазни модернизма и екуменизма) и нису се одрекли - путем прихватања бројчаног "имена звери", то јест, бројчаног персоналног кода (видети: Отк. 13,17) - имена Христовог, то јест, свог хришћанског имена које им је дато на светом крштењу.

Милост Божија према Филаделфијцима ће се изразити у томе што ће у тешко доба искушења које ће доћи на цео свет, они наћи заштиту и одбрану пружене од Самог Господа (Отк.3,10), то јест, њих ће сачувати и заштити благодат Божија. Задатак пак Филаделфијаца је да држе оно што имају (то јест, да буду будни у очувању својих својстава, да се не одричу борбе за истину, не скрећу са изабраног исповедничког пута) да им неко не би узео венац (Отк. 3,11), то јест, да их ђаво не лиши Богом обећане награде.

3. Братољубље. Управо се овако преводи грчка реч филаделфиа. Истинске хришћане (који чине "братољубну" Филаделфијску цркву) одликује нелицемерна братска љубав, духовно јединство, о којем реч Божија учи овако: Душе своје очистивши Духом у послушању истине за братољубље недволично, од чиста срца љубише једни друге искрено... будите сви једнодушни, сажаљиви, братољубиви, милосрдни, смерни... покажите... у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (1 Пт. 1,22; 3,8;2 Пт. 1,7). А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом... У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе... Братољубље нека остане (1 Сол.4,9; Рим. 12,10; Јевр. 13,1). Основне црте Лаодикијаца јесу:

1. Млакост: Ниси ни студен ни врућ.

2. Самозадовољство и посветовњаченост: Јер говориш: богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба.

3. Духовна јаловост: А не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата оњем жеженог, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје.

4. Духовно слепило: И масти да помажеш очи своје, да видиш.

5. Либерално-демократска свест. Ако се буквално преведе с грчког реч лаодикијска добиће се - народоправна, то јест, демократска.

Сергеј Нилус је 1909. године пророчки писао: "Зар није јасно изражено сада у целом свету тежња ка успостављању 'народоправства' као последње речи науке државног права, у замену за хришћанске монархије које су тобоже одживеле свој век и не задовољавају принцип грађанске слободе? Данас-сутра, у дан угодан Богу, одузеће се 'онај који задржава' и светска 'Лаодикија' у свој њеној безбожној необузданости биће предвођена 'зверју из бездана'. Господе, помилуј!" (На обали Божије реке, том 1). И 1917. године: "'Лаодикија' ... Зар то није она демократија којој, као последњој речи државне науке, воде човечанство његове вође, ослобађајући и себе и њега од законите самодржавне царске власти, једине власти која добија помазање од Светога Духа у тајни миропомазања?" (Близу је, на вратима). <<

Свештеник Александар додаје још и ово (да бисмо разумели у каквом су стању духа они који активно гоне инакомислеће у Цркви):

>>Размотримо нешто подробније тип савремених хришћана-Лаодикијаца који је тако веродостојно, премда и у свега неколико црта, насликан у Апокалипси. Пре свега, Лаодикијцима се пребацује богопротивна духовна млакост. Млак човек се колеба између истине и лажи, између добра и зла. Он као да неће намерно да увреди Бога и на основу тог става сматра себе благочестивим, али доласком јаког искушења он одступа од истина вере, прави уступке непријатељима Христа и Цркве; он се боји да буде очигледан непријатељ, али никада се неће одлучити на више или мање значајан подвиг самоодрицања: он се плаши гоњења за истину, није спреман да трпи оскудицу, тешкоће и понижавања; то јест, једноставније говорећи, он неће себи "проблеме".

Млак човек је фарисеј који прикрива ружноћу душе својом спољашњом побожношћу, али та његова спољашња побожност и лицемерно пристојно понашање не могу да исправе унутрашњу збрку и да сакрију одвратну нагост. Он се налази у стању жалосног самозаваравања, безбрижности, духовног сна и умртвљености и зато не осећа опасност свог положаја. Безбрижност и немарност постају узроци погубног незнања и самоуверености. Млаки Лаодикијац је нарочито сиромашан искреном љубављу, која одликује верне следбенике Христове - Филаделфијце.

Лаодикијци кажу да љубе Христа, али љубав према Њему сматрају да је могуће спајати с пристрасном љубављу према свету и према свему што је у свету. Познато је да је малоазијски град Лаодикија у време када је била написана Апокалипса био богат град, чувен по својој трговини и производњи; живот у овом граду је стварао много искушења и саблазни, с којима лаодикијски хришћани нису имали довољно ревности да се боре. Они су се уздали да ће благодаћу Христовом добити вечно блаженство и желели су га, али нису мислили да је за то потребно одрећи се световних пристрасности, да је пут спасења узак пут самоодрицања. Такво је било духовно стање древних лаодикијских хришћана; такво је, нажалост, и стање многих од нас, савремених хришћана који нити су хладни, нити су врући, већ су само млаки.

Хришћани-Лаодикијци личе на људе који вас уверавају у оданост и пријатељство према вама, али ако се захтева да докажу пријатељство и оданост не речима, већ самоодрицањем на делу, они не показују спремност за то. У њима нема учења речи Божије: Не можете служити Богу и мамону (Мт. 6.24); Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1 Јн. 2,15); Не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер ко хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јк.4,4) и тако даље. Они који себе називају хришћанима, а не следе ово учење Еванђеља о ономе у чему се састоји истинско служење Христу, који се одлучују да споје служење Христу са служењем свету, ревнују, очигледно, за побожност и у исто време се предају човекоугађању и боје се да повисе свој глас против безбожности, богоборства и богоотпадништва - сви такви заслужују прекор упућен лаодикијском хришћанину: Ниси ни хладан, ни врућ.

         О, да си хладан или врућ! - говори затим Спаситељ; односно, мораш изабрати једно: или мораш бити истински хришћанин, у потпуности, и бескрајно одан Божанском Учитељу свом, или би било боље да уопште и не знаш за хришћанство. Непознање Христа, иако је велико зло, доиста је мање зло у поређењу са издајом Христа и одрицањем од Њега (разуме се да то одрицање може бити не само речима, него и делима). Зато је и речено: Онај слуга који је знао вољу господара својег и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк. 12,47-48). И врло често млаки људи који имају само маску праведности, даљи су од спасења него највећи грешници (као што се то види на примерима еванђељских покајаних блудница и цариника и гордих и лицемерних фарисеја који нису осећали потребу за покајањем).

Млаки лаодикијски хришћани који немају искрену оданост Христу налазе се у опасности да их Он одбаци. Према Откривењу, они изазивају у Христу одвратност према себи, одвратност о чијој снази се може судити када се пореди са оним осећањем какво човек има у мучнини: Тако, пошто си млак, и ниси ни хладан, ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Нека се боји свако од нас ове страшне пресуде правосуђа Божијег и нека се потруди да стекне ону пламеност у вери и чврсту верност Христу без којих нема правог хришћанина!

Преподобни Јефрем Сиријски је у Беседи на Долазак Господњи, крај света и долазак аншихристов предсказивао: "Онима који имају знање без напора ће бити познат долазак антихриста. А који има ум за животне ствари и љуби земаљско, томе неће бити ово јасно, јер везан увек за животне ствари, иако ће чути, неће веровати и гнушаће се оних који о томе говоре. А свети ће се укрепити зато што су одбацили сваку бригу за овај живот".

Данас видимо да се речи св. Јефрема Сиријског тачно обистињују. Хришћане (Филаделфијце) који иступају против богоборачке и човекомрзачке идеологије глобализма, против електронске идентификације, екуменизма, модернизма, црквеног либерализма и других богоотпадничких појава, називају расколницима, маргиналцима и екстремистима.

Наравно, данашњи црквени либерали у првом реду могу бити убројани у категорију Лаодикијаца. Управо су либерално настројени "црквени посленици", међу којима је, нажалост, не мало јерараха, свештенства и богослова - руководиоци и идејне вође црквеног лаодикијства. Страх пред световном влашћу и "страх јудејски" (видети:Јн. 19,38; 20,19) код црквених либерала је јачи од страха Божијег и зато они користе сада све снаге свог разума (зато што срце и савест то никада не могу да учине) да оправдају своје потчињавање антихристовом систему. Они покушавају да подрже црквене установе одрицањем од духовне слободе и од херојског и бескомпромисног исповедања православног вероучења (иако је само то у стању да одржи Тело Христово непобедивим пред вратима пакла), "стиде се" захтева речи Божије и црквених канона као "застарелих", "канона који су заостали за животом који је далеко отишао напред", те недовољно "прогресивних", сматрају да каноне треба укинути или преиначити, а црквено учење прилагодити савременим начелима "толеранције" и "демократизма". <<

Јасно је, дакле: они који у Цркви буде успавана срца и савести, морају бити ућуткани – то је једини начин да се „мирно спава“. То, што народ без речи Божје и истине пропада у греху и неразуму, то, што свети стреми понору и ужасима према којима ће Јасеновац, Аушвиц и ГУЛАГ бити „нежне бајке“, то што се свуда спрема власт антихриста – нема везе. Зато се Црква руши – по речи Светог Игњатија (Брјанчанинова): „Зграда званичне Цркве срушиће се нагло и изненада, јер се сва средства за њено одржавање позајмљују од овога света“.

Сада се, у Србској Цркви, говори о најстрашнијој опасности од „артемита“. Добро, нека су „артемити“ та опасност (читаоче, ово је реторска фигура!). А термити? Они духовни термити, који својом екуменистичко-модернистичком млакошћу, разједају зграду Цркве; споља је, и даље, све лепо; изнутра - ...Одједном, све се сруши, а да скоро нико није ни слутио да су термити разјели грађевину... Термити који су тврдили да нам је екуменизам неопходан, да су паписти „друго плућно крило“ Европе, да у Нишу треба да нешто кажемо папи (што он, наводно, не зна, иако је у питању један од најученијих теолога нашег доба), да Литургију треба да модернизујемо јер Христос „све чини новим“, као да је Он, Боже опрости, био модни креатор, а не обновитељ срца и умова...

Зато је данас најважније – бити свестан онога што се дешава, и молити се Богу за спасење. Јер, људским силама нећемо моћи да зауставимо тријумф „Лаодикијаца“. Више их је, и боље су организовани. Њих може да заустави само Црквотворац, Господ наш Исус Христос, Коме вапијемо са ђубришта историје, где су нас бацили због верности Њему.

 

О владики Серафиму

Свако ко у Цркви хоће да сведочи оно што нам је Бог оставио унапред је суђен да буде жестоко прогоњен и „бијен по устима“, да би био ућуткан. У Србској Цркви то се десило владики Артемију; а у Грчкој, тако су платили недавно упокојеном митрополиту флоринском Августину и вероватно се спремају да ударе по митрополиту пирејском Серафиму, који се, својим одлучним светоотачким ставом, већ замерио многима – премногима. Његово име нарочито се чуло пре четири године, кад се усудио да јавно изнесе учење Цркве о папистима – јеретицима.

У броју 6-7/2007. грчког часописа „Ортодоксос Типос", митрополит пирејски Серафим је истакао да је дошло крајње време да Православна Црква прекине сваки дијалог са папистима и другим јеретицима; оптужио је римокатолицизам као главног узрочника појаве атеизма у Европи (о томе је први говорио Достојевски, тврдећи, преко свог кнеза Мишкина, да је римокатолицизам гори од атеизма, јер је, инквизицијом и насиљем, пропагирао изопачени Христов лик).

Католички бискуп острва Сирос, Франциско Папаманолис, на овај текст митрополита Серафима огласио сс 25. јула 2007. У свом писму православном епископу, он је истакао да је „Ортодоксос Типос" „зилотска" новина, која увек пише против Римокатоличке цркве. Међутим, бискупа је највише запањило што је први пут у тексту православног архијереја наишао на став да је римокатолицизам узрок атеизма. Бискуп Франциско, који каже да је преко педесет година у јерархијској служби, истиче да је Христос заповедао да Његови следбеници буду, једно" као што су, једно" Он и Његов Отац (Јн. 17,1). Љубав је основа јединства, и он је своју паству учио да чак ни одбрана истине не сме да буде изнад љубави. Писмо владике Серафима потврђује да је једини узрок отуђења између православних и римокатолика - узајамно непознавање и предрасуде. Православни епископ не познаје римокатоличко учење, и погрешно га наводи. Захваљујући узајамној сарадњи и уважавању православног епископа острва Сирос и њега, као бискупа, међу њиховом паством влада уважавање и толеранција. 50% бракова на острву су мешани - и било би страшно кад би се ту проповедала мржња и фанатизам. Узајамност и слога руше предрасуде. Такође, бискуп Франциско је оптужио митрополита Серафима за супротстављање, у то време тешко болесном, а сада покојном архиепископу атинском Христодулу, који је одржавао блиске везе с Римом.

Одговарајући бискупу Франциску, митрополит Серафим је устао у одбрану „Свејелинског православног савеза" који издаје „Ортодоксос Типос", и устврдио да њихов став о римокатолицизму није њихов, него став Цркве Христове - која је Православна, и наставља собом Цркву Христову првог миленијума, од које се папизам одвојио јересима и изградњом своје структуре на темељима палог света. Владика Серафим је упозорио бискупа Франциска да његова теорија „сестринских цркава" догматски не стоји, с обзиром да су римокатолици себе прогласили за Цркву у апсолутном смислу речи, устврдивши да се пунота црквености састоји у признању папе за Петровог наследника и видљиву главу Цркве (декларација Dominus Jezus" из 2000. године погврђује учење I ватиканског концила.)

Јелински епископ истиче да је Љубав без Истине - несуштаствена, и да онај који воли никад неће оставити вољеног у заблуди. У првих хиљаду година, Исток и Запад имали су заједничку веру, евхаристију, догмате, духовност и подвижништво, као и пентархијско патријаршијско управљање. Нису постојала учења о папској незаблудивости, примату, чистилишту, индулгенцијама, безгрешном зачећу Богородице.

После отпадања Рима од правоверја, наступило је догматско и етичко застрањење, које је довело до ужаса крижарско-инквизиторских. Зато мигрополит Серафим пита бискупа Франциска: „Питам се шта ћете рећи Господу Црквотворцу за хекатомбе људи које је Ваша јерес убила („Света Инквизиција", „свети ратови", „крижари") у име тобожње чистоте вере/../

Владика Серафим остаје иза своје тврдње да папизам води у атеизам: од спаљивања Јованке Орлеанке, преко вишедеценијских ратова, до беатификације Степинца, Запад је свагда био саблажњен проповеђу „хришћанског Бога" у чије име су чињена недела. Пошто га је бискуп Франциско отужио да не познаје римокатоличко учење о чистилишту, индулгенцијама и безгрешном зачећу Пресвете Богородице, владика Серафим је о томе цитирао званични римокатолички катихизис, називајући латинске заблуде „злослављима". Од Свегог Козме Етолског; преко Свештеномученика патријарха Кирила, до Србских Новомученика, пострадалих од усташа, сво Православље сведочи о лажности папске догме о „незаблудивости".

На крају, владика Серафим је позвао бискупа Франциска да, скупа са својом паством одбаци заблуде латинске јереси, и обрати се Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној Цркви, истоветној Цркви првог хиљадугођа, коју ни врата ада неће надвладати.

Владика је своју борбу наставио, непрестано позивајући Грчу Цркву да сведочи о Христу и отачком погледу на свет. Оглашавао се поводом састанка Мешовите богословске комисије за православно-католички дијалог (на Кипру 2009. и у Бечу 2010.), противио се плановима за тзв. „Осми васељенски сабор“ (који се не би бавио одбраном правоверја, него модернизмом Цркве), дизао глас против папине посете Кипру (због чега су га осуђивали за „мешање у послове друге аутокефалне Цркве“), организовао богословске скупове праверних теолога, итд. Наступао је и у јавности, због чега је добијао жестоке укоре „власт имајућих“, поготову кад се позабавио улогама антихришћанског чиниоца у светској кризи. Дора Бакојанис, једна од водећих личности (или маски?) грчких глобалиста, челница Демократског савеза, оптужила га је да верује у „јеврејску светску заверу“, „пориче холокауст“, „шири мржњу“, „ставља себе ван заједнице љубави која је знамење хришћана“. Позвала је Цркву да му стане на пут и запретила судом, на шта је пирејски митрополит 23. децембра 2010. године изјавио да став који је изнео у емисији на ТВ каналу „Мега“, и због којих су реаговали Светски јеврејски конгрес, Дора Бакојанис, нису ничији званични, него његови лични ставови, о којима је многу пута писао и говорио, при чему је додао да се изјашњавао против антихришћанског талмудизма, а што се Јевреја тиче: „Поштујем, уважавам, и волим јеврејски народ као и сваки други народ на свету у складу с учењем ваплоћеног Сина Божијег, Истинитог Месије, Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља, Кога су најавили пророци и Који се ваплотио у јеврејском народу/.../

Као и сваки нормалан човек на планети, нацистички режим и параноичног диктатора Хитлера, сматрам стравичним злочинцем против човечности и потпуно уважавам жртве холокауста, као и других монструозних геноцида, попут оних који су извршени над Грцима са Понта и јерменским народом. У то, грчка нација оплакује на хиљаде мученика, жртава стравичних злочина нациста“.

Ове, 2011, 3 марта, митрополит Серафим се огласио поводом чињенице да су паписти на грчком објавили „Социјално“ учење своје лажне цркве, називајући га, малтене, „свеспасоносним“. Такође, он је устао против учешћа грчких екумениста у заједничким молитвама с папистима у Грчкој, Солуну и на Крфу. (Молитве су, иначе, организовали римокатолици). Митрополит пирејски је поново подсетио да папска јерес слави Степинца као свеца, да су паписти огрезли у педофилију јер су порекли Св. Предање (13. правило Шестог васељенског сабора које не дозвољава безбрачје парохијског клира), да канони изричито забрањују заједничке молитве са инославнима, а да Цркви данас нарочито прети Њу Ејџ синкретизам, под видом „међурелигиозног дијалога“.

Зато је овај човек имао храбрости да већ неколико пута ЈАВНО ПОДРЖИ владику Артемија, пострадалог због антиекуменизма и антиглобалистичког родољубља.

И зато је он, владика Серафим, следећи на екуменистичкој „листи за одстрел“. Нека му Бог да снаге да издржи!

 +++

Напомена Уредништва "Борбе за веру":

У наставку доносимо саопштење митрополита Серафима од 1. марта 2011. године, издато поводом интервјуа митрополита Амфилохија грчкој агенцији Ромфеа:

>> С А О П Ш Т Е Њ Е

У Пиреју, 1. марта 2011.

1. Скорашње изјаве и објаве преко интернета, којима се моје писмо упућено као одговор Преосвећеном Епископу рашко-призренском и косовском-метохијском г. г. Артемију на послата од њега документа, која се односе на канонску забрану, и Његову осуду, и наметање канонских казни свргнућа и рашчињења, одређује и карактерише канонски као црквено безакоње мешања у унутрашње ствари Најсветије Братске Светосавске Српске Цркве, јасно открива да они који то тврде не познају основне појмове Канонског Права Недељиве Цркве Христове, јер сагласно Божанственим и Свештеним Канонима - 35. Светих Апостола, 2. Другог Васељенског Сабора, 13. и 22. Антиохијског Сабора - канонски прекршај мешања у унутрашње ствари друге Цркве претпоставља телесно присуство у другој Канонској јурисдикцији и вршење свештених радњи (богослужбених, управних и поучавања).

Сходно томе, изражавање мишљења писаним путем у оквиру најсветијег саборног система Једне, Свете Православне Католичанске и Апостолске Христове Цркве, Недељиве - која је осудила „етнофилетизам“ - од стране било ког члана Њенога Тела, утолико пре од стране Њеног Епископа, канонски је прихваћена и дозвољена радња и чак предата нам од стране Светих Отаца путим многих примера црквене историје. Мешање у interna Светосавске Српске Цркве било би да сам ушао на њену канонску територију и покушао да чинодејствујем, и проповедам, и да вршим црквене управне радње без сагласности, одобрења и канонске дозволе њене црквене Управе.

Исто тако, изражавање чуђења и бола због екуменистичких „кретања“ до јуче православно и светоотачки борбене Светосавске Српске Цркве, и конкретно амнестирање непокајаних паписта за страшне злочине геноцида над Српским Народом убијањем 800.000 Срба новомученика, који су недавно уврстили међу „свете“ духовног и моралног подстрекача гнусних злочина, Римокатоличког Надбискупа Загребачког Алојзија Степинца, и заједничке молитве са представницима Папске свејереси, као што је недавно обављена у параклису Богословског Факултета у Београду (27-1-2011) од стране духовних потомака преподобног и богоносног Оца нашег Јустина (Поповића), чијим су божаственим списима смртно рањени нарасли демони синкретистичког Екуменизма, Папизма и антихристовског Просветитељства, свакако не представља мешање у унутрашње ствари, него оправдани израз братског протеста због отуђења и отпадања од светоотачког и светодуховског православног пута.

2. Моји неуки критичари, ходећи путем „сопственог“ надахнућа, а не црквеним и канонским путем предвиђеним од стране божанствених и свештених канона, превидели су суштину мога писма, јер им није ишло у прилог, такође и канонску и правну основу мог приложеног критичког мишљења, базирану на божаственим и свештеним канонима који се јасно и недвосмислено наводе, као и пресудну за читав овај болни случај Одлуку 1410/2010 Шестог Кривичног Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Ареопага), независног и непристрасног Грчког Судства, која је распршила њихова „лупетања“ и потврдила да је кривично гоњење против Високопреподобног Архимандрита г. Симеона (Виловског), Архијерејског Заменика Епархије рашко-призренске (и сходно томе против Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Артемија), због тобожње проневере и крађе црквене имовине - инсценирано и лажно, додатно и недавно ослобађање из затвора, од стране Српских Власти због недостатка доказа, грађевинског предузимача г. Предрага Суботичког, навођеног као саучесника претходних дела.

На овом месту, и за посрамљење мојих критичара, наводим моју послушну спремност према Светосавској Српској Цркви да прихватим Њену недоказану усмену изјаву, кроз уста Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја (Буловића), о ништавости Канонског Отпуста Високопреподобног Архимандрита г. Симеона Виловског, послатог ми од стране његовог надлежног Епископа, и да пошаљем Најсветијем Патријарху г. Иринеју и Светом Синоду његов црквени досије.

3. И поред бучних, теолошки дилетантских и неутемељених, номоканонских изјава претходно наведених мојих критичара, неумољива канонска питања за канонски безакона чињења Светосавске Српске Цркве остају неодговорена, и посебно:

На основу

а) којих канонских поступака

б) којих канонских оптужница

в) прилагања којих чињеничних доказа

г) којих канонских испитивања

д) којих истраживања оптужница

ђ) којих канонских суђења

е) којих одбрана и

ж) којих правних лекова су донете: 

I)     Одлука Светог Синода Српске Цркве од 11-2-2010 о привременом удаљавању Епископа Артемија са Његове богоспасавајуће Епархије

II)    Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве од 2-5-2010 о наметању Епископу Артемију казне свргнућа са управе Његове Канонске Епархије

III)   Одлука Светог Синода Српске Цркве о наметању Епископу Артемију казне забране свештенодејства, и

IV)   Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве о наметању Епископу Артемију казне рашчињења са високог Архијерејског достојанства.

И на крају скромно запажање - истинско гркофилство јесте, са пажњом и посвећеношћу, држање божаствених и свештених канона, у чијем су установљавању предњачили васељенски Јелински Оци Цркве.

Митрополит Пирејски

+ Серафим<<

http://www.romfea.gr/index.php?option=com_content&view=article&id=7406:2011-03-01-13-35-52&catid=26:2009-12-18-08-38-40

Извор: www.eparhija-prizren.org

Последњи пут ажурирано ( уторак, 15 март 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 57 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.