header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Кад ћемо сахранити несахрањене? Штампај Е-пошта
субота, 17 септембар 2011

Од почетка деведесетих година 20. века у Чачку се, на Усековање главе Светог Јована Крститеља, поред помоћног „Борчевог“ игралишта на Западној Морави у Чачку, држе парастоси жртвама комунистичког терора пострадалима, побијенима, без суда и пресуде, у јесен 1944. и почетком 1945. године.

Ове године су на парастосу, поред свештеника храма Светог Вазнесења Господњег у Чачку, говорили и историчар Горан Давидовић, који ради у Међуопштинском архиву, а члан је државне комисије која се бави истраживањем масовних гробница оних који су пострадали зато што су били на „погрешној страни историје“, то јест борили се с вером у Бога, за Краља и Отаџбину. Говорио јер и још један члан локалне комисије, господин Ацо Ћенадић. Обојица су изразила жаљење што се, упркос вишегодишњим обећањима, у Чачку ништа није учињено да се жртве комунизма сахране, иако се зна где су људи убијани. (Разговарао сам са некима од присутних на парастосу, чији су ближњи ту пострадали: већини су поломили ноге да не би могли да беже, а једног су заковали , распетог, на даске, јер се опирао, и тако га убили.)

Оно што је у Словенији већ углавном урађено, а што је одавно почело у Републици Српској, најзад је, скромно и стидљиво, кренуло и у Србији. Године 2009, а после иницијативе „Вечерњих новости“ и Института за савремену историју, основана је, у новембру месецу, Државна комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. На челу комисије нашао се др Слободан Марковић, доцент са Факултета политичких наука, а секретар је постао Срђан Цветковић, један од наших најагилнијих истраживача истине о прогоњенима и убијенима од стране тоталитарног комунистичког режима. (Господин Цветковић је и магистрирао и недавно докторирао на овој теми.) Циљеви комисије су једноставни и јасни: откривање свих тајних гробница, њихово обележавање и утврђивање тачног броја стрељаних, као и редовно достављање извештаја Влади Србије о свему предузетом.

 Комисија је објавила свој извештај о раду у 2010. години. У њему се има шта прочитати. Наиме, Комисија је прошле године извршила истраживања у Смедеревском и Тимочком округу, посетила и основала своје испоставе у Зајечару и Крагујевцу, као и Пироту, извршила пробну ексхумацију у околини Бољевца, кренула да ради у Војводини, направила интернeт презентацију и ступила у контакт са низом сведока широм Србије. Архиви БИА постали су први пут доступни за изучавање спискова побијених. Упркос недостатку новца, ситнијим и крупнијим опструкцијама, па чак и најживљем страху сведока, који понегде нису смели ни реч да кажу, иако је од догађаја прошло скоро седам деценија, комисија је радила и урадила све што се могло. За сада, прецизно је установљен списак од 18 хиљада жртава, а из Војводине је стигао списак од 27 хиљада лица страдалих после септембра 1944. За сада су детаљно обрађени страдалници из Подунавског, Тимочког и Јабланичког округа. Из предатих архива БИА за сада недостаје 40% спискова стрељаних, а нарочито недостају спискови за велике градове, попут Београда, Крагујевца, Шапца, Новог Сада, итд.

У годишњем извештају који је приредио др Срђан Цветковић објашњене су и технологије убијања. Поред Ранковића, шефа свих ОЗНАША Југославије, ту је и његов помоћник за Србију, Крцун, који је кратко време био шеф ОЗНЕ за Београд, да би место препустио свом саборцу, Милошу Минићу, који је на процесу ђенералу Дражи имао улогу Вишинског. После Минића, шеф београдске ОЗНЕ постаје црногорски кадар Вељко Мићуновић, да би га наследио Јово Капичић – то је онај што још прима државну пензију и подржава озноумног србофоба, Чеду Јовановића. Суђења су, у првим месецима нове власти, била тајна и фиктивна, а убијани су сви униформисани, макар били ватрогасци, само ако су припадали Недићевом режиму. Никог није било могуће уклонити са списка за стрељање. Лица су у истрази подвргавана мучењима и сакаћењима, а на списковима за ликвидацију често се налазе прецизни описи њиховог имовног стања – био је у питању „класни обрачун“, то јест прерасподела имовине, која је из руку „народних непријатеља“ прелазила у руке „ослободилаца“.У једном, донедавно тајном документу Војне безбедоносне агнеције (КОС, сећате се?), написаном 15. новембра 1944., јасно се виде циљеви и средства: “Један од најглавнијих задатака уопште, данас је уништење домаће реакције-издајника-њихово истребљење до самог корена и давање власти народу/.../ Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна“. Егзекуције су вршене по унапред припремљеним плановима-људи су, у групама по 15 до 30 извођени на локације на ободима градова, у кругу касарни, на обалама река, и стрељани, углавном ујутру. Стрељали су КНОЈевци, који су и сами доживљавали нервне сломове, па су ухапшени често на стрељање вођени у друге градове, да комшија из стрељачког вода не препозна комшију на ивици гробне јаме. Било је стрељања и малолетника. Тек од фебруара 1945. почињу, макар и фарсична, суђења. Сахрана посмртних остатака стрељаних била је строго забрањена, а решењем МУПа Демократске федеративне ЈУгославије од 18 маја 1945. све гробнице „народних непријатеља и фашиста“ проглашене су тајним. (Зато је прво требало истражити те гробнице, а онда оне из ратова 1991-1995; јер, да није било оних, не би било ни ових.) Иако се мислило да спискови убијених нису прецизно вођени, архиви показују нешто сасвим друго - вођени су ажурно и прецизно, са леденим миром свепобедног џелата. Било је случајева да се грешком стреља човек истог имена и презимена,а да у списку ликвидираних стоји –„нема везе, и он је био непријатељ данашњице“.

Зар је онда чудо што нам се све ово дешава? Као и у Чачку, и у многим другим градовима Србије и широм србских земаља, леже тела побијених без суда и пресуде. Међу њима има и оних који су убијени зато што су убијали; али, има и много невиних, кривих зато што су били живи на начин на који титокомунисти нису дозвољавали да се живи, кривих зато што су били православни Срби, зато што се нису мирили са антихристовском идеологијом безбожништва. Ко год да су, ти људи моају добити своје гробове. Док их не добију, они ће Богу вапијати за правдом, а ми своју срећу нећемо моћи да градимо на њиховим костима, по којима се, као у Чачку, и даље игра фудбал...Господе, дај нам разума да разумемо и очију да прогледамо и памети да се сетимо ДА ЗЛО ДОБРА ДОНЕТИ НЕ MOЖE!

Последњи пут ажурирано ( субота, 17 септембар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.