header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић поводом случаја Грешног Милоја (1) Штампај Е-пошта
субота, 28 мај 2011

У тексту који следи, г. Владимир Димитријевић је своје ставове и погледе изразио у форми ироније и сарказма. Дакле, оно што говори не треба схватити буквално. Ово упозорење дајемо како се не би поновила ситуација када су многи од наших посетилаца били збуњени текстовима написаним на сличан начин.

Уредништво

+++

СЛУЧАЈ МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА:

РАЗГОВОР ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА СА „БОРБОМ ЗА ВЕРУ“

Да је Стевановић ишао у Рим

„Борба за веру“: Господине Димитријевићу, молимо Вас да посетиоцима „Борбе за веру“ одговорите: шта мислите о случају господина Милоја Стевановића?

Владимир Димитријевић: Крив је, наравно.

„Борба за веру“: Зар Ви то заиста мислите?

В. Димитријевић: Крив је, рекох, и понављам.

„Борба за веру“: Молимо Вас да појасните шта тачно мислите.

В. Димитријевић:  Г. Милоје Стевановић је крив зато што је превише буквално схватио православну веру. А буквално – то значи „зилотски“ и „фундаменталистички“.

„Борба за веру“: Шта то значи?

В. Димитријевић: То значи да је, када се обратио Богу, помислио да верник стварно треба да верује, а није схватио оно најважније  - да се у Србији данас траже верници који не верују.

„Борба за веру“: ?

В. Димитријевић: Потрудићу се да то илуструјем примерима. Наиме, као што сви знамо, г. Стевановић је искључен из Цркве зато што је на своје имање примио монахе избегле из Црне Реке и са Косова, и зато што је ишао на молитву у Љуљаке. А он је то учинио зато што је буквалистички схватио причу о милостивом Самарјанину, који каже да је МИЛОСРЂЕ БЕЗУСЛОВНО, чак и према иновернима. Рецимо, у књизи Георгија Федотова, „Светитељи Старе Русије“, пише да су ученици Светог Нила Сорског пружали уточиште чак и јеретицима (иако се с јересју нису слагали). Спасавали су их прогона државе. Стевановић је то читао, и–ето белаја! Помислио је да треба примити православне калуђере кад им је невоља, доказујући тиме да је глуп и заостао, примитиван и прост.

„Борба за веру“: Па шта је требало да ради?

В. Димитријевић: Требао је да се прави да их никад у животу није видео, иако је често ишао у Црну Реку. А што се молитве у Љуљацима тиче, он није смео да иде тамо, него, по могућству, у Рим, код папе, и да тиме докаже да је широкогруд и толерантан. И зато не само да не би био искључен из Цркве, него би био и веома медијски популаран, рецимо у „Блицу“.

„Борба за веру“: Било би добро да изнесете неки доказ у прилог оваквим тврдњама.

В. Димитријевић:  Наравно. Ево, у „Православном мисионару“ (1/2001), под насловом „Путовање у духу екуменизма“, појавио се текст Николе Солдатовића, онда студента теологије, у коме се види какво је понашање у СПЦ данас пожељно, и како је Стевановић требало да се понаша да би избегао ову, из перспективе екуменске савремености, сасвим заслужену казну:

>>По благослову Његовог преосвештенства епископа шабачко-ваљевског г. Лаврентија, тридесетпеточлана група свештеника из његове епархије боравила је у Италији, и посетила више цркава и других културно-историјских споменика. Посету је, уз сагласност пријатеља нашег народа, београдског помоћног надбискупа (коадјутора) монсињора Станислава Хочевара, организовао жупник (парох) Римокатоличке цркве Свете Ане у Шапцу, дон Ђироламо Јакобући, а од стране наше епархије архијерејски намесник шабачки протојереј-ставрофор хаџи Владимир Станимировић. Домаћин је била црквено-добротворна организација Италије „Карнтас" (Милосрђе), која је преко поменуте жупе сваке године достављала по више тона животних средстава православним верницима. Боравећи више пута у нашој земљи, представници „Каритаса" су пожелели да српском, православном свештенству представе свој народ, покажу своје светиње и укажу им своје гостопримство. Погодна прилика за то био је XV Светски дан младих у Риму, који је у току више претходних година припреман, а с обзиром на јубиларну двехиљадиту годину хришћанства. Циљ путовања и посета био је да се дубље и боље допуни међусобно познавање, како би се тиме допринело превазллажењу вишевековног јаза између хрлшћанског Истока и хришћанског Запада.

После одслужене Свете литургије у Шабачкој саборној цркви Светих апостола Петра и Павла, ова група је кренула на пут. Прва станнца на путовању био је Трст, где су учесници посетили самостан (манастир) и бискупа монсињора Равињанија. Сутрадан их је у српској Саборној цркви Светог Спиридона дочекао Високопреосвећени г. Јован, митрополит загребачко-љубљански и целе Италије. После молитве, разгледали су ову велелепну нашу цркву као и резиденцију. Обишли су, такође, древну катедралу Сан Ђусто (св. мученика Јуста) из 5. одн. 11. века, богату фрескама и мозаицима који припадају византијској црквеној уметности.

Археолошко налазиште Аквилеја била је следећа станица на пропутовању, где су се наши свештеници задржали. То место насељено је још 180. године пре Христа, и било је главни град Десете римске провинције, као и један од четири важнија града Римске империје. Хришћанство је овде познато још од I века. Свети цар Константлн је учинио да се овде сагради северна базилика (313-319. године) а епископ Теодор је саградио јужну 318. године. У крипти су фреске из 5. века и мошти рано-хришћанских мученика. Обе цркве обилују символичким живописом.

Следећи град на путовању Апенинским полуострвом била је Венеција -град на ушћу Бренте у Јадранско море, град који је подигнут на 120 острва, са неких 177 канала, а красе га 90 цркава. На острво Мурано су наши путници дошли уочи црквене славе, Свете Ане, па су, после вечерње службе Божије, отпевали неколико православних црквених песама тамошњим одушевљеннм верницима. Велелепна венецијанска базилика Светог Марка, на истоименом градском тргу, оставила је незабораван утисак на све учеснике овог путовања: ту су се поклонили моштима св. великог апостола и еванђелисте Марка. Данашња црква је саграђена 1063. године на месту старе: украшена је чувенем мозаицима, а олтарска преграда је од веронског мермера. Прекопута велелепног храма је огромни звоник импозантних димензија из 1514. године, са позлаћеном скулптуром анђела на врху. Ту су још и Дуждева палата, палата Вендрамин и сатни торањ, који време показује тако што у звоно ударају бронзани црнци. Иначе, одавде је Марко Поло кренуо на пут око света. На ушћу Канала Гранде је чувена црква Santa Maria della Salute (која је, како је познато, инспирисала нашег књижевника Лазу Костића (1841-1910) да напише песму под тим насловом и посвети је Ленки Дунђерској).

Наше свештенике пут је даље одвео до Фиренце, где их је топло примно Његова узорност кардинал Пованели. Учесници путовања су посетили базилику Santa Maria del Fiore  (Владичице наше „од цвећа"), испред које се налази стара, мозаична крстионица. У музеју се, поред других вредносних уметничких дела, налази и недовршена Микеланђелова скулптура Pieta (представља скидање Христовог тела са крста) где је лику Јосифа из Ариматеје дао свој лик - ову скулптуру Микеланђело је радио као свој надгробни споменик. Ту је и дрвена скулптура св. Марије Магдалине начињена од крушковог дрвета, и друго. У древној палати Медичи градоначелник Фиренце приредио је свечани пријем за наше свештенике; пожелевши им добродошлицу истакао је везе наших двају народа кроз историју. У Фиренци постоје руска и румунска православна богомоља. Познат је самостан (манастир) бенедиктинаца и катедрала у којој је 1439. потписана Флорентинска унија. Овде су наши свештеници служили Свету литургију (будући да су са собом на пут носили св. антиминс), и тиме показали западним хришћанима лепоту и тајанствени смисао Лигургије Источне цркве. Управо ту су дошле до изражаја богонадахнуте речи нашег владике Лаврентија: „Оно што нас удаљује долази од људских слабости, а оно што нас зближава и спаја иде од Бога".

Лорето је град у који је, по предању, долазила сама Богородица. Предмети из њене куће у Јерусалиму су, трудом Никифора Ангела, 1294. године доспели у овај самостан - манастир који је данас и прихватилиште за непокретне особе, о којима брину часне сестре.

Срдачан дочек је приређен српским свештеницима у вароши Пескара, родном месту дон Ђиролама, жупника из Шапца. Сачекало их је неколико стотина деце и одраслих, предвођених кардиналом Франческијем и месним парохом - жупником. После поздрава наши свештеници су поклонили овом великодостојнику копију иконе Богородице Тројеручице, а он њима свакоме по репродукцију иконе Богородице. Захвалност за указано им гостопримство наши свештеници су исказали малим духовним концертом православне музике, који су присутни наградили дугим и искреним аплаузом.

Централна тачка овог Богом благословеног путовања био је Рим - „вечни град", центар западног хришћанства и место где је крв св. првоврховних апостола Петра и Павла, као и многих потоњих мученика, била семе из кога су изникли нови хришћани. Град на реци Тибру, Рим је изграђен на седам брежуљака, од којих је Палатин најпознатнји, и који је насељен на око хиљаду година пре Христа. Предање о настанку града према митологији је опште познато (вучица, Ромул и Рем), а о њему самом се много може писати. Данас, као седиште и центар Западне цркве, овај велеград има око 450 храмова. Латеранским уговором врт и тврђава Ватикан издвојени су из Италије, и на том простору створена је независна папска Држава Ватикан, на основу историјског права. Тој држави данас припадају још дванаест цркава и манастира, и летња папска резиденција - замак Кастел Гандолфо. Иначе сам назив „Ватикан" долази од латинске речи „vaticinatio" која значи: прорицање, пророчанство (vates- пророк), јер је овде у прехришћанско време постојало некакво пророчиште.

Првог дана свог четвородневног боравка у Риму, наши свештеници су најпре посетили поглавара Римокатоличке цркве, папу Јована Павла Другог у Кастел Гандолфу, где су их претходно сачекали Преосвећени владика Лаврентије и Преузвишени г. Станислав Хочевар надбискуп-коадјутор Београдски. На дочеку су били присутни представници организације Каритас, затим представници Коптске и других афричких цркава, као и грко-католички црквени великодстојници. Свештеници Српске православне цркве, предвођени својим епископом, поклонили су папи икону Господа Исуса Христа Пантократора, а затим су измењани поздравни говори. Свети отац - како католици називају свог првојерарха - цео један час издвојио је за српску делегацију и зажелео да се фотографијама забележе ови тренуци сусрета; рекао је да овај дан неће заборавити. Овде доносимо у целини његов поздравни говор, који је већ сутрадан у штампи читао цео свет:

„Моју реч сада управљам вама, драги свештеници Српске православне цркве, из епархије шабачко-ваљевске. С љубављу поздрављам вас и вашег владику, Преосвећеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом-коадјутором монсињором Станиславом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мога великог поштовања вашем патријарху, Његовом блаженству Павлу.

Моја мисао у овом тренутку лети ка целом српском народу, који се у последње време налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом народу желим да остане веран своме хришћанском предању, захваљујући, такође, и вашем делу које брине за спас душа. Зато призивам Божији благослов на вас, и на заједнице ваших верних, међу којима живите и делате као саслужитељи у Еванђељу Христовом. Да Христос, Господ наш, подари плодове вашем свештеном труду за Царство Божије.

Вашој отаџбини Србији, желим да успе у савладавању проблема који је муче, те да може спокојно да гледа у будућност мира и развоја, коју ће обележавати сарадња и узајамно уважавање са суседним земљама."

У току следећих неколико дана наши свештеници су обишли понтификалне (патријарашке) базилике и друге римске цркве, Ватикански музеј као и друге културне знаменитости. У Богословији (семеништу) Redemptoris Mater  (Мати Искупитеља) такође су прославили Бога Светом литургијом.

Двадесети август 2000. године је представљао завршну свечаност Јубилеја (2000. година хришћанства). Закључну реч овог догађаја миленијумског значаја дао је папа Војтила (презиме данашњег папе) служећи понтификалну мису (архијерејску литургију) у римском предграђу Тор Вергата пред око два и по милиона младих из целога света. На импровизованом олтарском подијуму Преосвећени владика Лаврентије и ставрофорни протојереј Владимир Станимировић имали су почасно место покрај Понтифекса - првосвештеника римског - папе.

Сутрадан, при повратку, наши свештеници су обишли црквене и друге културне знаменитости Вероне. А у проласку кроз Словенију, по препоруци београдског помоћног надбискупа монсињора Хочевара, српске православне свештенике примио је Преузвишени надбискуп љубљански монсињор Роде.

Тако је завршено ово путовање по Риму и Италији у духу екуменизма: и овога пута потврдило се да је ,,оно што нас спаја много веће од онога што нас раздваја". То путовање - у духу несебичне и искрене љубави, хришћанског заједништва, људске толеранције и међусобног разумевања - и поред многих искушења и напада од стране оних од којих то не би требало да долази - ипак је постигло свој циљ. Уграђен је још један камен на путу љубави Христове, путу који је некада давно - људском сујетом, гордошћу и немарношћу - остао разрован; а до Господа се не долази околним и заобилазним путељцима. Разједињеност Исусових следбеника није у складу са Његовим учењем. А, имајући у виду да „покољења дјела суде", време ће једног светлог и благословеног дана, зрацима „Сунца Правде" (Истине), показати и доказати оно што сада свима и свакоме треба да се показује и доказује.

Никола В. Солдатовић студент теологије, Земун

*) Наубискуп-коадјутор - помоћни надбискуп, заменик.

Монсињор - наслов високих црквених достојанственика у Римокатоличкој цркви.

Жупа - парохија; жупник католички свештеник који управља жупом - парох.

Дон -  (од латинског dominus -  господин); наслов који се у Италији ставља испред имена свештеника Римокатоличке цркве.

Понтифекс максимус - врховни свештеник у старом Риму; данас је то титула папе. <<

Дакле, из Солдатовићевог текста се види шта Србин треба да ради и где да се моли да не би био изопштен. Да се Стевановић молио у храму где је потписана Фирентинска унија, ово га не би снашло.

„Борба за веру“: А канони који забрањују молитве с иновернима?

В. Димитријевић: Ти су канони, сматрају наши стручњаци за екуменизам и професори теологије Новог Доба, потпуно превазиђени. А Стевановић је одбио да њихов став прими к знању и равнању.

 

Стевановић – бивши комуниста

„Борба за веру“: Неки кажу да је Стевановић бивши комуниста, одричући му могућност и право да се покаје, што је он и учинио и јавно исповедио своју заблуду – пред Христом и Црквом.

В. Димитријевић:  Зашто је то радио? Да ли је било потребе за покајањем? Ако је Стевановић хтео да остане у Цркви наших дана, и да, кад умре, буде сахрањен по православном обреду, није баш толико морао да се каје.

Рецимо, Милован Ђилас се никада није кајао, па је опет сахрањен по православном обреду, по благослову надлежних црквених власти у епархији свога рођења. Уосталом, ево дела његове биографије на „Википедији“:

>> Милован Ђилас учествује на састанку Политбироа ЦК КПЈ 4. јула 1941. године када је одређен за опуномоћеног делегата ЦК за Црну Гору. На њега су пренешена изванредна овлашћења по партијској и војној линији, с правом смењивања руководства и с правом кажњавања. Као члан Политбироа, аутоматски је изабран и за члана Врховног штаба.

Одмах је отишао у Црну Гору и заједно са капетаном Арсом Јовановићем организовао устанак и био је командант Привремене Врховне команде националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак. После сплашњавања Тринаестојулског устанка и саветовања у Столацама, на његово место је упућен Иван Милутиновић, а он је повучен у Врховни штаб, где је имао задужење за пропагнадни рад и учествовао је у уређивању листа „Борба“, у ослобођеном Ужицу.

Заједно са Митром Бакићем дочекао је прву енглеску војну мисију коју је предводио капетан Двејн Хадсон у Петровцу на Мору. Заједно су га одвели у партизански Врховни штаб у Ужицу.

Повлачио се заједно са Врховним штабом према Златибору, па даље у Санџак. Милован Ђилас се пред крај 1941. налазио с Врховним штабом у Санџаку где ради на прикупљању осталих партизанских јединица које су се повлачиле после пада Ужичке Републике. У тренуцима малаксавања партизанског покрета после прогона из Србије, Милован Ђилас ради на уједињавању и на још већем ангажовању бораца за даље борбе.

Тек у марту 1942. године поново одлази у Црну Гору, у којој се у међувремену распламсао партизанско-четнички грађански рат. Момчило Цемовић, који се највише бавио овим периодом Ђиласовог ратовања, сматра да су ЦК КПЈ и Врховни штаб послали Ђиласа да утврди стварно стање и смени одговорне руководиоце, што је он и учинио.

Радио је на уређивању партијског листа „Борба“ која је обновљена у Босанској Крајини, у селу Дринићима. Радио је и на уређивању органа ЦК КПЈ „Пролетера“, израђивао је Билтене Врховног штаба, радио је на радио-станици „Слободна Југославија“, на растурању чланка „Национално питање у Југославији у свјетлости народноослободилачке борбе“ по Црној Гори, Херцеговини и Словенији.

За време операције „Вајс“ и „Шварц“ повлачио се заједно са Врховним штабом. Био је присутан на Мартовским преговорима под лажним именом Милош Марковић.

Половином 1944. послат је на челу мисије Врховног штаба заједно са генералом Велимиром Терзићем у Москву. Добио је чин генерал-лајтнанта и имао је задатак да као политичар прикаже ситуацију у Југославији. На повратку из СССР-а Ђилас је донео Титу златну сабљу, поклон Президијума Врховног Совјета СССР-а. Од маршала Коњева му је донео као дар лични двоглед.

У јесен 1944. Ђилас је заједно са Титом, Кочом Поповићем и Пеком Дапчевићем учествовао у разговорима који су у Београду вођени са шефом совјетске војне мисије у Југославији генералом Корњејевим.

Априла 1945. Ђилас и Тито одлазе у Москву на потписивање уговора о пријатељству и узајамној помоћи Југославије и СССР

Новембра 1941. године, у Црној Гори, je погинуо Ђиласов старији брат Алекса (1906-1941), који је 1951. године проглашен за народног хероја.

На отварању Коминформа у западној Пољској, Милован Ђилас, заједно са Едвардом Кардељом је представљао КПЈ.

Почетком 1948. године Ђилас добија позив из Москве да учествује у неким дискусијама око Албаније. Ђилас одлази из Београда за Москву возом преко Румуније заједно са тадашњим Начелником политичке управе Генералштаба ЈА Светозаром Вукмановићем Темпом и генералом Кочом Поповићем.

Учествовао је у разговорима са Стаљином, Булгањином, Васиљевским и Антоновом. Мисија Ђиласа у Москви је трајала до марта 1948. године, када се вратио у Београд. Учествовао је на свим седницама Политбироа приликом објављивања компромитујућих писама из Москве и радио је на састављању одговора у име ЦК КПЈ.

По објављивању Резолуције Информбироа у Букурешту, позван је да дође у Централни комитет јер је Радио Праг тада увелико преносио Резолуцију против Комунистичке партије Југославије. На ноћној седници у Белом двору је одређен да напише одговор ЦК КПЈ на оптужбе Информбироа.

За време борбе са Информбироом, Милован Ђилас је био стално са Партијом, учествовао је на свим Пленумима и седницама. Радио је на писању чланака у „Политици“ и „Борби“. Почетком 1953. године је изабран за председника Народне скупштине ФНРЈ.<<

То је званична биографија. У незваничној, пише, између осталог, и ово („Погледи“, 9. јун 1991, под насловом „Задужбина Милована Ђиласа у Црној Гори“, објављују текст Луке Пајковића из Торонта):

>>/.../Да би смо освежили тужне успомене на заслуге Милована Ђиласа у Црној Гори, ја ћу овде навести оне које су мени лично познате:

1.  Јама у селу Гршке код Берана.

2.  Сахотичка  јама у Церову код Б. Поља.

3.  Јама на Радовчу.

4.  Шавничка Јама Цистерна код Шавника.

5.  Јама код Ријеке Црнојевића.

6.  И његово ремек дело, ПАСЈЕ ГРОБЉЕ на десној обали реке Таре код Колашина.

Ред је да овде наведем имена мени познатих лица која су нашла смрт у предњим мучилиштима, као и њихово бројно стање. Почећу прво са срезом Беранским и Андријевичким, пошто сам бло очевидац свих крвавих злочина у поменутим местима.

БЕРАНЕ, АНДРИЈЕВИЦА: Прво су мучки убили Батрића Божовића, председника Шекуларске Општине. Затим, Томицу Чукића, председника општине Доњержаничке, Сима Јоковића, жандармериског наредника, извели су из куће, повели у гриже, клештима му покидали прсте на рукама, поломили му и ноге и руке па га живог бацили у јаму. Кујовић, председник окружног суда у Крагујевцу, имао је једнога сина који је неким пуким случајем преживио крагујевачку трагедију. Послао га је код брата у село Буче, код Берана, да би спасао свог јединца сина. Младић од седамнаест година, ненавикао на штуру сеоску храну, често је силазио у варош ради набавке хране. Под изговором да је италијански шпијун, одводе га у гриже, стрељају у бацају у јаму. Син Милутина Пешића, жандармериски наредник, успео је да побегне ноћу из своје куће. Комунисти му одводе оца Милутина, туку га кундацима и бацају га у јаму, а целу покретну имовину пљачкају. Мирко Радичевић, сиромашни сељак из села Лушца, велики пријатељ и симпатизер Комунистичке партије, али поштен до крајњих граница, кад је видео шта раде од невиног народ почео је јавно да критикује њихов поступак. Они га позивају у свој штаб, и после дуге дискусије нареде му да иде кући. На путу га стижу два наоружана комуниста, у клисури »Здравац« разбију му главу и на леш навале велику стену. Њихов леш су у току ноћи раскасапиле лисице.

Васа Лабана, председника општине Полимске, убијен из заседе. Јагоша Брадића, најсиромашнијег грађанина општине Краљске, стрељају ноћу.

Лука Миковић, сељак из села Буча, пошао је у сеоску воденицу да самеље жито. Њихова тројка улази унутра и наређује му да пође са њима у штаб. Пошто није хтео да изврши наређење, они га убијају, а брашно покупе и понесу. Миро Голубовић, док је седео са својом женом за трпезом, да вечера, комунистичка тројка прилази прозору ниске кућице и кроз прозор отварају пушчану паљбу. Голубовић паде мртав крај трпезе. Мирка Буковића, учитеља и његовог брата Милутина, полицијског писара, убијају у присуству њихових породица, пред кућом.

Три жене из села Лубница пошле су у варош да набаве гас и соли за домаћу употребу. По повратку кући патрола их одводи у штаб. Једној ошишају косу до коже, а две одведу у Гриже, и утучу их батинама и баце у јаму. Ђорђије Боговац, учитељ живео је у селу Баранима. Комунисти бацају бомбу кроз прозор, од које гине учитељ, и његов пријатељ. Милорад Вуковић, син мајора Вука Вуковића. Жена и дете су били тешко рањени.

Вуксан Бакић, председник Апелационог суда у Подгорици, и његов брат Бранислав, мајор, после капитулације дошли су код свог оца Мирка Бакића, у село Забрђе, где су живели строго неутрално, не-мешајући се ниукакве политичке теревенке. Једне ноћи долази група наоружаних комуниста пред њихову кућу. Домаћин их позива унутра, почасти ракијом и мезетом, и на брзу руку спреми вечеру. После вечере постројили су их уза зид трпезарије, и сву тројицу пострељали. Ствари од вредности које су могли понети покупили су и отишли.

У кућу Радоја Бојчића, у селу Бучу бацају бомбу, од које гине Радоје, старац од седамдесет година. Његова снаха и двоје мале деце буду тешко рањени.

Имена поменутих жртава, наведена су по личном сазнању писца ових редова, док имена осталих жртава Грижанске јаме нису ми позната, а у мају месецу 1942. год. када је нестало снега и леда извадили смо тридесет и осам лешева: седам жена и тридесет једног мушкарца.

ШАХОВИЋЕ: Чим је Ђидо приграбио власт у своје руке, одмах се постарао да уклони активне официре. Хвата њих пет са капетаном Мишићем скида им униформе, одводи до јаме, побију их и баце у исту, а сутрадан обнароде да су пошли у Србију. У селу Грмчареву хватају три официра и полицијског писара. Одводе их у клисуру речице Врује, поломе, ноге и руке, баце у један вир, наваљују стене на лешеве, па онда прекрију четином и напишу плакате: »Упућени делегати на Равној Гори«. Према исказу месних грађана, из Шаховичке јаме извађено је, поред официра још дванаест лешева.

ШАВНИК: Према исказу Лазара Полексића, капетана прве класе, једне ноћи доведено је у Шавник деветнаест интелектуалаца са адвокатом Јауковићем. Затворили их у једну шталу, и у току ноћи изводили, стрељали и бацали у Шавничку јаму. Једини члан те групе који је преживео је баш Лазар Полексић, који данас живи у Торонту. Број »становника« Шавничке јаме није нознат, пошто је иста затрпана крајем марта, да се не би ширио смрад распалих лешева.

КОЛАШИН: На пар дана пред православни Божић 1942. године војничка касарна на Брези била је препуна националистима, и да би направили места за нове жртве народ је преко звучника био обавештен да ће уочи Божића бити приређена забава са одличном игранком. Сво становништво је позвано да узме учешћа у овој приредби. На бадњи дан вршена је велика припрема: једни су пекли овнове, други су кували ракију опљачкану из националних домова. Партизанке су декорисале салу у згради основне школе.

Док се све ово спремало, у граду је једна група затвореника, под јаком стражом, копала рупе у песку, на десној обали Таре. Кад је пао мрак патроле су ишле од куће до куће и терале народ на забаву. Када се народ окупио, отпочео је програм. Прво је Ђидо одржао говор, величајући Стаљина и комунистичку идеологију. Затим је отпочела пијанка, пјесма, игра и весеље. Хармоника је свирала, кола се крстала, а песма се орила, праћена плотунима из пушака. Док је овакав урнебес трајао у основној школи, дотле је једна чета пролетера извршила наређеше Милована Ђиласа и Моше Пијаде. Једни су у касарни жицом везивали руке затвореника, други су их водили у Луг, а трећи стрељали и затрпавали песком. То је трајало све док су и последњу жртву ликвидирали. Освануо је Божић. Касарна је била празна. У граду је владала мртва тишина. На улицама нигде живе душе. Народ преморен ноћном буком ћути у својим домовима и претпоставља да се нешто страшно догодило.

После подне комунистичке патроле, по групама, напуштају град и одлазе у лов. Једна патрола, коју су водила два џелата, Ника Димић и Стево Делевић, улазе у кућу судије Нова Меденице. Домаћин их љубазно дочекује са речима »Христос се роди«. Својој жени наређује да одмах спреми вечеру, а он доноси ракију. Пошто су се лепо поткрепили јелом и пићем, наредили су му да пође с њима. Он им одлучно одговорио да због прехладе не може поћи, а да ће сјутра у десет сати сам доћи у команду. Они су само извадили пиштоље и оборили га поред пуне трпезе.

Друга патрола у току ноћи стигла је у село Брскути и без куцања ушла у кућу мајора Чађеновића, који је спавао у својој соби. Одмах су му наредили да се облачи и да се пође са њима. Кад је био спреман, везали су га и повели за Колашин. Шта је све преживео у касарни, то нико не зна. Кад су га добро измрцварили, повели су га у Луг и над ископаном раком разрезали му грудни кош, извукли срце, и обе руке везали око срца па га бацили у раку и затрпали песком.

Трећа патрола од петнаест наоружаних комуниста упућена је у село Крња јела где је живео резервни поручник Миљан Мандић. Услед ружна времена и тешко проходног терена, патрола је закаснила, и тек у развит зоре примицала се кући Мандића. Миљан је благовремено приметио патролу, зграбио пушку и побегао кроз споредна врата. Пошто нису ухватили Миљана они су целу фамилију: оца, два млађа брата, снаху и двоје деце, повезали и покретну имовину потоварили на два Миљанова коња, па онда отворили шталу, и сву стоку са фамилијом потерали за Колашин. Када су прошли мост на Тари свратили су их у Луг и стрељали њих четворо. Кад су завршили посао, приметили су чобанског пса који је дошао за стоком па су и њега убили, а двоје деце повели у варош. Сјутрадан, узели су две даске, пошли у луг, на стабло некога дрвета приковали даске и направили крст. На том крсту распели су убијеног пса. На другој дасци су написали: »Ово је пасје гробље«, и онда даску са натписом заковали изнад пасје главе.

Колашин смо ослободили крајем фебруара, а почетком априла када је нестао лед и снег, окупила се велика маса народа, повадила из »Пасјег пробља« осамдесет лешева и пренели их у Колашинско гробље. Многе фамилије нису нашле лешеве својих породица али су у току љета налажени остаци лешева оних који су у току зиме побијени и бачени у потоке, те су их дивље звери растргле.

МАТЕШЕВО: Среског начелника Николу Лашича стрељали су пред својом кућом. Драгишу Томовића и његову ћерку Босиљку стрељали су на Матешеву. Судског приправника Маја Милошевића и удовицу Савету Томовић стрељали су такође на Матешеву. Зорки Лашић прорезали су дојке, кроз груди јој провукли руке и бацили је у кречану. И поручника Јанковића стрељали су пред својом кућом.

РАДОВЧЕ: У току фебруара 1942. четничке јединице протерале су комунистичке банде са територија срезова: Андријевичког, Баранског и Бјелопољског а двадесет другога ослободиле Колашин. Комунисти се повлаче у правцу Мојковца, Шавника и Мораче. Штаб смештају на Радовчу, одакле издају наређење за општу мобилизацију са целе територије Црне Горе, са циљем да униште четничке снаге и казне Васовиће. Ко се год успротивио њиховом наређењу био је спроведен у штаб на Радовчу, где је без икаквог ислеђења био стрељан бачен у јаму која је била у непосредној близни штаба. Када су наступили топли пролетни дани, из јаме се појавио смртоносан задах од распалих лешева, те је јама била закопана. Према казивзњу месног становништва, у ту јаму бачено је преко сто тридесет особа.

А Моша и Ђилас имали су у свом штабу приличан број младих девојака, које су биле на услузи члановима штаба. И наравно, по природним законима, неке су остале носеће. Када су касније били приморани да бјеже из Црне Горе и да напусте Радовчу, нису могли да их поведу са собом. Ноћу су ископали рупу у једном потоку, стрељали пет девојака, затрпали их и набацили коров и камење. Породице стрељаних девојака нису ни помишљале да су стрељане, него су мислиле да су их повели собом. Касније, крајем новембра, један партизан који се предао четницима открио је место где су девојке закопане. Сељаци су покушали да их изваде из рупе али је било касно. Лешеви су били у распадању, те су набацали још више земље да се не би ширио смрад.

РИЈЕКА ЦРНОЈЕВИЋА: Поп Перо Вујовић из села Пелеши редовно је одржавао службу Божју у цркви. Једне недеље после службе одржао је бесједу присутном народу, затворио цркву и пошао кући. У први мрак дошла је патрола, повела га у штаб, затворила га у шталу где су га тукли, чупали за косу, браду и бркове и најпосле живог бацили у јаму. Учитељ Мирко Стругар, из села Метериза, враћајући се са Ријеке Црнојевића, буде убијен на сред села пред црквом. Зорка Петричевић, удовица, била је велики симпатизер Комунистичке партије. Чинила им је велике услуге, набављала и спремала храну, прала веш, обавештавала о покретима Италијана. Једнога дана пошла је код сестре у Подгорицу. Тамо се задржала пар дана и чим је дошла кући позвали су је у штаб. Она није ни помишљала на ма какву непријатност, узела је флашу ракије и одмах пошла. Чим је стигла извели су је пред цркву, па онда извадили колац из ограде и заболи између ногу, а на колац ставили плакат са натписом »Курва италијанска«.

ЈОВАНА БЕЛОВА, капетана прве класе, рођеног брата попа Пере Вујовића, убили су га у селу Љуботин. Онда су му испевали песму: »На сред села Љуботина, убисмо га ко Бизина«. Ту је песму касније певао Пеко Дапчевић уз чашицу ракије на Цетињу.

НАПОМЕНА: Милован Ђилас, некадањи мезимац и најглавнији сарадник Јосипа Броза Тита, био је окупиран болесном амбицијом и наивним закључком да ће једнога дана доживети да му Тито, услед старости, преда власт и дужност да настави прогањања и уништење српскога народа. Али на његову велику жалост, и још већу трагедију, то је испало сасвим супротно. Уместо славе и величине доживео је да буде упућен на »одмор у ГЛАВЊАЧУ«./.../<<

Али, Ђилас није чинио само то. Он је створио и црногорску нацију, тврдећи да Црногорци нису Срби. О њему историчар Будимир Алексић у својој књизи „Црвена – Црна Гора“ (Никшић, 2002.) каже: „Већ 1946. године Милован Ђилас, човјек који је током рата побио највише Црногораца – што лично руком, што својом одлуком – декретом је прогласио „црногорску нацију“.

И, ето, после свега, Ђилас доби православно опело. Ево доказа са „Википедије“:

>> Пред смрт је ослепео на једно око. Оставио је опоруку да буде сахрањен по српском православном обичају, ангажовањем свештеника. То је био редак пример некадашњег комунисте да се сахрани по црквеним обичајима.

Изненада је умро у своме стану 20. априла 1995. у Београду. Сахрањен је у породичној гробници у своме селу Подбишће, уз црквене обреде.<<

Ето, као што рекох: Ђилас је радио то што је радио по Црној Гори и другде – кратио људе за главу, основао црногорску нацију, на смрт преплашио часну старицу Исидору Секулић, која је, у паници због Ђиласових напада на њену „Његошу књигу дубоке оданости“, спалила други део своје студије – и, ето, сахранише га по „српском православном обичају“. А никада се није покајао, поготову јавно, за (не)дела своја. Па шта му фали? А Стевановић, ето, кајао се, кајао – и изопштише га.

 

Још о комунистима и изопштењима

„Борба за веру“: Има ли још случајева попут Ђиласовог?

В. Димитријевић: Колико хоћете. Нису сви тако драстични, наравно. Али су занимљиви. Рецимо, познати посланик СПС-а с краја 20. века, чувени Рака Радовић, из Трстеника, својевремено је, кад су секте масовно преплавиле његов град и Србију, у „Нашој борби“ ликовао да је најзад и Црква добила свој ДСС – „Демократске секте Србије“, и да опозицију више нема само владајућа Социјалистичка партија. Колико је тек тешких речи Рака упутио владики жичком г. Хризостому, покушавајући да Цркви преотме епархијску телевизију „Логос“ (са седиштем у Трстенику!) И – ником ништа. Не изопштише Раку!

„Борба за веру“: Разлог?

В. Димитријевић: Ваљда зато што то није био неки тежак преступ. Као што, изгледа, нико не сматра да би из Цркве требало изопштити Мила Ђукановића, који своју партију, ДПС, ставља у службу сумануте, антиправославне и србофобне, дедејићевштине. Ево шта хоће Мило:

>>Мило: Хоћемо самосталну православну цркву

Лидер владајуће црногорске Демократске партије социјалиста (ДПС) Мило Ђукановић изјавио је да ће циљ његове партије бити обједињавање православне цркве у Црној Гори у самосталну организациону целину.

У интервјуу Телевизији Црне Горе, Ђукановић је рекао да је то предвиђено новим страначким програмом који ће бити усвојен на конгресу партије 21. маја.

Он је оценио да је подела међу православним верницима у Црној Гори "острашћена", да то "не погодује стабилности" државе, чији је интерес да се "та подела превазилази", због чега се његова партија залаже за "обједињавање корпуса православних верника у Црној Гори".

Доскорашњи премијер и лидер ДПС-а је казао да Митрополија црногорско-приморска "није у сагласју с државним интересима Црне Горе", јер је део Српске православне цркве (СПЦ) "чија је централа у држави Србији, која не гледа благонаклоно на црногорску независност".

"Ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве", сматра Ђукановић.

Лидер ДПС-а је, међутим, навео да је Митрополија црногорско-примосрка "у важним политичким тренуцима била конструктивна по политичку стабилност" Црне Горе "у интересу "њеног правилног демократско усмерења који су је довели до стабилности и независности" и у том смислу навео 1997. и 2006. годину.

"Црна Гора мета великосрпског државног пројекта"

Ђукановић је мишљења да је Црна Гора и даље "мета великосрпског државног пројекта", због чега сматра да државни органи требају снажније да раде да "духовном утемељењу" Црне Горе.

"Уз неспоран државни и национални идентитет, треба радити на снажењу културног идентитета да не бисмо зебли над независношћу", казао је Ђукановић и оценио да то "морају бити важне компоненте државне политике".

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/137688/Milo-Hocemo-samostalnu-pravoslavnu-crkvu<<

„Борба за веру“: Па је ли то за анатему?

В. Димитријевић: Очито, није. Опасније је ово што је радио Милоје Стевановић него оно што ради Мило Ђукановић, који се 1998. заклињаше на ћивотом Светог Петра Цетињскога. И опасније је то што ради Милоје Стевановић од оног што је Србији урадили они који су весело парадирали са содомитима кроз Београд, на деведесетогодишњицу одбране Београда, вођене мајором Гавриловићем. И не само што су весело парадирали, испод пароле „Смрт држави“, скупа са холандским педофилом Ван Даленом, него су и хапсили и тукли оне који нису били за веселу содомизацију и гоморизацију Београда и Србије. А Милоје Стевановић, уместо да поздрави ову параду и изјасни се за толеранцију, држи се ових заосталих љуљачких обичаја. И још да додам, Србска Црква није изопштила ниједног свог свештеника који је служио режиму – ни распопа Владу Зечевића, Титовог министра полиције, који 1945. забранио повратак Срба на Косово; нити једног јединог члана Удружења православног свештенства СФРЈ, које су основали и плаћали комунисти; нити чувене комунистичке попове, Милана и Михаила Смиљанића, из златиборског села Сирогојна, оца и сина који су смислили ону песму: „Тита волим, а Богу се молим. / Крст носим, звездом се поносим“.

„Борба за веру“: И? Шта би с протом Смиљанићем?

В. Димитријевић:  Како шта? Наставио је своју работу, цинкарио владику Николаја, рушио СПЦ изнутра. И умро лепо, опојан, са свим почастима. Очито, мање грешан од заосталог Драгачевца, Милоја Стевановића, који је буквално схватио Свето Писмо и Свето Предање.

 

Да је Стевановић масон...

„Борба за веру“: Да ли је г. Стевановић на неки други начин могао да се избави од осуде изопштења?

В. Димитријевић:  Да се учланио у масонерију, нико га не би дирао.

„Борба за веру“: Молимо Вас да то мало појасните.

В. Димитријевић:  Да, наравно. Ево, најпре, једног писма Владике Николаја, писаног уочи његове смрти, 25. фебруара 1956. године:

>>Драгом брату Сави поздрав.

Питаш ме о масонерији. О томе би те морао тачно обавестити ко је ту у близини тебе, као на пр. Борко Борчић, који је сад у Чикагу. Исто тако и свешт. Поповић у Чикагу. Ту недавно био је чланак у Србобрану о масонима. Грчка и руска црква отворено су осудиле то као нехришћанску организацију, која поткопава Цркву Христову. Чувај се, дакле, од тога, брате Саво, и моли се Богу да се и други сачувају у нашој светој вери православној. Много је глатких путова који воде у пропаст, а прави је пут спасења потежак, али је прав и сигуран.<<

А ево осуде масонерије које су потписале Грчка и Руска Црква. Грчка Црква се огласила пре Другог светског рата (12. октобра 1933. године, СА Сабор ове Помесне Цркве издао је саопштење):

>>Слободно зидарство није обично филантропско удружење или философска школа, већ представља мистични систем који подсећа на античке паганске мистеријске религије и култове из којих и сама вуче корене, а чији је настављач и обновитељ.

 

Та веза између слободног зидарства и античких идолопоклоничких мистерија показује се у свему ономе што се догађа и изводи то-ком иницијација. Као и у ритуалима древних идолатријских мистерија, понавља се драма деловања и смрти магијског бога, када иницијант умире заједно са заштитнаком религијске магије, а која је увек митска особа која симболички представља Сунце природе, које умире зими, а поново се рађа у пролеће.

 

Исто тако, у иницијацији трећег степена, где је заштитник слободног зидарства Хирам, на известан начин понавља се његова смрт када иницијант пати заједно са њим и, чак, бива ударан истим предметима, по истим деловима тела, као и Хирам. Према призвању угледног учитеља слободног зидарства, Хирам је, као Озирис, као Митра и као Бахус - једна од персонификација Сунца.

 

Тако је слободно зидарство, како је већ речено, магијска религија, потвуно различита, одвојена и страна хришћанској вери. Чињеница да поседује сопствене храмове са олтарима - скида сваку сумњу са ове тврдње... Ово има своје религијске церемоније... Има своје иницијације, сопствене ритуале, хијерархијски поредак и строгу дисциплину.

 

Као што се може закључити из масонских АГАПА и прослава зимске и летње равнодневице са религијским обредима и општом радошћу - оно је физиолатријска религија. Заиста се, на први поглед, чини да се слободно зидарство може изједначати са сваком другом религијом, зато што оно није директно заинтересовано којој вери иницијант припада.

 

Ово се, међутим, објашњава његовим синкретичким карактером и доказује нам да је, у овој тачки, оно само плод и наставак античких идолатријских мистерија, а које су међу иницијанте примале обожаваоце свих богова. Али, како магијске религије, и поред тобожњег духа толеранције и прихватања других богова, теже сннкретшму који поткопава и постепено руши поверење у друге религије, тако данас масонерија, која жели да у себи постепено сажме цело човечанство, обећавајући да ће донети морално савршенство и познавање истине - уздиже себе на позицију над-религије, гледајући на све остале (укључујући и хришћанство) као на себи недорасле...

 

А сама чињеница да слободно зидарство ствара братство које искључује сва друга братства (која слободно зидарство сматра „необученим“, чак и кад су хришћанска), јасно говори о његовим претензијама да буде над-религија. Ово значи да масонском иницијацијом хришћанин постаје брат муслиману, будисти или било ком рационалисти, док му хришћанин, који није уведен у масонерију, постаје странац.

 

С друге стране, слободно зидарство се, наглашено издижући знање н помажући слободно истражавање, односно „размицање граница у потрази за истином“ (према његовим ритуалима и уставу), а још више усвајајући „природну етику“ - оштро супроставља хришћанској вери. Јер, хришћанска религија уздиже веру изнад свега, омеђујући људски разум границама постављеним Божијим откривењем и водећи до светости кроз натприродну (Божју) благодат.

 

Другим речима, док хришћанство, као религија Откривења, поседује своје рационалне и надрационалне догме и истине, и тражи прво веру, а моралну структуру заснива на натприродној Божјој благодати, дотле слободно зидарство има само натуралну истину и своје иницијанте учи слободном мишљењу и истраживању искључиво путем разума. Своју моралну структуру заснива само на природним снагама човека и има само земаљски циљ. Зато је потпуно јасно да су хришћанство и слободно зидарство две неспојиве супротности. Природно је да су различите цркве заузеле став против слободног зидарства.

 

Не само да је Западна црква, из својих разлога, жигосала масонски покрет бројним напским енцикликама, већ су лутеранске, методистичке и презвитеријанске заједнице, такође, објавиле да је он неспојив са хрићанством. Православна црква, је, у целини, задржала богаство хришћанске вере, борила се протестујући против слободног зидарства, кад год би се то питање поставило.

 

Недавно је међу-православна комисија, која се окупила на Атосу и у којој су били представници свих аутокефалних Православних Цркава, окарактерисала слободно зидарство као „лажни и антихришћански систем“.

 

Сабор епископа Грчке цркве довео је следеће закључке, које је, на горе поменутом заседању, извукао из претреса и расправе Његове Светости архиепископ атински Хризостом:

 

„Слободно зидарство никако не може бити у складу са хришћанством, док год је тајна организација и док год делује и подучава магијама, тајнама и богоборачком рационализму. Слободно зидарство за своје чланове прихвата не само хришћане, већ и Јевреје и муслимане. Сходно томе, свештеницима се не може дозволити да учествују у овом удружењу.

 

Сматрам да треба рашчинити сваког свештеника који су у слободно зидарство ушли без довољно размишљања и без провере - да прекину сваку везу са њим, јер је једино хришћанство религија која учи апсолутној истини и испуњава све религиозне и моралне потребе човека. Сви епископи Грчке Цркве су, сложно и једногласно одобрили претходно речено, и ми објављујемо да сва деца верна Цркви, морају да се одвоје од слободног зидарства...

 

Неканонски је припадати у исто време Христу, а тражити искупљење и морално савршенство изван Њега. Због тога је истинско хришћанство неспојиво са слободним зидарством.

 

Зато, сви који су умешани у иницијације масонских мистерија морају, од овог тренутка, да прекину све везе са масонским лажима и активностима, и нека буду сигурни да ће на тај начин обновити спону са нашим Јединим Господом и Спаситељем, а која је ослабила због незнања и погрешне процене вредности...“ <<

А Руска Загранична Црква се, на Велику Госпојину 1932. године, огласила посланицом о масонству.*

 

„Борба за веру“: И? Какве везе све ово има са изопштењем г. Милоја Стевановића?

 

В. Димитријевић:  Ви сте, са „Борбе за веру“, као и Стевановић, заостали и непросвећени, бар кад је New Age у питању. Из те перспективе Новог Доба, ако си масон, нема никаквих проблема да будеш и православац. Па чак и владика Србске Цркве. Ево, недавно је у САД умро митрополит Христифор, који је био владика и масон. У „Недељном телеграфу“ су се својевремено појавиле његове фотографије у темпларског одежди; дакле, владичанско достојанство је спојиво с масонском иницијацијом и ником ништа!


О цивилима да и не говоримо. Декларисани масон, сликар Драган Малешевић Тапи, који се у часопису „Дуга“ (бр. 1619/1998.) хвалио да је инициран у све тајне масонерије и езотеризма, сахрањен је, 2003, по православном обреду и уз масонске почасти, о чему постоје и фотографије. Према томе, Милоје Стевановић и ни не схвата колико греши кад је Ново Доба у питању. Зато је Стевановића ово и снашло. Да је био масон, као песник Раша Ливада (иначе из Земуна), доживео би да га, као и Рашу Ливаду, сахране у храмовној порти. Али он запео да се држи оног регресивног Николаја Велимировића... И сад се чуди!

 

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( субота, 28 мај 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 48 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.