header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић: Боримо се за истину, али с љубављу у срцу Штампај Е-пошта
понедељак, 30 мај 2011

Владимир Димитријевић

УТЕШИТЕ СЕ, БРАЋО СРБИ!

Браћо Срби и сестре у Христу,

У ове претешке дане најважније је не очајавати. Гледамо полемике и свађе свуда (пре свега, на Интернету), и чини нам се – све је изгубљено. Оде Црква Светог Саве у пропаст! Но, није тако, није! Црква Божја је опстајала и опстаће и данас, јер ју је основао Христос, Непобедиви Војвода војске Своје. А да је и раније било тешко-претешко, говоре нам златне речи Св. Василија Великог, писане пре шеснаест векова у његовом делу „О Духу Светоме“:

>>Са чиме могу да упоредим нашу данашњу ситуацију? Она је слична поморској битки, потпаљиваној старим свађама, коју воде људи који воле рат, који негују мржњу једни према другима... Неред и пометња се не могу описати; али, најгоре зло од свих тек подиже главу: када људи падну у очајање за свој живот, они узимају себи право на сваку врсту покварености... Они ћe непрестано покушавати да поразе један другога, чак и ако њихови бродови тону у амбис. Ми нападамо један другога, бивамо оборени једни од других. Ако нас непријатељ не нападне најпре, ми бивамо рањени од својих другова; ако је неко рањен и падне, бива изгажен од својих сабораца. Иако смо уједињени у нашој мржњи према заједничком непријатељу, чим се он повуче, ми налазимо непријатеља један у другоме. Ко би могао да састави списак рањеника? Неки су пали у борби са непријатељем, неки су издани од својих савезника, други су жртве неспособности својих вођа. Пометња коју су смислили моћници овога света изазвала је слом људи снажније него ураган или торнадо. Терор општег уништења већ виси над нама, и упркос томе, они настављају са својим ривалствима игноришући сваки смисао за опасност. Приватна непријатељства су овим људима важнија од борбе читавог народа... Они се боре једни против других грубим речима. Готово су напунили Цркву бесмисленим вапајима и неразумном виком своје галаме. Они стално изврћу учење истините религије, некада му додајући а некада одузимајући... Богонадахнуто Свето Писмо је немоћно да посредује међу завађеним странама, нити апостолска традиција може да им понуди услове за измирење, јер сваки човек у својој арогантној самообмани мисли да њему више приличи да наређује него да он сам некога послуша.

Како никакав људски глас није довољно снажан да би се чуо у таквом метежу, рачунам да је тишина много кориснија од речи. Шта више, задржан сам и речима Пророка: "Зато ћe обазриви ћутати у ово време, јер је зло време" (Амос 5, 13); време када неки саплићу своје ближње; једни ударају човека који је већ пао, други аплаудирају, али ни један није довољно милостив да пружи руку помоћи уморноме, иако стара пословица каже: Ако видиш где је ненавиднику твоме пао магарац под теретом својим, немој да га оставиш него му помози! (II Мојс. 23, 5) Ово сигурно није случај данас! Због чега? Љубав многих је охладнела; нема више слоге међу браћом; само име јединства је презрено; хришћанска самилост и сузе саосећања се не могу нигде више наћи. Нико више не прима слабога у вери (Рим. 14,11), него узајамна мржња пламти жестоко међу браћом, тако да их пад ближњега много више радује него успех свог властитог домаћинства.

Они, који суде заблуделима немилосрдни су и огорчени, док они који суде честитима неправедни су и непријатељски расположени. Ово зло се тако чврсто укоренило међу нама, да смо постали суровији од звери: оне се бар сакупљују у чопоре по својим врстама, док ми чувамо нашу најдивљачкију тактику за чланове нашег домаћинства...

Ја сам се научио из примера оних младића у Вавилону да, када нема никога да подржава ствар истините вере, ми морамо да извршимо нашу дужност сами. Они су певали химну Богу, бачени усред огњене пећи, не мислећи о мноштву које је одбацило истину, него су били задовољни да имају један другога - иако их је било само тројица. Зато нас мноштво непријатеља уопште не плаши, него ми показујемо нашу веру у помоћ Светога Духа и храбро објављујемо истину. Иначе, било би потпуно бедно да се тако лако од ових људи хули на Духа и руши истинита Вера, док се ми, имајући тако моћног Покровитеља и Заштитника, снебивамо да бранимо учење које је очувано још од отачких дана, у непрекинутом низу до сада!<<

Дакле, овако је било у дане Светог Василија Великог. Овако је и данас! Но, као што је Св. Василије трпељиво подносио искушења свога доба, тако смо и ми, данас, дужни да трпимо, и трпљењем стичемо душе своје и ближњих наших. Не да се не боримо за Истину – то никако! Него да се боримо с љубављу у срцу и циљем да мир завлада у Цркви. А Господ ће нам, ако смо у томе искрени, помоћи својом пресветом благодаћу.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 30 мај 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.